To trinaesto februarsko veče 2025. je toplo bar onoliko koliko je meni oko srca toplo. I dok „slučajno zatečen“ na otvaranju izložbe skulptura u Studentskom kulturnom centru snimam kako studenti trče stepeništem ka velikoj sali, osećam se kao statista u epizodi Otpisanih. Razmišljam o tome kako su ti mladi ljudi koji trče preskačući stepenice, unuci, a neki već i praunuci onih kojih su nakon svoje revolucije 1968. godine osvojili ovo mesto. Osvajanje slobode u Srbiji je cikličan proces.
Oficirski dom, Dom Udbe, pa SKC
Zgrada Oficirskog doma na uglu Resavske i Kralja Milana podignuta je u stilu zakasnelog romantizma. Projektovao je tada već poznati bečki arhitekta Jovan Ilkić koga će kralj Aleksandar postaviti za dvorskog arhitektu i kasnije mu poveriti izgradnju hotela „Moskva“ i Narodne skupštine. Kralj je zamislio da to bude mesto gde će oficiri nakon teških vojničkih dana moći da se zabave, ali nije ni slutio da nekim od oficira nije do zabave. Ironijom sudbine, Apisovi zaverenici će upravo iz Oficirskog doma u noći između 28. I 29. maja 1903. krenuti ka Starom dvoru i svirepo ubiti kraljevski par Obrenovića.
Karađorđevići neće menjati namenu ovog mesta. Tu će se i dalje zabavljati oficiri i omladina iz „boljih kuća“. Proširiće balsku dvoranu i izgraditi prostorije za eventualnu kraljevu posetu.
I posleratna komunistička vlast odnosiće se prema prostoru s respektom. Oficirski dom postaje Dom Udbe i privilegovano mesto udbaške dece gde su se premijerno mogli pogledati filmovi koji dolaze sa Zapada. Dom Udbe je sve popularniji s prodorom rokenrola u naše krajeve. Važno je biti viđen i đuskati na matineima koji su počinjali u 16 a završavаli se u 21 č.
Sedamdesetih Udba iseljava, a autonomija univerziteta postaje sastavni deo ovog prostora. Ona donosi autonomiju misli i stvaralačku slobodu koje na najbolji način koriste prvi kreatori programa i dešavanja. Po ugledu na SKC, Zagreb dobija SKUC a Ljubljana ŠKUC
Osim kozaračkog kola i Titovog „studenti su u pravu“ jedini opipljivi dobitak nakon studentskih demonstracija 1968. je odluka da Beogradski univerzitet postane osnivač Studentskog kulturnog centra. Zgrada se za potrebe studenata dve godine adaptira, Udba iseljava, a autonomija univerziteta postaje sastavni deo ovog prostora. Ona donosi autonomiju misli i stvaralačku slobodu kojе na najbolji način koriste prvi kreatori programa i dešavanja. Po ugledu na SKC, Zagreb dobija SKUC a Ljubljana ŠKUC.
Svoje prve performanse imala Marina Abramović
Istoričarka umetnosti i već tada istaknuta feministkinja Dunja Blažević imala je 26 godina kada je 1971. počela da uređuje likovni program a nedugo posle postala i direktorka SKC-a:
„Nismo zavisili od države. Naravno, bilo je i fondova, mi smo i za te fondove aplicirali. Međutim, ono što je važno za tu generaciju koja je vodila tih prvih deset godina SKC, jeste to da smo putovali, znali smo jezike, nisu nam bile potrebne vize, poznavali smo internacionalnu scenu. I nama nije nikakav problem bio da odemo u ambasade američku, nemačku, italijansku… i da zamolimo da participiraju, da učestvuju u finansiranju. Naravno da su jedva dočekali, jer im niko nije ulazio.
