Na početku, podsećanje na davni događaj koji je radikalno izmenio političku scenu u Italiji. Reč je o čuvenoj operaciji „Čiste ruke“ koju je pokrenulo nezavisno italijansko pravosuđe u cilju obračuna sa razgranatom političkom korupcijom početkom 1991. U tadašnjem političkom kontekstu, na vlasti se nalazila šira politička koalicija unutar koje je najjača bila Andreotijeva Demohrišćanska stranka, dok je Kraksijeva Socijalistička partija Italije bila druga po snazi. Ona prva vladala je Italijom od 1945. a ova poslednja pridružila joj se 1960-tih i ostala zajedno sa njom u koaliciji sve do pomenute operacije.
Okidač za otpočinjanje dalekosežne pravosudne istrage političke korupcije bilo je hapšenje i podizanje optužnice protiv visokopozicioniranog člana SPI zbog primanja ogromnog iznosa mita od jedne milanske firme. Posle toga, Betino Kraksi ga je javno stigmatizovao upućujući mu javno najpogrdnije etikete u nameri da se potpuno distancira od njega. Suočen s tom javnom satanizacijom, optuženik o kojem je reč odlučio je da postane svedok pokajnik i tako ispričao sve što zna o korupciji u svojoj i drugim strankama vladajuće koalicije. Dalja istraga razotkrila je ogroman broj koruptivnih afera u koje su bili uključeni i lideri stranaka, kao i tesnu vezu između vlasti i mafije. Građani su bili naprosto skandalizovani širinom i dubinom političke korupcije u koju je bi uključen i ne mali broj biznismena. Mnogi su u pritvoru izvršili samoubistva.
Da bi izbegao robiju, Kraksi je pobegao u Tunis, dok je Andreoti završio u zatvoru. Krajnji rezultat operacije „Čiste ruke“ bilo je ukidanje do tada vodećih partija vladajuće stranke – demohrišćana i socijalista.
U Srbiji su ukinute sve tri grane vlasti
Predočeno podsećanje ukazuje da između tadašnje italijanske i sadašnje naše situacije ima dosta dodirnih tačka. I kod nas je na delu metastaza masovne političke korupcije kojoj glavni ton daje sam vladajući politički vrh šire koalicije koji se nalazi u organskoj vezi sa mafijom, tako da su granice između ove dve strane izbrisane. U široj koaliciji dve najjače partije su SNS i SPS, koje obe dugo vladaju, pogotovo SPS koja je spolja ili iznutra podržavala gotovo svaku veću partiju na vlasti posle 5. oktobra.
Ali postoji i bitna razlika. U Italiji je njeno nacionalno pravosuđe bilo nezavisno od izvršne vlasti, što mu je omogućilo da se bezrezervno, na legalan način obračuna sa masovnom političkom korupcijom čiji su predvodnici bili lideri stranaka vladajuće koalicije. Upravo ta činjenica ukazuje da podela vlasti, ukoliko je podupiru precizno postavljeni formalno-pravni mehanizmi, nije puka fasada, već uslov bez kojeg ne može biti autentičnog parlamentarnog sistema.
Razlog svemu tome je to što bi uvođenje u igru spoljnopolitičkih tema sasvim sigurno unelo razdor među studente. Ono što njih ujedinjuje jeste istrajnost na postizanju jednog jedinog cilja – uspostavljanje pravne države čiji je preduslov parlamentarizam
U Srbiji su, međutim, ukinute sve tri grane vlasti, dakle i izvršna (svaki vid autonomije vlade, čija su ovlašćenja daleko veća predsednikovih), osim jednog njenog dela oličenog u instituciji predsednika Republike. Njegova samovolja dugo je bila jedini zakon Srbije.
Nadu za izlazak iz ovog začaranog kruga u kojem je jedna ličnost koncentrišući sve tri grane vlasti u svojim rukama postala suvereni diktator (objedinjenje suverena i diktatora u jednoj ličnosti) i u kojem je stoga nemoguće organizovati izbore na kojima bi sve relevantne stranke učestvovale na izborima pod jednakim uslovima (monopol nad medijima sa nacionalnom frekvencijom, ucene birača, parapolicijske falange, bezobzirna, otvorena krađa glasova i slično), otvorili su oni čije su ruke ČISTE – studenti.
