Većina građana koji ne pristaju na ovu Vučićevu autokratiju mora da padne u očaj pri pomisli koliko u Srbiji ima onih kojima njegova vlast ne smeta. Još gore, ne samo što je tim ljudima Vučić u redu, već on na njih može uvek da računa, a povremeno i da ih iskoristi. Šta mislite, koliko je ljudi bilo uključeno u prevare na izborima u decembru 2023, pritom, da se ograničimo samo na slučaj tzv. fantomskih birača? Najpre je neke ljude trebalo ubediti kako je ispravno da budu prijavljeni kao da stanuju u beogradskim vrtićima ili u trafo-stanicama, onda su bili potrebni oni koji će takve prijave verifikovati i prepraviti biračke spiskove, na dan izbora su morali biti angažovani oni koji će sprovesti trodelnu akciju: dovoženje-glasanje-odvoženje i, najzad, neko je morao sve to i da nadgleda i da (službeno) reaguje, ako bilo šta krene po zlu. Svi ovi ljudi su savršeno znali da je to što su tada radili bilo građanski neetično i dobrim delom protivzakonito, a verujem i da je većina bila svesna da u onome što čine proizvode jednokratnu korist za vlast (i sebe), a trajnu štetu za društvo – i ipak su pristali. Zašto?
Kasting za glavnog glumca
Ne znam koliko je ukupno ljudi bilo mobilisano za ovu taktičku odbranu Vučićeve autokratije, ali ako tom (nepoznatom) broju dodamo i one koji od izbora naovamo govore i pišu kako je sve bilo u redu, onda možemo slobodno reći da se prošlog decembra puno građana Srbije potrudilo zarad opstanka naprednjačke vlasti. Sam Vučić se postarao za režiju i obavio kasting za nekoliko glavnih glumaca, ali za masovke s puno statista bilo mu je potrebno daleko više građana. I nema šta, našli su/smo mu se kao i mnogo puta pre toga. Jer, ovde je reč samo o najnovijem naprednjačkom nepočinstvu, a setimo se koliko je u poslednjih desetak godina bilo sličnih afera koje su bile obeležene nekim vidom neprofesionalnog, neetičnog, ponekad i otvoreno kriminalnog ponašanja – ni u jednom jedinom takvom slučaju Vučić nije imao problem s pitanjem: „A ko će to da uradi?” Sudeći prema poslednjim događajima migracije birača iz Male Krsne, to mu ni na narednim izborima neće biti problem.
Kako prići glasačima SNS-a kada između njih i partije postoje poslovne i egzistencijalne veze? Nema te retorike kojom se njima može prići, jer im je Vučić već prišao i jednima je omogućio da prežive, a drugima da se obogate. Tim vezama istkana je najgrublja pređa njegove autokratije
Priznajem, metaforična tvrdnja da galija Vučićeve vlasti ne bi mogla da plovi bez srpskih građana koji veslaju u potpalublju nema veliku saznajnu vrednost, ona u stvari vodi ka još jednoj istrošenoj tezi o tome da Srbi imaju vlast koju zaslužuju, a to svako zna. Zato u ovom tekstu kao apendiks takvoj tvrdnji dodajem i pretpostavku da je za to što su građani Srbije uvek spremni na kolaboraciju sa svojim autokratskim vladarima (ne samo s Vučićem!) krivo obrazovanje (!!). Ne govorim o tzv. srpskom mentalitetu niti se bavim problemima nacionalne i geografske karakterologije, pričam isključivo o efektima obrazovanja. Smatram, naime, da mnogi naši građani koji školovanjem postaju obrazovani, ne postaju time i slobodni ljudi, naprotiv (i nažalost), škola ih uglavnom priprema za podaništvo i to tako što ih istovremeno nauči i kako da se s tim životom pomire i kako da se u takvom društvu snađu.