Te prethodne generacije naprosto nisu znale jezike. I nisu komuniciralе sa svetom. Ja tu imam primer Jozefa Bojsa (Joseph Beuys, nemački umetnik performansa, slikar, skulptor, teoretičar i pedagog). To je svetsko ime. Za nas je bio starac, imao je 50 godina. Niko nije čuo za Jozefa Bojsa. Prema tome, to je jedna u to vreme zaista kulturna sramota, ali utoliko je veća bila uloga Studentskog kulturnog centra.“
Svoje prve performanse ovde ima Marina Abramović, osim Bojsa u Beograd dolaze i druga značajna imena svetske avangarde a SKC je plodno tlo i inspirativno mesto za brojne domaće umetnike poput Raše Todosijevića, Ere Milivojevića i Cileta Marinkovića. SKC posećuju Sem Pekinpo, Frensis Ford Kopola, Rene Kler. Najpoznatije svetske feministkinje prvi put dolaze u jednu socijalističku zemlju na međunarodnu konferenciju.
Nalet panka i novog talasa
Dok gledam svoje buntovne studente kako zauzimaju veliku dvoranu i na njen balkon kače veliki baner Studentski kulturni centar studentima, moje srce kuca u ritmu veselih osamdesetih kao u onom Vajlerovom filmu Najbolje godine naših života. I reći će neko da ta nostalgija ima veze samo sa mladošću ali teško je odagnati slike koje se vraćaju i uspomene koje naviru.
Tih godina, odmah nakon Titove smrti, Jugoslavija je postala nezvanični evropski vicešampion rokenrola i sve što je od bendova u naletu panka i novog talasa počinjalo ili već bilo afirmisano moralo je proći kroz zgradu ili baštu SKC-a. A koncerti su bili svakog dana i mi srednjoškolci smo gledali i one koje smo voleli i one koje nismo. Jednostavno, nismo izlazili iz SKC-a.
Pamtim: Pozdrav iz Zagreba: Film, Kazalište, Haustor, onda sedam dana neprekidnih koncerata Azre , šutku pankera na koncertu Električnog orgazma gde sam se slučajno zatekao i izvukao deblji kraj. Pamtim baštu SKC-a i prve koncerte Idola, koliko smo se smejali na prvom nastupu D bojs benda. Pamtim jedan od tri uzastopna požara u decembru 1983. nakon koncerta grupe U škripcu. Ma pamtim sve.
Traje zavera ćutanja. Niko se ni malkice nije potresao što ni pozorišta u glavnom gradu sedam dana nisu imala predstave. Valjda zato što ne idu u pozorište, preziru kulturu i „lažnu elitu“
Pamtim: ciklus filmova Erika Romera o kome nisam znao ništa i posebno film Klarino koleno zbog koga sam upisao filmsku režiju.
Pamtim: svoje uzbuđenje prilikom gledanja zabranjene predstave Golubnjačau režiji Dejana Mijača o kojoj su najviše pričali oni koji je nisu gledali.
Prvi plenum u oslobođenom prostoru
Sve te večeri skupile su se u ovo februarsko veče dok nas studenti izbacuju iz SKC-a i započinju svoj prvi plenum u oslobođenom prostoru. Nikada sa većim ushićenjem nisam bio izbačen s jednog mesta. Napolju počinje da duva neki topao vetar. Ispred se polako skupljaju studenti, građani i prve novinarske ekipe. Na fasadi već visi nekoliko velikih banera: SKC JE NAŠ.
Nažalost, pamtim i devedesete i tužnu sudbinu koja je Studentski kulturni centar zadesila. Miloševićeva vlast je vrlo brzo anestezirala svaki pokušaj kreativnog i kritičkog duha. SKC nije ličio na sebe iz prethodnih decenija. Na mesto direktora postavljen je SPS apartčik Slavoljub Veselinović koji na mestu kultne „Srećne galerije“ na listi 200 najpoznatijih svetskih galerija otvara prodavnicu bugarskih piratskih diskova i kaseta. Glavni program se sastojao od modnih revija i tribina partija dvoje supružnika. SPS i JUL su zavladali prostorom. Otet od studenata, u zemlji izolovanoj od sveta i uništenoj hiperinflacijom, Studentski kulturni centar dolazi pod ingerenciju Ministarstva prosvete. Paralelno s tim ukidaju se i vrlo popularne i kritički nastrojene omladinske novine: Student, Vidici, NON čije je tekstove moja generacija osamdesetih naprosto gutala.
