Iako su reprezentativni prosvetni sindikati kao povod za jednu od protestnih akcija u oktobru naveli „zato što i deca vide kako nas tretira država, pa nas i oni sve manje poštuju“, u januaru nisu imali problem sa time da ih država tretira kao sredstvo za slabljenje studentskih protesta i u zamenu za veoma upitne ustupke Vlade su obustavili štrajk. Istovremeno, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) zauzeo je stav da prosveti ne može biti dobro dok u društvu vlada sistemska korupcija i studentsku borbu za uspostavljanje vladavine prava podržao stupanjem u obustavu rada kojoj se priključuje sve više škola. O razlozima za takav nastavak borbe i izazovima koji nosi, za Radar govori Dušan Kokot, predsednik NSPRS.
Prvo polugodište se prevremeno završilo, kako je obrazložila Vlada, „sa ciljem da se očuva zdravlje, bezbednost i dobrobit svih učesnika u obrazovnom procesu“. Pa šta je to odrađeno preko raspusta da je odjednom postalo bezbedno da se sa radom nastavi?
Naravno da nije urađeno ništa. Pri tome, završetak polugodišta podrazumeva zaključene ocene, tako da ne samo da zbog obustave nastave drugo polugodište u mnogim školama faktički nije počelo, već se u nekim zbog odluke o nasilnom prekidu prvog polugodišta ono još uvek nije ni završilo. Niti je doneta neka nova odluka Vlade u kojoj bi se konstatovalo da bezbednost više nije ugrožena, niti je stara odluka na neki formalan način povučena. Zbog toga se mi i danas pozivamo na ugroženu bezbednost, koja je posledica svakodnevnog pritiska, etiketiranja i targetiranja od strane cele hijerarhije, od predsednika države do ministra prosvete. Prvo smo nazvani stranim špijunima, pa stranim plaćenicima, pa se krenulo sa narativom da te strane plaćenike treba izbaciti sa posla… Ali dogodila se veoma važna promena i prosvetni radnici su se konačno ispravili i pokazali kičmu. Nisu odreagovali ni na pretnje otkazima, ni na pretnje umanjenjem zarade – sve smo to stoički izdržali i kazali: „Vi radite svoj posao, mi radimo svoj posao“. Rubikon je pređen i bez obzira na unutrašnja osećanja svakog nastavnika koji bi želeo da se vrati u učionicu, koji oseća i ličnu odgovornost zbog toga što nastava ne počinje i što deca gube, shvatamo da je, dok se ne izgradi društvo i dok tu ne postavimo neke osnovne stvari, suludo učestvovati u nečemu što se zove obrazovanje u razvijenom društvu. To ne proizvodi nikakvu vrednost i zato obustava i dalje traje.
A kada bi se prosvetni radnici ipak povukli?
Kada bismo se povukli svi kao društvo, mislim da bi nas zgazili kao bubašvabe. Nemoguće je vratiti se na stare pozicije, kao što se recimo dogodilo 2023. sa protestima protiv nasilja. Nakon događaja u „Ribnikaru“, NSPRS je tražio ostavku ministra prosvete, pošto je Branko Ružić nije podneo odmah nego nakon pet dana. Prvog dana je izjavljivao kako su krive američke serije, igrice i šta je već sve bilo na meniju. Tražili smo je zbog nečinjenja, zbog propusta u sistemu koji su bili očigledni nakon izmicanja stolice nastavnici u Trsteniku, silnih izmena zakona gde ministar na javnim raspravama ne sluša nego kucka poruke… Ali smo bili spremni da sa novim ministarstvom pokušamo da tražimo rešenja. Sada više to ne postoji. Sa ovim ljudima nema rešenja, oni su, de facto, deo problema. Ne možeš sa piromanom praviti vatrogasnu brigadu. Neophodne su promene da bismo uopšte mogli da pričamo o tome kako sutra treba da izgleda obrazovanje. I to ne samo u Ministarstvu prosvete, jer oni koji danas tvore Vladu i skupštinsku većinu ne biraju ljude po stručnosti već samo po podobnosti. Nema tu više kadra i zato nema pregovora sa vlastima dok ne dođe do društvenih promena. Slagali su nas toliko puta i zaista bismo bili idioti da posle svega kažemo: „Pa dobro, možda više neće biti takvi“. Naravno da hoće. To su oni u biti, ne mogu biti drugačiji nego što jesu.
Sindikati prihvataju ulogu scenografije u lažnom socijalnom dijalogu u kome blicevi sevaju, razgovori se kao vode, a rezultati izostaju. Više se ne pregovara ni o ceni rada, nego Aleksandar Vučić izađe i kaže ko će koliko dobiti
Aktuelni protesti u školama imaju više zahteva, ali su na prvom mestu vezani za studentsku borbu. Da li je zamislivo da se njihovi zahtevi ispune a da se ne promeni takva vlast?
