Norveška vlada faktički je postala ratni profiter, tvrdili smo u prethodnom komentaru. To je mišljenje koje deli i jedan broj evropskih političara, evropskih i norveških medija. Ali umesto da obrati pažnju, norveška vlada se postavila defanzivno.
O osnovnim činjenicama nema šta da se raspravlja. Nakon što je izbijanje rata u Ukrajini rezultiralo naglim porastom cena prirodnog gasa u Evropi, Norveška je, prema podacima ministarstva finansija, ostvarila jednokratni prihod od nekih 108 milijardi evra. (Prethodna procena ministarstva bila je nešto viša, 111 milijardi, prim.) To je više nego vrednost kompletne vojne i civilne podrške koju je Ukrajina primila od Sjedinjenih Država i Nemačke zajedno od početka rata do oktobra prošle godine. Ili približno jedna trećina vrednosti imovine ruske centralne banke trenutno zamrznute na Zapadu, o čijem preusmeravanju za potrebe odbrane i obnove Ukrajine zapadne vlade vode ekstenzivnu debatu.
Ali Norveška je svoj jednokratni prihod zadržala za sebe, a u budžetu za 2025. je za pomoć Ukrajini predvidela mizerne tri milijarde evra, tek nešto više nego što je izdvojila prošle godine. Takav pristup je naprosto pogrešan: Norveška svoje „superprofite“ – višak zarade iznad normalnog nivoa profita – treba da u potpunosti preusmeri za Ukrajinu. Nažalost, premijer Jonas Gar Store i ministar finansija Trigve Slagsvold Vedum su, reklo bi se, zainteresovaniji za pravdanje vlastite odluke da tako ne postupe nego za to da pomognu Ukrajini, Evropi, čak i budućim generacijama Norvežana.
Tačno je da na cene energenata utiču brojni faktori, ali enormni profiti koje beleži Norveška najvećim delom posledica su samo jednog od njih: izvoz njenog prirodnog gasa u Evropu se tokom 2022-23 odvijao u uslovima zarobljenog tržišta
Store i Vedum insistiraju da je ovaj jednokratni prihod normalna posledica delovanja mnoštva tržišnih sila koje utiču na cenu gasa. Ali ovaj argument je neiskren. Tačno je da na cene energenata utiču brojni faktori, ali enormni profiti koje beleži Norveška najvećim delom posledica su samo jednog od njih: izvoz njenog prirodnog gasa u Evropu se tokom 2022-23 odvijao u uslovima zarobljenog tržišta. To je bila direktna posledica ukrajinskog rata: Rusija je presekla kanale snabdevanja Evrope njenim prirodnim gasom, ali evropski uvoznici gasa u to vreme još nisu stigli da izgrade terminale za prijem tečnog prirodnog gasa kako bi nadoknadile tako nastali manjak.
Store i Vedum nisu se zaustavili na tome da norveške ratne profite relativizuju proglašavajući ih posledicom srećnih okolnosti, nego još i tvrde kako su njihova vlada i naftne kompanije koje posluju u Norveškoj našim evropskim susedima učinili uslugu time što su povećali isporuke gasa nakon što su ruske isporuke obustavljene. Evropa bi trebalo da nam bude zahvalna, kaže Vedum. Ovaj narativ „dobrih Samarićana“ zaudara na hipokriziju, posebno s obzirom na to da Norveška, dok u svoj džep trpa srećno stečenu dobit od naraslih cena gasa, u isto vreme Ukrajincima koji se bore i umiru za opstanak svoje zemlje i bezbednost Evrope šalje sitniš.
Iz perspektive evropskih potrošača gasa, zapravo, povišene cene gasa ravne su norveškom „ratnom porezu“ koji su morali da plaćaju. Povećani troškovi za energente nategli su budžete domaćinstava i kompanija, i tako evropskim vladama smanjili manevarski prostor za podizanje poreza kako bi se podržali ratni napori Ukrajine. Pa ipak su mnoge od ovih zemalja uspele da obezbede daleko veću pomoć za Ukrajinu, mereno udelom u bruto društvenom proizvodu, nego što je to učinila Norveška.
Premijer i ministar finansija kažu kako bi, umesto da se jednokratni prihod koristi kao „politički instrument“, višak profita trebalo da bude usmeren u državni penzioni fond, gde će biti sačuvan za buduće generacije. Ali ta pozicija je u aktuelnom kontekstu kratkovida
Store i Vedum kažu i kako bi, umesto da se jednokratni prihod koristi kao „politički instrument“, višak profita trebalo da bude usmeren direktno u državni penzioni fond, gde će biti sačuvan za buduće generacije Norvežana. Ovo stanovište u saglasnosti je s dugoročnom posvećenošću Norveške očuvanju dugoročne fiskalne održivosti, koja se manifestuje i pravilom na osnovu koga se iz tog fonda na godišnjem nivou ne može povlačiti i za budžetske transfere koristiti više od tri odsto njegove ukupne vrednosti.
Ali pozicija na kojoj su Store i Vedum je u aktuelnom kontekstu kratkovida. Na kraju krajeva, šta bi budućim generacijama Norvežana moglo da naudi više od neuspeha u nastojanjima da se u Evropi sačuvaju demokratija, sloboda i vladavina prava?
U svakom slučaju, pomenuto fiskalno pravilo osmišljeno je da bi se sprečili domaći makroekonomski problemi (poput apresijacije deviznog kursa i prekomerne inflacije), koji se ne bi pojavili u slučaju da su sredstva transferisana direktno Ukrajini. Lideri odgovorni za njegovo uvođenje – uključujući nekadašnjeg premijera i bivšeg generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga – nikako nisu mogli da zamisle da će norveška vlada to pravilo koristiti kako bi opravdala zadržavanje svoje ratne rente.
Uprkos našem oklevanju da se pridružimo Evropskoj uniji, mi Norvežani deo smo evropske zajednice i zavisimo od nje. Umesto da se fokusiramo isključivo na uske domaće interese, norveška vlada mora početi da u obzir uzima dobrobit čitave Evrope
Norveška jeste Evropi obezbedila kritično važno snabdevanje energentima u trenutku u kome je to bilo očajnički potrebno. Ali s čisto fiskalnog stanovišta, moglo bi se tvrditi kako je zemlja učinila više da podrži Rusiju, budući da je zarobljeno tržište gasa (koje nije sama stvorila) ograničilo sposobnost njenih suseda da prikupljaju ratne poreze, dok se Norveška uzdržavala od toga da Ukrajini pošalje obimniju pomoć. U isto vreme, Norveška se enormno obogatila kroz povraćaje državnih direktnih investicija u naftna i gasna polja, dividendi od deonica u paradržavnoj naftnoj kompaniji Ekvinor i poreskih prihoda ubranih od naftnih kompanija, čiji profiti podležu marginalnoj poreskoj stopi od 78 odsto.
Odbijanje da se ovaj jednokratni ratni prihod iskoristi za podršku ukrajinskoj odbrani i obnovi odraz je miopije norveške vlade, koja bi dobro postupila ako bi takav pristup odbacila. Uprkos našem oklevanju da se pridružimo Evropskoj uniji, mi Norvežani deo smo evropske zajednice i zavisimo od nje. Umesto da se fokusiramo isključivo na uske domaće interese, norveška vlada mora početi da u obzir uzima dobrobit čitave Evrope. Rastuće pretnje s kojima se liberalna demokratija suočava – oličene ne samo u velikom susedu na Istoku, već i u našem velikom savezniku s druge strane Atlantika – potrebu da se ta promena napravi čini još urgentnijom.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
