Biće nova vlada a ne izbori, protesti jenjavaju, dijalog će se uspostaviti, a pravosuđe će reagovati zbog izostanka nastave – tako nekako glasi sažetak poruke koju nam je, uz prateća zastrašivanja i fantazmagorije o „obojenoj revoluciji“, plasirala vlast, nastojeći da stvori utisak da se potpuno konsolidovala. I da je spremna da svim sredstvima povrati kontrolu nad stanjem u zemlji.
Da li studenti zaista misle da peške idu do Niša na protest planiran za 1. mart, kako da im pomognemo, možemo li od toga da ih odgovorimo, gde da se tamo smestimo kad su stanovi za kratkoročno izdavanje toliko poskupeli i šta posle Niša – glavne su teme koje su kritičku javnost zaokupljale nakon što je vlast saopštila svoju (aktuelnu) viziju izlaska iz krize.
Promena naroda
Nije to čak ni čudno, ne samo zbog potpune raspolućenosti Srbije posle 12 godina naprednjačke vladavine, ni zbog raširenog uverenja da bi odustajanje od pobune koja traje već četvrti mesec bilo signal za ozbiljnu represiju, već i zato što, uprkos svoj pompeznosti u saopštavanju plana (skup u Sremskoj Mitrovici, medijska dramatizacija) vlast, zapravo, ništa bitno nije saopštila.
Izbori nisu ni delovali kao naročito izgledna opcija u uslovima u kojima gotovo da ne postoji šansa da se u proces uvuče bilo ko sa iole uverljivim opozicionim statusom. Personalni sastav nove vlade, čak i ako njen deo bude prepušten „ekspertima“, teško da ikoga može zanimati osim zainteresovanih da u nju uđu – jer je svima jasno gde je jedini bitan centar odlučivanja. Baš kao što je izvesno da od njega neće stići nalog za ispunjavanje studentskih zahteva, a to je, po svemu sudeći, jedini efikasan način da se stanje u zemlji normalizuje.
Čak i u najoptimističkijem scenariju po njih, da se studenti umore i odustanu od protesta, vlast izlazi slabija nego što je bila u novembru, a ne dobija pobedu već samo predah, kaže Aleksandar Ivković
I još: da Vučićeve priče o jenjavanju protesta nemaju uporište u realnosti već ranije je dokazano, baš kao što je dokazana nesposobnost vlasti za bilo kakav dijalog. Studenti, kao glavni akter pobune, pride insistiraju da nema dijaloga o poštovanju zakona, što je suština njihovih zahteva koje protestima pokušavaju da ostvare.
Deluje da je, nakon što je godinama kreirala paralelnu realnost za propagandnu obradu svojih glasača, vlast i sama, potpuno nevoljno, zapala u raskorak, u kome drži sve poluge moći, ali ne može da kontroliše procese u zemlji. Toliko da čak ne uspeva ni da osigura svom ključnom čoveku najavljenu šetnju po Novom Sadu, ni da organizuje takođe najavljeni skup u tom gradu.
Poput Kralja Ibija, Aleksandar Vučić sada, izgleda, mora da menja narod: za popravljanje utiska posle slabo posećenog skupa u Jagodini, za dolazak u Sremsku Mitrovicu angažovan je veliki broj ljudi iz susedne države, što je, reklo bi se, uslovilo i izbor mesta održavanja skupa – što bliže granici, sa što manjim trgom.
Studenti od vrata do vrata
I dok se Vučić koprca u paralelnoj realnosti u koju je zapao, studenti svojim pešačenjem po Srbiji prave neku vrstu kampanje „od vrata do vrata“, koja nije partijska, ali jeste politička, jer poziva ljude u borbu za pravdu. Osvajajući srca ljudi ganutih njihovim žrtvovanjem, studenti im prenose i informacije koje medijska mašinerija skriva ili temeljno prerađuje. Na jednoj od ključnih poluga vlasti, onoj propagandnoj, pojavljuju se vidljive pukotine. U takvim okolnostima, potpuno je nemoguće da među „lojalistima“ nema razmišljanja o bekstvu, što Vučiću mora biti jasno.
