Selo Vrmdža nadomak Sokobanje postalo je svetski poznato ne toliko po lepoti prirode, premda je njena raskoš bila jedan od zamajaca čuda koje je zapravo proslavilo ovo raštrkano ruralno naselje u podnožju Rtnja. Naime, ovde se u poslednjih 15 godina doselilo više desetina porodica iz velikih gradova, donoseći novu energiju i nova zanimanja.
Na tako radikalan korak čoveka tera ili sokoli potreba za nalaženjem smisla života, neuhvatljivog među betonskim zidovima, kako novi Vrmdžanci kažu. U Vrmdži se čuje tišina što se moćno nadvija nad Sokobanjskom kotlinom, te nema agresivnih zvučnih nadražaja. Pogled ne iritiraju reklame, previše svetla, ni gužva, nema ni ofanzivnih mirisa, što stvara priliku da se čula restartuju i revitalizuju.
Ali, to je opis skoro svakog srpskog sela, pa po čemu je onda Vrmdža posebna? Po negovanju zajednice, kao osovine samoodrživosti kojoj teže novi meštani, dok je seljani nose u genima, pamteći mobe, kako su zajednički zidane kuće i vršeni poljoprivredni poslovi.
Dolazak svežih snaga
„To sećanje pomutila je pogrešna strategija države, još one komunističke, da se ojača industrija, a danas rudarstvo, pa se zaboravilo da bez onog što proizvede seljak ne možemo da preživimo, osim ako ne uvozimo hranu iz Kine“, pomalo jetko primećuje Kristina Kljajić, jedna od vrmdžanskih pridošlica, skupa sa svoje dve ćerke. Kristina je arhitektkinja, i znanjem a najčešće i zasukanjem rukava pomaže u obnovi tradicionalnih domaćinstava prirodnim materijalima.
Iskusivši suprotno, dođoši veoma cene i čistu vodu iz mnoštva kraških izvora što tvore Vrmdžansku reku i omanju Oravicu, kao i vazduh, nezagađen emisijom gasova iz industrijskih pogona. Starosedeocima se opet ovo podrazumeva, možda i previše. Jer, mnogi su posegli za pečalbom, uglavnom u Francuskoj, pa je Vrmdži pretilo zamiranje. Dolaskom svežih snaga, selo je postalo samonikli ogledni primer autonomije, bazirajući se na umreženom delanju stanovnika.
U Vrmdži se čuje tišina što se moćno nadvija nad Sokobanjskom kotlinom, te nema agresivnih zvučnih nadražaja
„Velika greška je nasesti na potrebu da se pobegne od problema, jer njih uvek nosiš sa sobom“, opominje Miloš Ninković, Beograđanin i jedan od pionira doseljavanja u Vrmdžu. Nije mudro ni zaleteti se, prethodno ne promislivši od čega ćeš da živiš, i uludo očekivati da će ti – neukom, rad na polju omogućiti egzistenciju. Neumesno je i nadati se lakom životu koji na selu ne postoji, on nabraja početničke zablude. „Vremenom ipak uspevaš da probudiš iskonsku snalažljivost i napraviš svoju autentičnu priču, postajući imun na benefite grada gde sve funkcioniše ’na dugmiće’“, Miloš zaključuje.
Tad ćeš već imati pristojnu kuću, eventualno od blata i slame, ukoliko o takvoj gradnji imaš pojma, ili poslušaš savete Kristine, stručnjakinje za ova pitanja. Problem radne snage najlakše se rešava pozivanjem volontera iz celog sveta, zbog njihovog entuzijazma i strastvenosti, pa su Milošev i dom supruge mu Ane izgradile mahom mlade Francuskinje. Svoju veru u značaj psihofizičkog zdravlja, Ninkovići su ugradili u Centar za trening i obuku instruktora lebdećeg vežbanja na svili, koji je finansijski podržan proizvodnjom i prodajom opreme za tu vrstu joge, kao i razvojnih ljuljaški za decu. U ponudi centra su i Lebdeći vikendi, kako su zbrinuti i rekreativci. „Pri tako važnoj odluci, kao što je odlazak iz grada, trebalo bi da umeš da se prilagodiš prilikama i njihovim promenama“, Miloš misli i na fluktuirajuću potražnju onoga što Ana i on pružaju.