Ne mislim da je to realno jer kada bi institucije počele da rade kako bi trebalo, malo njih bi ostalo na slobodi. Evo, sada je uhapšen Grčić koji je mali pion, a kod koga je ipak nađen novac, zlato… Šta mislimo, da su ovi iznad njega pošteniji? Drugačije bi bilo i da samo mediji sa nacionalnim frekvencijama počnu da objektivno izveštavaju javnost, pošto i dalje imamo delove Srbije u kojima ljudi ne znaju šta se dešava. Oni imaju RTS, koji sada pod pritiskom prikazuje ponešto s vremena na vreme, ali to nije dovoljno. Moja majka živi u selu pored Kikinde i skoro me je pitala šta su to studenti uopšte tražili. Pritom podržava ih, ali nema dovoljno informacija jer gde bi ih čula?
Istraživanje CRTA je pokazalo da je ogroman broj ljudi saznavao o blokadama i studentskim aktivnostima kroz međusobnu komunikaciju. I došli smo do toga da ih sada kada pešače dočekuju kao oslobodioce, kao kralja Petra 1918. godine. Gde god da se pojave, to je cveće, hrana, veselje… Osećaj slobode i da smo konačno uhvatili vazduh. To je nešto što vlast prenebregava i očigledno ne želi da shvati, da je taj koncept pritiska i podela poražen. Umesto da idu problemima u susret i pokušaju da reše nešto, barem neki od njih koji se nisu još zaprljali do ramena, mi imamo predsednika države koji kaže „pišem udžbenik kako sam pobedio revoluciju“. On je pobedio! Znači nemamo šta više da pričamo, mi smo izgubili, a sad će on svim diktatorima sveta da objasni kako se treba ponašati. To je račun bez krčmara i obiće im se o glavu, samo je pitanje kada i po kojoj ceni za sve nas.
Kolika je potencijalna cena u prosveti?
Dolazimo do trenutka u kome ćemo za mesec dana možda morati da pričamo o kraju nastavne godine jer će se preći crvena linija posle koje teško da ima povratka. Ako pričamo o maturi u junu, treba da pretpostavimo da su svi učenici imali bar približno jednake šanse da se za nju pripreme. Država je uzela jednu radnu nedelju u decembru, sada smo u petoj obustave… To se još i da nekako nadoknaditi, ali brojimo i dalje. Ako postane nemoguće nadoknaditi onda je najpoštenije prekinuti godinu, uzeti u obzir i zatečeno stanje i uspeh iz prethodnih godina i od toga napraviti bodovne liste, preskočiti mature i prijemne ispite i ući u sledeću godinu sa izmenjenim planovima i programima kako bismo za godinu dana došli u priliku da dalje vozimo nesmetano. Ali potrebne su ozbiljne revizije programa i mnogo je posla pred nama.
Što nas vraća na pitanje da li je taj posao moguće obaviti uz ovakvu vlast. Dve godine je prošlo od kada su dekani osam fakulteta koji školuju nastavnike ukazali na ozbiljan i rastući nedostatak kadra u školstvu i izneli predlog rešenja.
I Ministarstvo apsolutno ništa nije uradilo. Umesto rešenja krize kadrova, dobili smo predlog za izmenu Zakona o visokom obrazovanju. Dakle, umesto da gledamo kako da javne škole popravimo, da ih učinimo kvalitetnijim i da pravo na obrazovanje bude dostupno svima, država je krenula potpuno drugim putem: u privatizaciju sistema obrazovanja. Za mene kao građanina je to apsolutno neprihvatljivo. Ne treba zaboraviti da je još pre sedam godina ministar prosvete postao Mladen Šarčević, vlasnik privatne škole. Glupo je očekivati da neko sa te pozicije dođe da reši probleme javnog obrazovanja i tako ošteti svoj biznis. Ako bismo popravili javne škole, zašto bi neko išao u „Ruđer Bošković“? U pitanju je jasna agenda, a oni od svojih agendi ne odstupaju. Ako opstanu na vlasti, taj predlog će se vrlo brzo ponovo pojaviti na dnevnom redu. Kao što smo mislili da smo završili sa litijumom, pa nismo.