„Uzdrmana ogromnom krizom iz koje su isplivale brojne afere, nasilje, neadekvatni odgovori, vlast gubi legitimitet do mere da je pala vlada, kao i vlast u drugom po veličini gradu u zemlji. U nekom zdravom partijskom sistemu, to bi značilo da možemo očekivati potpunu smenu vlasti ili njene značajne ustupke“, primećuje Dejan Bursać iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Ukoliko se studentska pobuna dodatno proširi, pa značajni delovi državnog sistema i institucija zemlje postanu neupravljivi, Vučić će ili biti prinuđen na ustupke ili na potpuno odstupanje, kaže Dejan Bursać
To se, međutim, ne dešava, a Bursaćevo objašnjenje svodi se na dva ključna razloga. Prvi je da, osim ustavno propisane strukture vlasti, postoji i neformalna struktura moći u sistemu, pa ostavka premijera nije naročito važna, jer moć nosi predsednik Srbije. Drugi razlog vidi u prirodi partijskog sistema – u drugoj zemlji bi, kaže, političke stranke opozicije brzo formulisale alternativu vladajućim partijama a njihov rejting bi rastao, što se kod nas ne dešava, uprkos izvesnom padu SNS-a. Tu dolazimo do poznate priče o Vučićevom 13-godišnjem radu na „otežavanju bilo kakvog izražaja opoziciji“, ali i njenom pucanju u sopstvenu nogu, što postupcima u prošlosti, što pasivnošću u aktuelnoj krizi.
Uprkos svemu tome, vlast gubi mnogo, smatra Bursać, pre svega dugoročno, time što sada građani imaju svest da mogu da budu protiv vlasti, da postoji način da se pobune. „Mislim da je vlast na silaznoj trajektoriji i da ovo jeste početak njenog kraja, mada taj kraj može da traje godinama“, kaže Bursać. Dodaje da je vlast izgubila na imidžu, jer je sada svakome, pa čak i njihovim pristalicama, jasno koje vrednosti promoviše SNS – da tu ima mnogo i afera i problema i korupcije i nezakonitog bogaćenja. „To će biti stigma SNS-u od koje nikada neće uspeti da se izvuče, bez obzira na to što su organizaciono zadržali poluge moći kojima upravljaju“, kaže Bursać.
Gubici vlasti
Aleksandar Ivković, urednik u European Western Balkans, ocenjuje da je SNS do sada kroz proteste doživeo tri gubitka. Kao prvi, vidi oštećenu auru svemoći i nedodirljivosti, što smanjuje strah građana i istovremeno pojačava motivaciju za buduće proteste, ukoliko bude povoda za njih.
„Javnost je videla da vlast ne sme da uradi mnoge stvari – ne sme, na primer, već mesecima da sazove sednicu republičkog i nekih lokalnih parlamenata, da se ne bi čuli kritički glasovi. Takođe, SNS ne sme da održi miting u velikom gradu i, što je najvažnije, ne sme silom da spreči proteste i studentske blokade, jer bi time, ponovo, izazvala kontraefekat“, kaže Ivković.
Ni kontramitinzi više ne funkcionišu kao ranije, ne samo zato što vlast mora da izbegava veće gradove, već mora i da se oslanja na „pomoć prijatelja“ iz RS
Oštećena je, dodaje, i aura nedodirljivosti, makar površinski, „žrtvovanjem“ prvo pojedinih ministara, a potom i cele vlade, što su ranije bili nezamislivi potezi. „Takvo pokazivanje slabosti nije samo loše za njih kad je reč o demonstrantima, koji se osećaju ohrabrenim, već i kada je reč o njihovim pristalicama – s jedne strane tvrdi da je zemlja napadnuta, a sa druge strane ne može da se izbori sa tim već tri meseca. To verovatno izaziva nezadovoljstvo i kod onih koji su protivnici protesta i studentskih blokada“, kaže Ivković.