Stan na Vračaru za kuću u Vrmdži
Izrečeno ne znači da treba odustati od svog sna, jer onda čitava stvar postaje besmislena. Tako se Vesna Vujasinović bavi sličnim poslom, gradeći put do sopstvenih klijenata. Njenu Vrmdžansku oazu pronalazimo preko Google linka, premda je moguće slediti i drvene table-smernice, gotovo na svakoj raskrsnici isprepletanih sokaka. Iza starinske tarabe krije se niz kuća što gostu obezbeđuju smeštaj, vegetarijanske obroke, kurseve joge, joga vikende i vikende sa drugim holističkim sadržajima, kao i zvučne kupke što isceljuju dušu preko zvuka instrumenata visokih vibracija.
Rano je proleće i kišan dan, pa se atmosfera celokupne rehabilitacije može samo naslutiti. Moderna kuhinja u kući od kamena pruža pravu sliku ukrštanja drevnog i savremenog, što jeste suština vrmdžanskog preobražaja.
Da je mudrija, značaj povratka zdravom životu prepoznala bi i država, uspostavila bi se bolja infrastruktura u brdsko-planinskim predelima, i to ne samo za letnjikovce i biznise izabranih
„Jednog, sad već davnog leta, samo mi je nešto ’kvrcnulo’, kada sam odlučila da napustim Beograd. Slučaj me je pre osam godina doveo u Vrmdžu, gde sam prvo periodično boravila, a onda se stalno nastanila i odavde nigde ne mrdam“, Vesna ističe. Pripadajući vrsti ljudi tipa „sve ili ništa“, ona je prodala stan na Vračaru, adresom postajući Vrmdžanka, čemu su se „silno čudili i službenici sokobanjskog MUP-a“. Da je vide sada, srećnu i izbalansiranu, mnogo toga bi shvatili, ali mnogo toga i ne bi, zarobljeni predrasudama koje sistem podstiče, kako bi Kristina dodala.
Iskorenjena iz urbanog miljea, Vesna sebi dozvoljava da veruje u orgonsku –univerzalnu životnu energiju Rtnja, čija jedna žila dopire i do njenog dvorišta. Drugačije i ne može da objasni ni svoj preporod ni svojih gostiju, osim možda već pomenutim zdravim seoskim obeležjima.
Truckajući se krivudavim uličicama, pažnju putnika namernika privlači tabla Rural hab, čini se – oksimoronska, a zapravo krajnje funkcionalna, pa i presudna za vrmdžansku ekonomiju. „Poenta je da radiš ono u čemu si dobar, i da onda to umrežiš sa ostalima“, kratka je lekcija Dragane Tomić Pilipović, koju inače svi zovu „šeficom“ jer je uspostavila to čvorište nekad i „sasvim ludih zamisli“.
Decu bezbrižno pustiš da se igraju
Na neveliko imanje kraj jednog od potoka, u pravcu Latingrada – ostataka rimske tvrđave i, nešto dalje, Vrmdžanskog jezera, Dragana se 2015. doselila sa mužem Igorom i dvoje male dece, podstaknuta prvom nagradom na internacionalnom konkursu za najbolju ideju iz sfere socijalnog biznisa, sa potpisom Muhameda Junusa, dobitnika Nobelove nagrade za mir 2006. godine. I svi su ovde našli svoje mesto: Igor kao svima neophodan majstor, Dragana na čelu Centra za društveno odgovorno preduzetništvo (CDOP), a Lenka i Vasa kao đaci vrmdžanske OŠ „Mitropolit Mihailo“, sa četiri razreda i uvek bar delom popunjenih kapaciteta. Ovde se deca uče da budu slobodna, ali kao deo zajednice. Princip vaspitanja je seoski, ili starinski – decu pustiš da se igraju, znajući da će se starija starati o mlađima, i da, kad su gladna, mogu da svrate do bilo kog domaćina.