Ako se ne pregovara ni o ceni rada, koji je onda smisao postojanja sindikata? Zašto učestvovati u predstavi gde tamo neki čika koji sve zna, rešava stvari kao mesar – tebi malo buta, tebi malo masnije. Pa šta ti zapadne
Dan pošto je NSPRS proglasio generalni štrajk u prosveti, Vučić je najavio „hiljade tužbi roditelja protiv škola“, a ministarka prosvete izdala instrukciju inspekciji čije sprovođenje vodi ka otkazu nastavnicima u obustavi rada. Pa da li takvi nalozi idu u smeru predupređivanja tužbi ili izlaganja njima?
To je samo nastavak komunikacije kakvu jedino razumeju, a čine je pritisak, pretnje i ucene. I nikada nije pristup – dobro, hajde da vidimo zašto su neki ljudi nezadovoljni, šta to misle da ne valja. Ne, probleme ne treba rešavati, nego kritičare zgaziti i odstraniti. „Ima da počne drugo polugodište i tačka“. Pa evo gde smo, nema tačke. Pogledajte prosvetne radnike koji su godinama tlačeni, ponižavani, varani… i koji su ćutke radili ili otaljavali. Sada, kada im se preti otkazima, oni su uspravili kičmu i rekli – probaj, hajde, nemoj više da mi pretiš čoveče. Ne interesuju nas vaše pretnje, uradite nešto, pa ćemo imati odgovor na to, ako je to način na koji komuniciramo. Evo sada Vučić kaže da nećemo dobiti platu – ma ko si ti bre da odlučuješ ko će da dobije platu? Ja mislim da su je prosvetni radnici danas više nego ikad zaslužili jer uče decu upravo onim vrednostima na kojima svako društvo postoji, a to su odgovornost, stav. Ako toga nema, džaba nam Bernulijeva jednačina.
I na to predsednik uzvraća da je šokiran da tako nešto izgovaraju nastavnici, da decu treba da učite jednačenju po zvučnosti i koji je glavni grad Španije, a ne da se bavite politikom.
A on treba da rešava probleme kanalizacije i puteva u Ćićevcu? To priča čovek kome je ustavno ovlašćenje da deli ordenje, glupo je i pričati o njegovim budalaštinama. Nema uzmicanja i nema ostavljanja nikoga. Kao na Sutjesci, nosimo ranjenike sa sobom. Svako ko bude žrtva represije će dobiti svu pomoć, od pravne do ljudske. A pritisak mora da se poveća na najjače, jer bi skraćivanje časova samo razvuklo stvari – oni bi sad pristali i na časove od 20 minuta, samo da stanje izgleda koliko-toliko regularno da oni mogu da nastave sa svojim poslovima i vladaju do 2040. godine.
Sa ovim ljudima nema rešenja, oni su, de facto, deo problema. Ne možeš sa piromanom praviti vatrogasnu brigadu. Neophodne su promene da bismo uopšte mogli da pričamo o tome kako sutra treba da izgleda obrazovanje
Imaju li dovoljno saučesnika za jačanje represije?
Sistem jeste napravljen tako da sve zavisi od političke podrške, pa ako je ima, direktor škole može da postane neko koga ne poznaju ni roditelji ni zaposleni u njoj. I ti koji su napravili sistem takvim, u ovakvoj situaciji kažu – ja sam te postavio, idi rešavaj to, hapsi, vešaj, vezuj za radijator… Ali ne shvataju da su direktori, na koji god da su način postavljeni na funkciju, ipak naše kolege. Uslov da bi se kandidovali je da imaju barem osam godina iskustva, što znači da su delili zbornicu možda ne baš sa tim nastavnicima, ali sa nekim drugim. I sada kada je strah promenio stranu, dobar deo njih je rekao da ne žele da to rade. Inspekcija ne može da naredi, može da da predlog, a direktor može da ga odbije. Ipak, bilo je direktora koji su pod pritiskom podnosili ostavke i moj savet onima koji žele da se povuku je da umesto toga pokrenu disciplinske postupke, pa da posle tri dana kažu da ne postoje elementi za postupanje, čime se priča završava. Ako će zbog toga Ministarstvo da ih posle smeni, barem su zaštitili kolege.
Ono što prosvetne radnike najviše brine jeste izostanak podrške drugih segmenata društva jer to produžava vreme neophodno za društvene promene. I često se osećamo usamljeni i pitamo se gde su drugi.
Sa druge strane, pitanje gde su ostale delatnosti i zašto bi borba spala na prosvetu, reprezentativni sindikati su naveli pravdajući svoje postupanje i izlazak iz štrajka.