Zbog čega su oni to uspeli? Mnogi nedovoljno razumeju taktiku i strategiju studenata, čak i oni koji ih podržavaju. Kao prvo, nisu studenti zagovornici neposredne već parlamentarne demokratije. Privid da su oni prigrlili neposrednu demokratiju proizilazi iz toga što su oni shvatili ono što opozicija nije: uspešna pobuna protiv režima koji se sve više približava onom totalitarnog tipa, jedino je moguća ako se sve ideološke razlike između aktera bunta privremeno stave u zagrade. Da su studenti to učinili svedoči i činjenica da se na protestima vijore samo zastave Republike Srbije, dok isticanje evropskih zastava izostaje. Iako se na protestima pevaju rodoljubive pesme: himna, Vostani Serbie, Tamo daleko i slično, tema Kosova se ne pominje. Razlog svemu tome je to što bi uvođenje u igru spoljnopolitičkih tema sasvim sigurno unelo razdor među studente.
Uspešna pobuna protiv režima koji se sve više približava onom totalitarnog tipa, jedino je moguća ako se sve ideološke razlike između aktera bunta privremeno stave u zagrade. Da su studenti to učinili svedoči i činjenica da se na protestima vijore samo zastave Republike Srbije
Ono što njih ujedinjuje jeste istrajnost na postizanju jednog jedinog cilja – uspostavljanje pravne države čiji je preduslov parlamentarizam. Setimo se samo masovnih protesta u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji i drugim zemljama tzv. Varšavskog pakta. Ti protesti imali su samo jedan cilj – pad totalitarnih režima, i baš zbog toga što su sve ideološke razlike između građana bile stavljene ad akta, između njih je strujalo ogromno osećanje solidarnosti, koje ih je homogenizovalo kao u biblijskoj priči o borbi dobra protiv zla. Naravno, već na prvim tamošnjim parlamentarnim izborima ideološke razlike su isplivale na površinu, jer je prethodni totalitarni režim bio brana njihovom ispoljavanju.
Ideologija koruptivne ugradnje
Postojeći studentski zahtevi su na prvi pogled uski. Glavni je onaj na osnovu kojeg se insistira na objavljivanju celokupne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom železničke stanice u Novom Sadu. Ali to je ingeniozan zahtev pošto se on može do kraja ispuniti tek ako padne postojeći režim. Naime, obelodanjivanjem celokupne dokumentacije vlast bi optužila samu sebe kao izvornog generatora korupcije u ovom konkretnom slučaju koji je za ishod imao ubistvo petnaest ljudi.
No, samo po sebi se razume da bi razrešenjem razloga zbog kojih je pala nadstrešnica ogromnoj većini građana postalo kristalno jasno da je glavni motiv za tzv. neimarstvo postojeće vlasti zapravo njena „koruptivna ugradnja“ pomoću koje pere novac koji se sliva u njene „džepove“ a da je sastavni deo te „ugradnje“ upošljavanje njoj lojalnih nestručnih firmi koje svoj profit uvećavaju upotrebom lošeg materijala, „fušerisanjem“, prevremenim završavanjem poslova, jer znaju da im nadzorni organi ne mogu ništa zato što imaju „blagoslov“ nedodirljivog centra političke moći. Takav slučaj je bio i sa firmom Starting, glavnim podizvođačem rekonstrukcije pomenute železničke stanice čiji se nijedan član nije našao među uhapšenima u prvoj turi toga procesa. Drugim rečima, široka javnost bi ovo „neimarstvo“ kojim se ova vlast dičila percipirala kao najveću pljačku građana u istoriji moderne Srbije koja je našu otadžbinu učinila plenom osoba iz kojih su iščezli i poslednji ostaci samopoštovanja, dostojanstva, saosećanja i odgovornosti; čast, savest i stid su za njih davno prevaziđeni pojmovi. Njihova „ideologija“ je reprodukcija volje za moć u sve širim razmerama.
Obelodanjivanjem celokupne dokumentacije vlast bi optužila samu sebe kao izvornog generatora korupcije u ovom konkretnom slučaju koji je za ishod imao ubistvo petnaest ljudi
To su moderni varvari koji u težnji da zadovoljavaju svoje nezasitne apetite za uvećavanjem simbioze materijalnog bogatstva i simbola političke moći ne poštuju ni jedno pravilo, bilo formalno-pravno bilo običajno. Za njih nijedan čin nasilja, silovanja, torture do smrti, tlačenja nije nepravičan „iznutra“, jer je sam život zasnovan na tim činovima. Griža savesti za njih je znak slabosti. Antički varvari (divljaci koji nisu znali grčki jezik) nalazili su se s one strane granice koja ih je delila od civilizovanog sveta, ali ovi moderni su s ove strane limesa: oni ne samo što su tu, među nama, već upravljaju, kao neprikosnoveni gospodari, našim sudbinama, ne mareći mnogo za živote onih koji im se suprotstavljaju. Građani su za njih običan plebs čija se dužnost svodi na „strah i drhtanje“ pred njima i na poniznu zahvalnost što im u paternalističkom maniru „na kašičicu“ pružaju usluge neophodne za njihovu biološku egzistenciju, ukoliko pribavljaju dokaze da su na izborima glasali za njih, ukoliko dolaze na kontramitnge i pridržavaju se mafijaškog zaveta ćutanja – „omerta“ (tipičan odnos patron-klijent koji je bio neverovatno raširen u Italji pred operaciju „Čiste ruke“).