Krivica obrazovanja za našu opštegrađansku sklonost ka autokratiji, barem onako kako to ja vidim, sastoji se iz dva dela. Prvi je vezan za činjenicu da naš prosvetni sistem nije u stanju da ostvari ni svoju osnovnu misiju, a to je da povede Srbiju ka društvu zasnovanom na znanju. Drugi deo se odnosi na to što se i sam proces obrazovanja u našim prosvetnim ustanovama odvija u atmosferi neslobode, netolerancije i uz konstantno gušenje slobodnog mišljenja. Prvi deo pruža socioekonomski, a drugi sociopsihološki okvir za autokratiju, a obe strane aktivno doprinose proizvodnji humane supstance za poltronsko društvo. Slede obrazloženja.
Biznis preči od obrazovanja
Bez obzira na to šta možete čuti od političara iz SNS-SPS koalicije, realnost kaže da naše obrazovanje nije (i ne može biti) razvojna šansa Srbije. Navešću samo nekoliko dokaza. Prvi, više od 30 odsto građana je bez osnovne ili samo sa osnovnom školom, što znači da obrazovanjem ne dobija nikakvu profesiju. Drugi, na PISA testiranju naši srednjoškolci konstantno postižu rezultate ispod evropskog proseka, što garantuje loša postignuća i u kasnijem obrazovanju. Treći, udeo gimnazija u mreži srednjeg obrazovanja iznosi svega 26 odsto, što je skoro upola manje nego u razvijenim zemljama. Četvrti, struktura srednjih stručnih škola je zastarela, to jest zaostala iz planske privrede SFRJ. Peti, profesije učitelja i nastavnika su degradirane; za to ima mnogo dokaza, a jedan od najsvežijih jeste podatak da je za samo nekoliko godina interes za upis na nastavničke programe na fakultetima pao više od deset puta. Šesti, uprkos nedovoljnoj pripremljenosti srednjoškolaca za fakultete, kapaciteti visokog obrazovanja su predimenzionirani, što samo pokazuje da je za mnoge visokoškolske ustanove biznis preči od obrazovanja. I sedmi (negde se ipak mora stati s nabrajanjem), srpski univerziteti su neintegrisani i nefunkcionalni, u njima postoji konkurencija među fakultetima istog univerziteta (!), a prosečno vreme rešavanja najgorih afera, poput kupovine ispita i plagiranja doktorata, praktično nije ograničeno.
Mršav učinak obrazovanja ozbiljno snižava i naš kolektivni potencijal da izgradimo demokratsko društvo, jer velika armija neobrazovanih ili džaba obrazovanih ljudi svoju budućnost mogu da osiguraju samo ako se saglase s pravilima partijskog i korumpiranog društva, što oni i čine
E, sad pročitajte sve još jednom i potom sami odgovorite na pitanje: da li je realno da društvo polaže nade u svoj obrazovni sistem za koji važe svih sedam prethodno navedenih slabosti? Naravno da nije. Svaka od ovih slabosti našeg obrazovnog sistema traje godinama i ostavlja nesagledive posledice koje se pre svega opisuju ekonomskim parametrima, poput visine i rasta BDP-a, indeksima konkurentnosti privrede i potencijala za inovacije, podacima o odlasku mladih iz zemlje ili o tome što postajemo (čitaj: postali smo) tzv. zemlja jeftine radne snage. Insistiranje na konceptu dualnog obrazovanja može da dođe samo kao tačka na i u tvrdnji da budućnost Srbije iz perspektive obrazovanja ne izgleda optimistično.
Međutim, ovde naglašavam i to da opšti (mršav) učinak srpskog obrazovanja ozbiljno snižava i naš kolektivni potencijal da izgradimo demokratsko društvo. Budući da (nedopustivo) veliki broj građana Srbije sticanjem formalnog obrazovanja ne dobija i pravu šansu za bolji život – kako to inače biva u pristojnom svetu – oni nemaju druge nego da se u borbi za svoju poziciju u društvu snalaze i dovijaju u okvirima zadatih uslova. Kada onima koji obrazovanjem nisu stekli nikakvu profesiju (oko 30 odsto) dodamo i one koji su pohađali zastarele srednjoškolske programe i tako dobili zanimanja koja više nikome nisu potrebna ili su upisali pa završili fakultete za čije diplome takođe nema potražnje, dobijamo „armiju“ neobrazovanih i/ili džaba obrazovanih koji svoju budućnost mogu da osiguraju samo ako se saglase s pravilima partijskog i korumpiranog društva, što oni i čine.