Na krov je Goran stavio niz solarnih panela, zbog čega je ponosan na ekstremno niske račune za struju, dok je zidove od blata i slame samo obložio novim malterom. Unutra je stoga toplo i ušuškano, iz drevnog i modernog razloga
Metod rada Rural haba (ili CDOP-a) predstavlja nadgradnju tog koncepta, služeći za digitalno opismenjavanje meštana, kao i za pronalaženje načina da svoj proizvod valjano brendiraš, predstaviš i plasiraš na tržištu. „Nužno je i da održavaš kvalitet, posebno ako je u pitanju zdrava hrana, od džemova do ajvara“, kako Dragana poentira. Umrežavanje može da bude i direktnije, pa „šefica“ u prilikama seminara i sličnih skupova angažuje Vesnu za spravljanje vegetarijanskih đakonija, ili domicilnu porodicu Nikolić da doprinese trpezi kozjim sirom i povrćem autentičnog ukusa.
Preko CDOP-a, slava Vrmdže prenosi se i u evropske zemlje, odakle ponekad dođu razni stručni predavači, često i volonterski. I ne mogu da se načude vrmdžanskoj idili, zasnovanoj na magiji međusobnog podsticanja. I svođenju sebe na postulate ljudskosti.
Na sasvim drugom kraju sela nalazi se crkva Svete Trojice, i uz nju Etno-muzej sa mnoštvom artefakata koji podsećaju na to kako se ovde ranije živelo. Pogled sa vidikovca je pogled u večnost vanserijskih geografskih odlika, već opisanih, ali se takvom beskraju mogu isprečiti državni planovi. „Šuma se seče nemilice, a ona je presudna za zdrav vazduh, tlo i vodu, dok se novo drveće organizovano ne sadi. S druge strane, politički niču ideje o izgradnji vetroparka, bez utemeljenja u isplativosti, i uprkos tome što bi se tako livade pune lekovitog bilja, gde bi vetrenjače bile postavljene, zatrle betonom“, upozorava Kristina.
Kuća od blata i solarni paneli
Do ruba crkvenog dvorišta stiže Goran Orlić, bos, u sandalama, premda je temperatura blizu nuli. Rođen u Nišu, pre sedamdesetak godina, kao švajcarski penzioner on bi mogao biti sasvim nezavisan, čak vuk samotnjak, da nije njegove osebujne druželjubivosti. Ona se ne zaustavlja na ispijanju kafe i rakijice sa komšijama (isključivo dođošima u njegovoj ulici), već zadire u suštinu napretka – dostojanstveno školovanje koje gradi „srećnog i snažnog čoveka“.
Vođen takvom težnjom, Goran je sa suprugom napravio malu školu u Keniji, ne bi li „decu povukao sa ulice“. „U Srbiji je tako nešto nemoguće, jer nastavni kadar uvek traži neku vrstu mita“, napominje iz svog niškog iskustva. S Vrmdžom su stvari još sumanutije, što „počinje još od Tita koji je zatvorio ovdašnju školu iz 1894, navodno zbog blizine crkve, a da je ni sadašnje vlasti ne daju u zakup, iako je skroz oronula i zarasla u korov i šiblje“, kako Goran navodi.
Princip vaspitanja je seoski, ili starinski – decu pustiš da se igraju, znajući da će se starija starati o mlađima, i da, kad su gladna, mogu da svrate do bilo kog domaćina
Logiku prosperiteta on donosi iz Švajcarske, ali i preuzima od predaka. Zato je kuću, kupljenu preko interneta, samo donekle preuredio, poslušavši savete struke, ali i lokalaca. Na krov je stavio niz solarnih panela, zbog čega je ponosan na ekstremno niske račune za struju, dok je zidove od blata i slame samo obložio novim malterom. Unutra je stoga toplo i ušuškano, iz drevnog i modernog razloga.
