3. februar
Znam da, što naš narod kaže, „ne treba trčati pred rudu“; znam da je put do promene sistema kod nas još krivudav, možda i dug; znam da svašta još može da se desi…
Ali, ipak, molim, iskreno molim učesnike studentskog i narodnog protesta i sve koji ih podržavaju, sve koji učestvuju u plenumima, koji razmišljaju o tome „šta dalje“: ne treba čekati da režim padne da bi se učili poslu kako reformisati društvo i sistem!
Ima mnogo toga što može da se uradi kao deo pripreme. Mnogo je domaćih eksperata, i u Srbiji i u rasejanju, spremnih da pomognu.
Mogu se odmah pokrenuti neformalne stručne grupe za razradu parametara reformi u različitim oblastima: policija, sudstvo, tužilaštvo, prosveta, zdravstvo, uprava… Manifesti promena, skice planova za delovanje od prvog dana, strategije. Za mnoge od ovih oblasti života već imamo prilično solidne zakone koji se ne primenjuju, pa se ne polazi od početka; za neke će biti potrebna totalna transformacija, ponovna izgradnja od nule. Svet ima mnogo iskustava koje možemo da pozajmimo; tehnologije napreduju svakoga dana, to nam je šansa da preskočimo nekoliko generacija dosadašnjeg razvoja, da sustignemo i čak, negde, prestignemo svet.
Jedna forma ovih neformalnih grupa su „građanske skupštine“, kao oblik nastavka direktne demokratije, tako uspešne u dosadašnjem studentskom protestu. U raznim zemljama do sada, ovaj oblik definisanja odluka se pokazao kao vrlo uspešan, od irskog referenduma o abortusu, preko raznih pitanja demokratije, tehnologije i klimatske krize, do izazova pravednijeg oporezivanja. Eto platforme koja omogućava evoluciju saradnje studenata i građana u konkretnije forme, sa konkretnijim zahtevima i pravcima delovanja koji mogu da se legitimišu i izborima i referendumima.
Molim, iskreno molim učesnike studentskog i narodnog protesta i sve koji ih podržavaju, sve koji učestvuju u plenumima, koji razmišljaju o tome „šta dalje“: ne treba čekati da režim padne da bi se učili poslu kako reformisati društvo i sistem
Ima dosta besplatnih uputstava i primera kako građanske skupštine organizovati u praksi.Takođe, čitava paleta digitalnih sredstava je na raspolaganju za virtuelni rad. Geografija više nije prepreka za spajanje ljudi.
Najbrži način za ubijanje nade i entuzijazma onih koji su aktivno podržavali promene – i velika opasnost za želju za budućim promenama – je da se progresivne snage koje su promene i izgurale, kada dođu u poziciju da odlučuju, zbunjeno češkaju po glavi ili slepo hrljaju u slepe ulice. „Šansa preferira pripremljeni um“, izreka je koja se često pripisuje Luju Pasteru.
Ako ovo već postoji, ako se na tome već radi, onda izvinjenje za pametovanje – gruvajte!
4. februar
In memoriam – Teofil Pančić (1965-2025)
Pre mnogo godina, za vreme Miloševića, jedna čitateljka mi je rekla da vikend izdanje tadašnje Naše Borbe čita zbog „tri musketara“ (njene reči): Pančića, Lukovića i mene.
Retko ko je domaće esejističko novinarstvo – „kolumnistiku“ – obeležio tako kao Teofil Pančić. I kao osoba i kao stil, bio je jedinstven i trenutno prepoznatljiv. Bio je, kako se to kaže, naš glas u očajnim, mračnim vremenima. Kada je jedino što smo mi ostali imali, što smo znali, bilo da vrištimo jer nismo imali reči dovoljno jake da izraze to što osećamo, Teofil ih je imao.
U borbi za umove, za zdrav razum, u frontovskom ratu percepcija, višestruko nadbrojan teškom artiljerijom i avijacijom propagandnog javnog servisa koji već decenijama vodi informacioni građanski rat protiv sopstvenog naroda, Teofil je bio naš glavni gerilac.