Ni levo ni desno – pravna država
Studenti su privukli pažnju javnosti čvrstom odlukom da ne budu ničiji transmisioni mehanizam, već da budu svoji. Odbili su mešanje u planiranje svojih aktivnosti bilo kojoj opozicionoj stranci i opozicionom bloku u celini. Time su pokazali da nisu ni levi ni desni, što je logično jer pravna država kao jezgro parlamentarnog sistema nema ni levi ni desni predznak. Odbacili su svaki vid podmićivanja demonstrirajući tako da su otporni na neodoljivi zov sirena moći i vlasti. U podjednakoj meri uvažavaju sve segmente društva pozivajući ih da raskinu mentalne lance kojima ih je vlast vezala jer čovek i u lancima može biti slobodan sve dok u sebi oseća žeđ za oslobođenjem.
To su moderni varvari koji u težnji da zadovoljavaju svoje nezasitne apetite za uvećavanjem simbioze materijalnog bogatstva i simbola političke moći ne poštuju ni jedno pravilo, bilo formalno-pravno bilo običajno
Studenti svim segmentima društva, svim profesijama, strukovnim društvima šalju poruku: nema te moći koja može pobediti građane koji se, gladni pravde i javnog priznanja, objedinjuju protiv onih koji ih bezobzirno tlače, ponižavaju i dovode do „prosjačkog štapa“ prikrivajući svoje prizemne egoističke ciljeve ispraznom frazeološkom ornamentikom prožetom kvazipatriotizmom i kvazibrižništvom. One koji retorički vole narod u celini a svakog člana toga naroda preziru i tretiraju ga kao puki materijal za iskorišćavanje, dočekao je „kineski zid“ Velikog Odbjanja: No pasaran. Dosta je bilo nezapamćenog laganja u funkciji prikrivanja dugog lanca krivaca za pad nadstrešnice koji je za posledicu imao kolektivno ubistvo, lainca koji zbog „ugovorne korupcije“ seže do glavnog dirigenta. Dosta je bilo zaklanjanja iza bivše vlasti koja jeste sklopila ugovor sa vladom Kine, ali taj ugovor nije isključivao raspisivanje javnih nabavki, već su tenderi bili isključeni aneksom koji je u osnovni ugovor unela sadašnja vlast (2013), zahvaljujući čemu je i ukinuta svaka mogućnost javne kontrole nad realizacijom kapitalnih infrastrukturnih projekata od javnog interesa. Dosta je bilo torture nad studentima, njihovog gaženja u organizaciji SNS kapuljaša, dosta je bilo „tuče“ u kojoj grupa pristalica SNS bejzbol palicama prelama vilicu jedne studentkinje i izbija joj četiri zuba. Dosta je bilo nesankcionisnih krađa epskih razmera na navodnim izborima. ITD.
Ponašajući se kao samostalni, autonomni i neustrašivi društveni subjekt, studentski pokret je ujedinio gotovo celokupnu akademsku zajednicu, insistirajući ne na ovom ili onom teorijskom ili ideološko-političkom pogledu na svet (jer se na tome ta zajednica u pluralističkom kontekstu ne može ujediniti), već na borbi za uspostavljanje čisto formalnih principa pravne države. Stoga ih je nedavno Rektorat BU u proširenom sastavu podržao odbijajući neustavni poziv predsednika Republike na dijalog, što će razviti „vetar u leđa“ studentskim aktivistima u njihovim daljim još radikalnijim, ali mirnim akcijama.
Studenti žele svoju otadžbinu
Očigledno je da su studenti ponašajući se na ovaj ideološki neutralan način stekli ogromnu podršku građanstva i različitih segmenata društva jer su ih uverili da su njihove ruke čiste, ali da pri tome nisu ni romantičarski idealisti niti egzibicionisti željni samopromocije, već mladi, nesvakidašnje odvažni ljudi plemenitog srca i zrelih rezona koji naprosto žele da svoju otadžbinu izvuku iz dubokog blata u koje se zaglibila. Oni su nepobitno demonstrirali da ne žele uvoz nikakvog inostranog modela otpora, već samooslobođenje vlastite domovine u kojoj žele da ostanu. Štaviše, nezavisno od njihovih namera, njihov unikatni model će se verovatno početi izvoziti u druge, posebno okolne balkanske zemlje i tako postati uzor. Studentski bunt u Srbiji već doživljava svoju planetarizaciju: vest o njemu postaje udarna vest u gotovo svim prestižnim medijima u zemljama liberalno-demokratskog ustrojstva, uprkos činjenici što vlasti u tim demokratijama eksplicitno podržavaju arogantnog neprijatelja demokratije Aleksandra Vučića zato što on, kao najservilniji srpski političar, može realizovati njihove nacionalne interese. Ova upoznatost svetske javnosti sa studentskim demonstracijama plus njihova nominacija za Nobelovu nagradu može svakako Vučića odvraćati od pokušaja da ovaj rasplamsali studentsko-građanski pokret uguši još brutalnijom primenom sile.