Da spoji dva naizgled opozita, naučila je i Snežana Nikolić, davno udata „u Vrmdžu“. Nošeni posleratnim vetrovima „boljitka“ u industrijalizaciji, muž i ona su decenijama radili u raznim sokobanjskim preduzećima, sve do njihovog zatvaranja. U selu su se bavili stočarstvom, sve dok otkupna cena mleka i mesa nije postala iscrpljujuće niska. Radili su i na njivi, opet uzaludno. Tad su, srećom, krenule migracije iz grada u ruralna prostranstva, donevši i nove Vrmdžance u to selo staro bar 17 vekova.
Mic po mic, i ogromnu podršku CDOP-a, Nikolići su prešli na uzgoj koza, lakših za održavanje, i „tako ljupkih da svakoj daju ime“. Paralelno su se upustili i u ruralni turizam, i krenuli da se oslanjaju na permakulturu u gajenju povrća. Nagrada im je finansijska stabilnost, istina još uvek relativna, ali i bezrezervni osmeh svakog ko okusi njihov paradajz, recimo.
Jednog, sad već davnog leta, samo mi je nešto „kvrcnulo“, kaže Vesna, kada sam odlučila da napustim Beograd. Slučaj me je pre osam godina doveo u Vrmdžu, i odavde nigde ne mrdam
Gore navedenim pravilima izmeštenog života treba dodati i svetinju odnosa sa neposrednim komšijama, koji su ti na selu „rod rođeni“, dok ih u gradu i ne poznaješ. Zatim, treba sve što možeš da uložiš u zajednicu, jer ona ti stostruko vraća. Ali, nužno je i da zaboraviš sve hirove konzumerizma, i vratiš se suštinskoj jednostavnosti i skromnosti. Takođe, valja koristiti resurse iz neposredne okoline, ali štedljivo i pametno.
Sve to je za gradskog čoveka ponekad i prevelika prepreka. „Vrmdža je trenutno u tranziciji, u promeni načina razmišljanja, što je dug i često mukotrpan proces“, Kristina naglašava.
Da je mudrija, značaj povratka zdravom životu, prepoznala bi i država, provlači se između redova iznetih iskaza. Posledično, uspostavila bi se bolja infrastruktura u brdsko-planinskim predelima, i to ne samo za letnjikovce i biznise izabranih, kako Goran zapaža. Makadami se tako ne bi stalno osipali, niti struja često nestajala. Internet bi podržavao i ozbiljnije operacije od slanja fotografija. Naglasak tzv. razvoja ne bi bio na rudarenju, sa poznatim nam implikacijama, već na proizvodnji zdrave hrane, čiju smo bazu ipak uspeli da sačuvamo, kako Kristina ističe, navodeći i da su Vrmdžanci ipak privilegovani. Jer Sokobanja je prva ekološka opština u Srbiji, a Vrmdža prvo eko-selo u državi.
Nikolići su prešli na uzgoj koza, lakših za održavanje, i „tako ljupkih da svakoj daju ime“. Paralelno su se upustili i u ruralni turizam, i krenuli da se oslanjaju na permakulturu u gajenju povrća
Sa prvinom ide i zaključak da je taj epitet – misaona imenica, izlizana zloupotrebom. Ekologiji, uključujući i samoodrživost, treba težiti i brižljivo je negovati. Tek onda nećemo uvoziti namirnice iz drugih država, kao jeftinije, koncentrišući se na zdravije domaće produkte. Nećemo ni svoja prirodna bogatstva davati za džabe ili čak uz subvencije, potrebnije domaćim preduzetnicima. Kako to izvesti, a zbilja postati „ekonomski tigar“, pitanje je kojim bi morale da se pozabave naše vlasti, poruka je iz vrmdžanskog svetionika.