Kao drugi gubitak vlasti on vidi njene strategije „kriznog menadžmenta“, koje postaju sve manje efikasne. „Ako pogledamo koje je sve spinove i udice vlast pokušala da baci od novembra – od najava Vučićeve ostavke, referenduma, izbora, raznih kriza koje su pokušali veštački da proizvedu – sve to nije imalo praktično nikakav efekat, što pokazuje rastući zamor materijala. To je donekle i zasluga ljudi koji su ranije protestovali, jer su svi ovi spinovi već viđeni i potrošeni tokom ranijih protesta“, kaže.
Ivković primećuje da ni kontramitinzi više ne funkcionišu kao ranije, ne samo zato što vlast mora da izbegava veće gradove, već mora i da se oslanja na „pomoć prijatelja“ iz RS. „Atmosfera na kontramitinzima SNS-a nikada nije bila previše naelektrisana, ali sam stekao utisak, posebno kada je reč o skupu u Jagodini, da je energija bila na rekordno niskom nivou.“
Dva pomenuta gubitka, prema mišljenju našeg sagovornika, doprinose i trećem – dodatnom suženju manevarskog prostora za nepopularne odluke, jer postoji rizik da izazovu nove proteste, sa kojima se vlast sve teže nosi. Ivković, pre svega, misli na odluku o eksploataciji litijuma, ali povod za proteste mogu da postanu i razne druge stvari.
„Vlast gubi sposobnost da upravlja Srbijom do one mere do koje je mogla u ranijem periodu. Sada je najoptimističkiji scenario za SNS da proba da održi što više svojih glasača na okupu i da čeka dok se demonstranti ne umore. Za ovo drugo trenutno nema naznaka da se dešava, ali verujem da će, ukoliko ne dođe do podrške studenata nekom političkom razrešenju krize, vremenom doći do zaključka da su protesti postigli svoj maksimum i blokade će se obustaviti bez političkog rešenja“, kaže Ivković. Dodaje, međutim, da čak i u tom, najoptimističkijem scenariju po njih, vlast izlazi slabija nego što je bila u novembru, a ne dobija pobedu već samo predah. „Nasuprot sebе će imati više građana koji žele političke promene nego što je bilo slučaj pre studentskih protesta. Kako će se to onda odraziti na političku arenu, ostaje da se vidi“, kaže Ivković.
Kulise za agresiju
Bursać, s druge strane, pominje i mogućnost širenja protesta: ukoliko se studentska pobuna dodatno proširi, pa značajni delovi državnog sistema i institucija zemlje postanu neupravljivi, Vučić će, kaže, ili biti prinuđen na ustupke ili na potpuno odstupanje, zavisno od intenziteta protesta.
„Sada su nemogući za upravljanje visoko obrazovanje, pravosuđe zbog štrajka advokata, jedan deo obrazovnog sistema, deo kulture, saobraćajnice kada su blokirane i slično. Ako se to bude širilo ka većim sistemima – EPS, Aerodrom, Javni servis, veliki broj saobraćajnica odjednom na kontinuirani vremenski period – to bi moglo da vodi ustupcima“, kaže Bursać.
Vučić je, smatra, svestan da je u toku igra energije, igra trajektorija, možda čak i igra morala – ko je u naletu, a ko u opadanju. „Skup u Sremskoj Mitrovici je klasično podizanje morala, gde svojim glasačima ali i ljudima iz svoje stranke, aktivistima, pa čak i funkcionerima od kojih su se mnogi uspavali poslednjih meseci, pokazujete da ste i dalje jaki i da imate energije, pa proglašavate pobedu i čak vrlo agresivno nastupate prema protivniku“, kaže Bursać.
Sve to, upozorava, može da ima više efekata. „Plašim se da bi jedan od efekata mogao da bude obnavljanje agresije prema studentima i prema protestima. Svaki prethodni put kad su se obraćali funkcioneri SNS-a, neko se, bio to aktivista, niži funkcioner ili običan građanin, našao ohrabren da napravi neku glupost. Nadam se da do toga neće doći.“
Scena je, doduše, već postavljena: i provladini mediji i Aleksandar Vučić lično, zloupotrebili su snimanje studentskog filma o protestima, da svoju publiku uvere da studenti glume saobraćajne incidente u kojima su već dve njihove koleginice i nekoliko građana ozbiljno povređeni.