Jednima je omogućeno da prežive, drugima da se obogate
Ova pravila nisu nigde napisana, ali u praksi solidno funkcionišu, radna mesta se prema njima dobijaju na osnovu pripadnosti partiji i lojalnosti vođi, dok stečene diplome važe samo kao grubi pravno-administrativni okvir. Ogroman broj ljudi danas u Srbiji pristaje na učešće u takvom poslovnom i privrednom ambijentu i saglasan je s klijentelizmom u kojem se samo ispravno (partijski) deklarisanim osobama nude radna mesta, doduše u širokom rasponu – od trosmenskog rada u jednoj od stranih kompanija (pelene gratis) do dobro plaćene direktorske fotelje u nekom javnom preduzeću; na prvo pristaju ljudi koji zaista nemaju alternativu, njih mi je istinski žao, za drugo se grabe oni beskrupulozni koje neće biti stid (ni strah) da rukovode ni izgradnjom brane iako imaju diplomu iz grafičkog dizajna.
Kada se prethodno rečeno makar ugrubo razume, onda nije teško uvideti koliko je težak zadatak pred političarima koji bi danas bili zaista namerni da ovo društvo povedu putem demokratije. Kojim političkim narativom možete prići glasačima ili simpatizerima SNS-a kada između njih i njihove partije postoje ne samo poslovne već i egzistencijalne veze? Šta reći osobi koja s lažnom diplomom radi (i dobro zarađuje) u nekom državnom preduzeću? Možda to kako takvi primeri štete društvu ili kako svaki pojedinačni slučaj kupljene diplome podriva čitav obrazovni sistem? Nema te retorike kojom se takvim ljudima može prići, jer im je Vučić već prišao i to na veoma konkretan način – jednima je omogućio da prežive, drugima da se obogate. Ovim ekonomskim vezama istkana je najgrublja pređa njegove autokratije, a za finese u tom tkanju se opet pobrinulo obrazovanje.
Naš prosvetni sistem nije u stanju da povede Srbiju ka društvu zasnovanom na znanju, a proces obrazovanja odvija se u atmosferi neslobode, netolerancije, uz gušenje slobodnog mišljenja. Prvi deo pruža socioekonomski, a drugi sociopsihološki okvir za autokratiju, a obe strane doprinose proizvodnji humane supstance za poltronsko društvo
Građane Srbije je danas teško privoleti da razmišljaju malo i o društvu, a ne samo o sebi, jer su svikli na život u zajednici u kojoj vladaju Survivor pravila i u kojoj mahom vladaju odnosi gospodar – potčinjeni. Za to je takođe krivo naše obrazovanje jer se u njemu masovno proizvode upravo takvi međuljudski odnosi. U našim školama i na univerzitetima kultivišu se najelementarniji vidovi neslobode, zloupotrebe moći i suspenzije tuđeg slobodnog mišljenja i premda u našem obrazovnom sistemu ima mnogo toga što u tom smislu ne valja, ja ću se ovde osvrnuti samo na fenomen tzv. ličnog primera onih koji rade sa decom i mladima.
Kako će učitelji i nastavnici pokazati da su odvažni u odbrani svog slobodnog mišljenja, ako je veliki broj njih bez stalnog zaposlenja i ako im egzistencija zavisi od odnosa sa direktorom? Kako će srednjoškolski profesori učiti decu o požrtvovanju i pravilnom odnosu lične i opšte koristi, ako se iz bojazni za opstanak svojih predmeta masovno opiru svakom sažimanju programa, ili se zbog straha od gubitka posla protive predlozima za restrukturiranje srednjoškolske mreže? Kako ćemo i kada u takvim uslovima napraviti neophodne promene kako bismo povećali nivo funkcionalne pismenosti naših tinejdžera? A sa druge strane, ako im ne pomognemo da poprave svoju čitalačku pismenost, mnogi naši srednjoškolci će, čak i ako završe fakultet, postati tek polupismeni građani koji su prijemčivi za kolektivna zastrašivanja i upiranja prstom u krivce spolja i u isto vreme slabo osetljivi na bilo kakve prosvetiteljske nadražaje – savršen intelektualni plen budućih političkih spin-doktora i lažljivih tabloida.