Borka Pavićević se, govoreći o tim danima, setila i „brushaltera koji su se u jednom trenutku prodavali“. Kakva tužna slika prostora u kome se skupljala svetska avangarda. Stvari su se dodatno pogoršale 1998. donošenjem zloglasnog „Šešeljevog Zakona o univerzitetu“. Uz 200 otpuštenih profesora, posao gube i svi urednici programa u SKC-u.
Basket Borisa Tadića i Ivice Dačića
Petooktobarske promene 2000. godine donose novu nadu da bi sloboda mogla da se vrati na velika vrata u SKC i stvari se prvih godina pomeraju sa mrtve tačke. Ali već 2008. godine cela Srbija gleda kako Boris Tadić i Ivica Dačić igraju basket dok njihove partije imaju „dva bola“. Zahvaljujući „istorijskom pomirenju DS i SPS“ i njihovoj partijskoj trgovini, na mesto zločina se ponovo vraća SPS kadar Slavoljub Veselinović!
Taj čovek do dana današnjeg ostaje direktor Studentskog kulturnog centra. Sedam plus 17 godina, ukupno 24 godine na čelu ustanove, uglavnom u v. d. statusu.
SKC je pao bez trunke otpora, niko se nije isprečio, niko nije zvao policiju, nije bilo kordona i štitova i prizora koje gledamo kada građani pokušavaju da upadnu u neke druge institucije
Zanimljivo je da je pretragom interneta gotovo nemoguće pronaći bilo šta o čoveku koji 24 godine rukovodi prostorom od 4.000 kvadrata i ustanovom sa 60 zaposlenih od kojih polovina nikada nije došla na posao. Studenti koji su zauzeli SKC saopštavaju javnosti „da im ni direktor, ni uprava, ni bilo ko od zaposlenih nisu dostavili traženu dokumentaciju: statut, finansijski izveštaj i spisak članova Upravnog odbora“. Ohrabreni oslobađanjem Studentskog kulturnog centra, javljaju se korisnici koji tvrde da je poslednje decenije jedina garancija da neki događaj bude upriličen bila koverta s novcem diskretno ostavljena ispod jednog tepiha.
Bila je to pametno osmišljena, gerilski izvedena i prosto neophodna akcija studenata kojima su umetnost i filozofija životni izbor. Jedna od najvažnijih večeri od kada su blokade i protesti počeli. SKC je pao bez trunke otpora, niko se nije isprečio, niko nije zvao policiju, nije bilo kordona i štitova i prizora koje gledamo kada građani pokušavaju da upadnu u neke druge institucije. I dok vetar u Ulici kralja Milana pojačava, osećam i sam deo te ogromne volje i energije kojom bi samo da su hteli studenti te večeri mogli ušetati gde god da su poželeli.
Vraćanje SKC-a studentima
Narednih dana niko od zvaničnika vlasti nije reagovao na vest o zauzimanju Studentskog kulturnog centra. A znam da bi jedva dočekali da propagandom prikažu rušenje „legalno izabranog poretka“. Traje zavera ćutanja. Ali niko se ni malkice nije potresao što ni pozorišta u glavnom gradu sedam dana nisu imala predstave. Valjda zato što ne idu u pozorišta, preziru kulturu i „lažnu elitu“, a Mitrovićevo pozorište Odeon i 0,67% budžeta za kulturu su prava slika njihovih kulturnih potreba.
Vraćanje SKC-a studentima odigralo se kao deo „mapiranja slobode“ koje se trenutno odvija na srpskim ulicama i drumovima. Dok studente u pokretu na svakom koraku egzaltirano dočekuju ljudi i dok se svi zajedno hrabrimo da je sa strahom gotovo.
Izraz „mapiranje slobode“ čuo sam pre neki dan od profesora Fakulteta političkih nauka Slobodana Markovića i mnogo mi se svideo. Ništa tačnije nisam odavno čuo. Ali zar to nije samo akademska definicija onog što inače svakodnevno radimo i zbog čega smo hronično promukli? Ovog februara baš „pumpaaaaamo“! Celi dan i noć.
