U komadu Žarija prikazana je pobuna đaka u nekom dečjem domu, pitomcima jedne generacije dojadio je taj dom, učionice, profesori, dojadilo im je i da su to što jesu, pa su počeli da se gađaju jastucima, da se penju na krov, da prave opšti rusvaj od čitave škole, jednog grada, možda cele jedne države.
Svaki bunt mladih poslednjih sto godina ne može da pobegne od ovog primera, svi oni neminovno učestvuju u tom sadržaju, makar ovaj naizgled bio gola sprdačina. Ali sa piscima treba biti oprezan, nije li ovaj isti pesnik ispevao čitavu povest krvoločnog tate Ibija kao predstavu u cirkusu, što se samo potvrdilo izvedbom jednog genijalnog beogradskog glumca. Pisao sam ja jedanput privremenu estetiku demonstracija, ali to nije mnogo pomoglo da se stvar uozbilji.
Nulu iz vladanja prozvodili su tako u godini šezdeset osmoj pariski studenti, oni beogradski, to čine i ovi današnji školarci sa Autokomande i sa mostova novosadskih. Osim što u Žarija nema slične scenografije, naša istinska razularena deca, deca su jedne epohe prožete popartističkom slikovitošću, parola, crtež, karikatura, kulisa je ovih događaja, kojoj pribegavaju čak i panduri vlastodržavlja. Samo što pobunjena studentarija koristi romantičnu euforiju futurističkog aktivizma Majakovskog, dok branitelji diktature svojim srednjim prstom potvrđuju vlastito prostaštvo. Kao da je po sredi jedino konkurencija između dve dizajnerske firme. Ali nije izgleda dovoljna duhovitost crteža psa koji veli Sramim se reći AV! Osim svega, od patetičnih murala Dijega Rivere, od veselih častuški iz izloga Roste i svih drugih gromopucatelnih lozunga, meni je, osobno, draži onaj Čitajte Miljkovića!
Imaju ovi današnji komunari još nečeg zajedničkog sa svojim šezdesetosmaškim precima, to je onaj izgled kolektivnog boravka pod šatorima, skupne ishrane po poljskim kuhinjama, jedne opšte atmosfere sajma, panađura i pop-koncerta, jer i samopregorni demonstranti moraju jesti i spavati pod nekim pokrivačem, a onda, kao i u vreme Vudstoka, malo se raspojasati i proveseliti.
Imaju ovi današnji komunari još nečeg zajedničkog sa svojim šezdesetosmaškim precima, to je onaj izgled kolektivnog boravka pod šatorima, skupne ishrane po poljskim kuhinjama, jedne opšte atmosfere sajma, panađura i pop-koncerta
Tu se završavaju sve sličnosti ova dva sveta mladih, onog od pre pedeset godina, i ovog danas. To kao da su dve sasvim različite rase, stanovnici dveju različitih zemalja. Nisu li oni izluđeni momci i devojke iz kapetan Mišinog zdanja, kao i ti sa Pont Nefa, borili se sa policijskim kordonima pod parolama evro ili ne znam kakvog komunizma, sa Marksom i Če Gevarom iznad glave, dok naša današnja deca za neku politiku neće ni da čuju!
Vidan je potom utisak sveopšte razneženosti, opšta je očaranost građanstva, brige za „našu decu“, jedan zemljoradnik ostavlja svoju njivu da bi za nepreglednu studentsku kolonu u kojoj ima sina, kuvao gulaš. Bel tempo izdajnička je barometarska formula svakog bolesnog optimizma, a onde sve iskri od povišene ljubavi i zajedništva, kao da je po sredi neki porodični događaj. Bio sam sa devet godina, 27. marta 1941. na onom trgu gde uz onoliku masovnu euforiju, antifašističku, sve je prošlo u opštoj razdraganosti, bez ikakvog incidenta. Razbijen je istina nemački turistički biro i jedan bioskop sa glupim austrijskim filmom, ali sve drugo obećavalo je cvetnu budućnost – a na šta se izvrglo već posle deset dana!
Vidan je utisak sveopšte razneženosti, opšta je očaranost građanstva, brige za „našu decu“, jedan zemljoradnik ostavlja svoju njivu da bi za nepreglednu studentsku kolonu u kojoj ima sina, kuvao gulaš
Mora se znati, svaki kolektivizam krije opaku opasnost, nije za badava Nabokov uzviknuo: Proleteri svih zemalja, razjedinite se! To nije učinio iz zle svoje solipsističke mizantropije, računajući na višu svest svakog pojedinca iz one amorfne mase, protiv nekakvog poduhvata skupne anonimnosti bez ikakvog autorstva, bez ičijeg potpisa.
Kao da mladi ljudi sa ovih mostova i raskrsnica, zaposednutih škola i njihovih rektorata, pokazuju jednu potpuno novu vlastitu duhovnu, moralnu i praktičnu higijenu. Ovo su prvi pobunjenici u povesti koji brinu se da iza svog buntovništva ne ostave ni papirić u travi. Da li to dolazi iz doktrine ‘zelenih’? Ma kakvi! Zeleni danas zveckaju oružjem na sve strane, briga ih više za glečere, kornjače i bubamare! Znamo inače kakav haos ostajao je iza sličnih događaja u prošlosti, ispada da je lakše porazbijati izloge po ulici, koju sijalicu po kandelabrima i prevrnuti dva tramvaja, nego pokupiti svaku mrvicu rukama Pepeljuge, čujem da glancanje asfalta Franšedeperea nakon njegove blokade, trajalo je tri sata.
Kao da mladi ljudi sa ovih mostova i raskrsnica, zaposednutih škola i njihovih rektorata , pokazuju jednu potpuno novu vlastitu duhovnu, moralnu i praktičnu higijenu. Ovo su prvi pobunjenici u povesti koji brinu se da iza svog buntovništva ne ostave ni papirić u travi
Izgleda da je ipak nedovoljno kada onaj vremešni gospodin uzvikuje Pobunute se!, ovome treba dodati Skinite svoje rukavice koje koriste đubretari ! Jer se dični bunt opravdanog nezadovoljstva ne može svesti na posao kućne pomoćnice. Pa nije u pitanju to da se u sobi našeg društva obriše prašina sa stvari i opaja svaki ćošak ispod plafona, kad je neophodno da se čitav stari nameštaj iznese na ulicu i dovuče novi. Nije dovoljno samo uskratiti kiriju kućevlasniku, kad ga valja trajno izbrisati sa spiska stanara. Ne znam kako je ovo moguće izvesti heruvimskim izgledom ove lepe dece i njihovom nemotivisanom učtivošću. Kad se više ne boje policijskog progona, a svejedno im je pisana nula iz vladanja, neka to i dokažu!