Šta mislite, koliko je ljudi bilo uključeno u prevare na izborima u decembru 2023? I svi su savršeno znali da je to što su tada radili bilo građanski neetično i dobrim delom protivzakonito, a verujem i da je većina bila svesna da u onome što čine proizvode jednokratnu korist za vlast (i sebe), a trajnu štetu za društvo – i ipak su pristali. Zašto?
Postoji li šansa da okrenemo kormilo obrazovnog sistema
Na našim univerzitetima je situacija ista, ako ne i gora kada je reč o tome kakve ugledne primere studenti dobijaju od nas profesora. Ima li u akademskoj zajednici ikoga ko tokom svoje karijere nije čuo barem jednog profesora da kaže: „Dok sam ja živ taj i taj neće moći ni da priviri…“ ili „Dok je mene ovde, to i to se nikada neće dogoditi“? Ako ima onih koji još nisu nikoga čuli da tako kaže, sigurno su videli nekoga da se tako ponaša – autokratski, omnipotentno, kao Vrhovna Vlast. Isto važi za profesore koji ne vide veliki problem u tome što im je prolaznost na ispitima manja od pet odsto, a među njima ima i onih koji se uz to i šegače s takvim svojim surovim (i sirovim) ocenjivanjem: „Bog zna za deset, ja za devet, a student može da dobije najviše osmicu!“ Volim profesorsku duhovitost koja opušta studente da bi lakše komunicirali, ali nema ničega smešnog u pojavi kada univerzitetski nastavnik za izlazak na ispit kao uslov traži kupovinu svoje knjige i da se pride još ponaša policijski pedantno u otkrivanju studenata koji bi da izbegnu tu obavezu. Šta je to ako nije obična demonstracija profesorske svemoći koja ne samo da ponižava mlade osobe, već ih u dugoročnom smislu navikava na ćutanje od kojeg će im se sastojati građanski život u Srbiji?
Ako im ne pomognemo da poprave čitalačku pismenost, mnogi srednjoškolci će, čak i ako završe fakultet, postati tek polupismeni građani, prijemčivi za kolektivna zastrašivanja i upiranja prstom u krivce spolja, slabo osetljivi na bilo kakve prosvetiteljske nadražaje – savršen intelektualni plen političkih spin-doktora i lažljivih tabloida
Postoji li ikakva šansa da okrenemo kormilo našeg obrazovnog sistema tako da nam bude na korist pri građenju nekog pravednijeg budućeg društva? Postoji, samo što su prilike za reformu obrazovanja kao zrnca u peščanom satu, ima ih, ali konstantno ističu i izvesno je da dolazi momenat kad ih više neće biti. Oduvek sam bio uveren da Srbija poseduje neophodno znanje kako da se popravi obrazovni sistem, štaviše, Srbija je takvo znanje uvek imala, stvar je u tome što je ono po pravilu ignorisano. A to da naš problem nije u manjku znanja već u njegovom zanemarivanju, nedavno je pomenula i profesorka Svetlana Tomić, na kraju jednog svog predavanja u SANU o poslednjim rezultatima PISA testiranja. Ona je tada auditorijum podsetila na radove naše psiholingvistkinje Smiljke Vasić (1919-2008), naglasivši da u njima možemo naći vredne pedagoške preporuke u vezi s razvojem govora kod dece, koje ili nismo primenjivali ili smo ih primenili na pogrešan način.
I dok nam obrazovanje konstantno proizvodi i ljude i okruženje za naredni autokratski režim, mi lupamo glavu tražeći način kako da naše školstvo tobože reformišemo. Pokušavamo da iskoristimo matrice neke od obrazovno uspešnih zemalja, na primer Finske, ali se ne snalazimo u proceni šta se iz njihovog iskustva može primeniti, šta ne može, a šta ne sme. Lutamo i spotičemo se, a ne vidimo da je rešenje jednostavno, samo treba pokloniti poverenje onima koji znaju – ništa više od toga! Takav pristup je u isto vreme i ispravan i univerzalan i finski.
