Zlu ne trebalo, zapamtite: nije pametno imati tajkuna na vrhu države. Koliko god da su pametni i sposobni, svi se razbole od „sindroma veličine“. Uvereni da o svemu znaju više od bilo koga, ipak najviše znaju o upravljanju državom, i ne misle da je to složeniji posao od pravljenja jaja na oko, recimo.
Ne pričam samo iz literature, jednom sam to gledala uživo.
Početkom devedesetih smo radili projekciju privrednog rasta za tadašnjeg premijera SR Jugoslavije Milana Panića, uspešnog biznismena iz Amerike. Diplomirani hemičar, intelektualac, vlasnik ogromne farmaceutske kompanije ICN – šta ćeš bolje? I mi napravimo projekciju po kojoj SR Jugoslavija može da raste najviše po stopi od jedan do jedan i po odsto.
Pokažemo je Paniću, a on dobije nervni slom! „Pa, jeste li vi normalni?!“, vikao je, udarao pesnicama o sto, lupao se u grudi. „Znate li vi da sam ja prošle godine u mojoj kompaniji imao rast od trista odsto? A vi ne umete Srbiji da predvidite rast od bednih 30 odsto?!“
Ja mu kažem – neće moći, evo Japan, privredno čudo, ima rast od jedva sedam odsto, nemojte da se brukamo… On me je gledao kao da nešto sa mnom nije u redu. Srećom, utišao se kad smo rekli da će morati sam da potpiše projekciju o privrednom rastu od 30 odsto, da mi nećemo. Posle je bio izuzetno ljubazan i klonio nas se, kao đavo od krsta, na obostrano zadovoljstvo.
Gde je toliko omašio Milan Panić? Jednostavno, nije shvatio da kompanija nije isto što i država. Ako se firma utrostruči, ona automatski zauzima nečije mesto, pa mnogi konkurenti tako gube posao. Kao rezultat, na nivou države je sve moguće – da ukupna proizvodnja ostane ista, da padne ili da poraste. Ali, govorim to vama – Panić ne bi imao strpljenja da sluša te gluposti.
Da je išta o tome pročitao, Mask bi znao da za razliku od preduzeća, država sme da ima deficit, ako novac ulaže u obrazovanje, infrastrukturu i sektore koji će ubrzati privredni rast. Loš je samo deficit koji tome ne doprinosi. A Ekspo 2027, nažalost, neće doneti ništa, osim rasta broja dolarskih milijardera u Srbiji
Slične stvari čujemo danas od Ilona Maska i Donalda Trampa.
Ilon Mask namerava da prepolovi američki budžetski deficit. Opet, da je išta o tome pročitao, ili sa nekim razgovarao, lako bi saznao da preduzeće ne sme, ali država sme da ima deficit. U ekonomiji postoji jednostavno pravilo: svaki državni deficit je dobar ako se novac ulaže u sutrašnji ubrzani privredni rast (dakle, u obrazovanje, u neku nedostajuću infrastrukturu, u propulzivne sektore…). Ali je loš onaj deficit koji ne donosi sutrašnji privredni rast, kao što, recimo, Ekspo 2027 neće doneti ništa, osim rasta broja dolarskih milijardera u Srbiji. Dobro, možda ih bude i petnaestak, nije to malo.
Hoće li Mask uspeti da smanji američki budžetski deficit? Neće. Na sve njegove akcije odmah stignu tužbe koje pokrene barem desetak državnih tužilaca, a kako je tamo sudstvo prilično nezavisno, Savezni sud mu je već blokirao pristup sistemu plaćanja u Ministarstvu finansija. Drugim rečima, poruka je – dečko, ajde o’ladi!
Tramp je, s druge strane, prilično opsednut carinama – uveo bi ih svakome. Kaže, tako će poskupeti uvozna roba, smanjiće se krađa američke intelektualne svojine, što će podstaknuti domaću proizvodnju, a u tehnološki naprednijim sektorima to rešava i pitanje nacionalne bezbednosti. Što bi rekao Dani Rodrik, profesor ekonomije na Harvardu, carine su Trampov švajcarski vojni nožić – odličan za kresanje ukrasnog bilja, za oštrenje grafitnih olovaka, odvrtanje zapeklih šrafova, a tek za zanoktice, dušu dao!
Uzalud struka upozorava da će najveću štetu od rasta carina pretrpeti upravo Amerikanci, ali Tramp ne odustaje. Ipak, u odnosu na njegovog predlog iz 2020, da se korona virus leči ubrizgavanjem sredstva za dezinfekciju u organizam, carine dobijaju ukus čokoladnih bombona.
Opasni su klovnovi na vrhu sveta. Na sreću Amerikanaca, neće oni trajati duže od četiri godine. Blago njima.