To je zamena teza, da bi očekivao da se drugi pridruže moraš prvo sam da staneš. Neće poštari stati uz studente pre profesora. Mi koji stojimo imamo pravo da ih pozovemo i kažemo – aman! Ali ako mi koji smo neraskidivo vezani sa tom decom, nismo prvi stali, odakle nam pravo da tražimo solidarnost? Retko se dešavalo da prosvetni radnici stanu kao podrška nekom drugom i mi to hoćemo da promenimo. Moramo da pravimo konekcije sa svima koji su žrtve na neki način, tako se gradi društvo. To je još jedan razlog zašto nam je bilo veoma važno da prosvetni radnici stanu uz studente, pored toga što su njihovi zahtevi jasno usmereni na izgradnju demokratskog društva, institucija, republike. Prosvetni radnik nema pravo da bude imun na to, ali kada stane, onda ima i pravo da pita: a gde ste vi?
Vlast nas je slagala toliko puta da bismo zaista bili idioti da posle svega kažemo: „Pa dobro, možda više neće biti takvi“. Naravno da hoće. To su oni u biti, ne mogu biti drugačiji nego što jesu
Postoje li rezultati štrajka koji su vodili reprezentativni sindikati?
Objektivno, ne postoje. Da su to što su dobili u januaru uspeli da izdejstvuju u novembru, onda bi to bio rezultat štrajka. Ali oni su 1. novembra dobili zalupljena vrata, a pregovori su počeli kada je država pokušala da odseče podršku studentima, svesna da ako prosvetni radnici ne ustanu prvi, teško će neko drugi. I onda je bilo normalno da kažu: „Šta ste beše tražili? Ma može i to, naravno da može“. I umesto da nauče lekciju tada, oni su posle po istom uskogrudom principu potpisali kolektivni ugovor kojim pokušavaju da čuvaju svoje članstvo, tako što će za njih država plaćati veće otpremnine za odlazak u penziju i veće jubilarne nagrade – što je još više razbesnelo njihove članove.
Ti sindikati prihvataju ulogu scenografije u lažnom socijalnom dijalogu u kome blicevi sevaju, razgovori se kao vode, a rezultati izostaju. Zapravo se više ne pregovara ni o ceni rada, što je bazična stvar kojom sindikati treba da se bave. Nego Aleksandar Vučić, na kojoj god da je funkciji, izađe i kaže ko će koliko dobiti. Tako je sad u avgustu rekao „nezaposlenima 13 posto, penzionerima 11 posto, ovima manje, a prosveti više nego drugima“ i to je na kraju i bila jedina ponuda. Ako nemate o čemu da pregovarate, koji je onda smisao postojanja sindikata? Zašto učestvovati u toj predstavi gde tamo neki čika koji sve zna, rešava stvari kao mesar – tebi malo buta, tebi malo masnije. Pa šta ti zapadne. Takvo ponašanje vlastodržaca je bilo neprihvatljivo i u 20. veku, a kamoli danas.
Godinama je razvijan negativan odnos prema politici, a pogotovo strankama i posledice toga vidimo i u aktuelnom studentskom pokretu. Da li razočaranje u reprezentativne prosvete sindikate koje je kulminiralo potpisivanjem diskriminatornog kolektivnog ugovora, preti da na sličan način ogadi i ideju sindikalizma?
Ona se ogadila davno, s pravom. Gde su ovih dana dva najveća sindikata, Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost? Dragoslav Ljubičić iz Nezavisnosti je dobio otkaz u EPS-u. Jesmo li čuli da je centrala sindikata rekla da to ne može da prođe i da će da obustave rad? Normalno da su se sindikati ogadili ljudima. Prosveta se još i držala pošto su stalno bili neki protesti. Ali ako svakog prvog septembra počinjete štrajk, to znači da nijedan prethodni nije uspeo i da nešto u pristupu treba da se promeni, a ne da se od neuspeha pravi tradicija. Svakako ne da napravite protest pod nazivom „opet ste nas prevarili“. Ko da nam veruje ako nas prevari ko god prođe pored nas?
Posledice toga vidimo poslednjih dana u osnivanju asocijacija i udruženja škola u štrajku, za koje se ističe da su vansindikalne, iako su dosta tih škola članovi našeg sindikata. To je jedan prelazni period i koliko god sve ovo izazivalo tektonske poremećaje, na kraju će ipak morati da se ožive sindikati, kao što će morati i da se ožive političke stranke. Ne možemo mi sad izmisliti neki sistem bez sistema, da imamo politički život bez političkih stranaka ili zaštitu prava radnika bez sindikata. To su mehanizmi koje prepoznaju zakoni, međunarodne povelje, civilizovan svet… I sigurno će se posle ovoga pojaviti i novi sindikati, već postoje najave formiranja nekih. A sada je važno da svi stanemo u jedan front, nevezano od članstva u sindikatima i neformalnim udruženjima i spremni smo da svima pružimo pravnu i drugu pomoć.