Međutim, u celoj toj stvari postoji teško rešiv problem. Studenti su – to pokazuju profesionalno vođena istraživanja javnog mnjenja i ono što se dešava u ogromnom broju gradova, čak i u malim mestima u kojima nikada nije bilo protesta – postali najjača društvena snaga čiji rejting (oko 70 odsto) daleko nadilazi zbirni rejting koalicije SNS i svih opozicionih stranaka. Problem je, naime, u pitanju kako tu najjaču društvenu snagu preinačiti u najveću političku moć? Odmah da kažem da nisam pristalica onih koji ističu da bi stranačka opozicija konačno trebalo da politički artikuliše studentske proteste, pošto smatram da bi to otupilo oštricu njihovog bunta time što bi mu to oduzelo onu unikatnost zbog koje su i dobili široko poverenje glasačkog tela (uostalom, izvesno je da ni studenti to uz navedenih razloga ne bi prihvatili).
Uspeli su da nadmudre vlast
Neki misle da bi trebalo da studenti svojim zahtevima dodaju još jedan: uspostavljanje ekspertske vlade na veoma kratak rok, pri čemu bi studenti na svojim plenumima izabrali njene članove. To je dobar predlog jer bi građani u tu vladu imali poverenje baš zato što bi ona bila rezultat odluke studenata. Ali pitanje je koliko je on ostvariv, jer bi Vučić, kako sada stoje stvari, bio odlučno protiv toga.
Studenti su do sada učinili zaista mnogo kad je reč o buđenju građana i strukovnih udruženja, čak i manjeg broja sudija, ali je teško pretpostaviti da će pravosuđe početi da radi nezavisno od vlasti sve dok je Vučić na tronu. Stoga bi studenti, bar po meni, trebalo da razmišljaju o tome da u relativno bliskoj budućnosti organizuju veliki protestni skup u Beogradu na koji bi došli građani iz cele Srbije. Na tom skupu prisustvovalo bi sigurno nekoliko stotina hiljada ljudi, ukoliko bi studenti svojom ingenioznom organizacionom sposobnošću uspeli da nadmudre vlast koja bi svakako na različite načine nastojala da spreči dolazak pobunjenih građana u Beograd. Pred tolikom masom ljudi veliki broj ljudi iz tzv. aparata sile stao bi na stranu studenata i građana. Oglasio bi se tu i deo Crkve i vojske kao institucija koje još imaju značajan uticaj u društvu i državi.
Ovaj supermasovni i nenasilni izliv nezadovoljstva bio bi nepobitan dokaz čitavom svetu da Vučić ni na koji način više ne može da vlada Srbijom, te bi njegov pad bio neizbežan. Posle toga bi se mogli steći uslovi za uspostavljanje nezavisnog pravosuđa koje bi kao takvo moglo da izvede operaciju „Čiste ruke“ u srpskoj varijanti. Takav scenario otvorio bi i mogućnost realizacije same krajnje zamisli studenata, jer oni sami često naglašavaju da njihov krajnji cilj nije tek promena režima (vlasti) već korenita preobrazba sistema. Najbolje bi bilo da se, kad to bude moguće, pre parlamentarnih obave izbori na kojima bi građani izabrali svoje predstavnike, čiji bi jedini zadatak bio da, u odsustvu podele na vlast i opoziciju, donesu dvotrećinskom većinom novi ustav, posle čega bi se data skupština raspustila da bi se na osnovu novih pravila (zakona) održali višestranački izbori pod podjednakim uslovima za sve učesnike u njima, što bi podrazumevalo i novi način izbora najviših pravosudnih organa i samog REM-a. Studenti koji bi zlatnim slovima bili obeleženi, u našoj i svetskoj istoriji, kao inicijalna snaga koja je preokrenula razvojni put Srbije, i dalje bi bili „budno oko“ koje posmatra način funkcionisanja vlasti i, ako zatreba, tj. ako vlast teži da se pretvori u nekontrolisanu arbitrarnu moć, pozove na sveopštu građansku neposlušnost kako bi se uspostavljala ravnoteža moći između vlasti i društva.