Mučan je to prostor, da se razumemo, prostor medicinskog patologa koji secira leševe i prostore zločina, ne nešto što se radi u normalno radno vreme, nakon čega čovek ima luksuz da se razgaći kod kuće i zaboravi na posao. To je poziv, ne posao, misija vođena vizijom, pokret otpora protiv političkog i civilizacijskog režima koji je Srbiju tragično unazadio i osakatio. Ne izlazi iz toga čovek bez ožiljaka na duši, ali i telu…
Bio je, kako se to kaže, naš glas u očajnim, mračnim vremenima. Kada je jedino što smo mi ostali imali, što smo znali, bilo da vrištimo jer nismo imali reči dovoljno jake da izraze to što osećamo, Teofil ih je imao
Teofil je bio naš ratnik, komandos, Prle i Tihi u mekšem pakovanju, podjednako ubitačan…
Nadam se da će mu se nova Srbija, kada konačno stigne, odužiti na pravi način.
Neke zemlje imaju večni plamen neznanog junaka. Teofil je deo večne vatre naših znanih.
Slava mu.
5. februar
Jedna od izreka o postavljanju strategije za biznis na koju sam najviše obraćao pažnju i u poslu i u ličnom razvoju je ova: „Kada previše igraš na ono što ti je jaka strana, to onda postaje slabost“.
Tako je i sa srpskim režimom, mafijaškim kartelom koji se na vlasti održava na bazi dve strategije u kojima je jak: nasilja i korupcije. I jedno i drugo prožimaju srpsko društvo kao rak.
Ali šta raditi kada se sa druge strane pojavi snaga prema kojoj ne sme da se upotrebi nasilje jer bi to okinulo revoluciju, a korupcija ih ne zanima? Ne smeš da ih biješ – i ne reaguju kada to probaš – a ne možeš ni da ih kupiš. To je trenutno stanje sa studentskim i sve širim građanskim protestima, sve široj koaliciji društvenih snaga kojima se režim smučio.
Odjednom, dve dominirajuće sile kontrole postaju neefektivne. Snage su postale slabost. I to se vidi iz ponašanja režima, koji sve paničnije kupuje vreme. U nedostatku druge strategije, trenutno se oslanja na nadu da će se građani i studenti umoriti, da će se posvađati, da će neke sujete početi da isplivavaju na površinu… da će se možda desiti nešto veliko u svetu što će odvući pažnju sa njih.
Kada predator ne može da koristi kandže i očnjake, ostaje samo buka. Studenti su simbolički ubili režimske vrednosti. Kako ćeš protiv onih koji se izuvaju kada se penju na klupu, recikliraju dušeke, čiste ulice iza sebe, dele sve nesebično, brinu za druge, čak i one koji ih gaze i tuku, i ne pecaju se na tvoja podmićivanja
Kao i druge kriminalne grupe, teško im je da zamisle bilo šta drugo sem sile i korupcije. Baš sada kada im treba maksimum adaptabilnosti. Ali, priroda je čudo… lav ne može da postane vegetarijanac. Priroda predatora je sve ili ništa, do uništenja. Umesto da se posluže Titovim primerom i društveno bogatstvo raspodele šire i dublje, što bi ih na vlasti ostavilo decenijama, previše su bili alavi, previše isključivi, previše bahati, previše sebični.
Kada predator ne može da koristi kandže i očnjake, ostaje samo buka. Studenti su simbolički ubili režimske vrednosti. Kako ćeš protiv onih koji se izuvaju kada se penju na klupu, recikliraju dušeke, čiste ulice iza sebe, dele sve nesebično, brinu za druge, čak i one koji ih gaze i tuku, i ne pecaju se na tvoja podmićivanja?
Studentski protest je najreligioznija i arhikatarzična stvar koja nam se desila za mnogo godina. Eto Duha u tim veselim čarapama na klupi i u glavama na stiroporu, u kiflicama pored puta i u žuljevima na tabanima. Treba li nam neko drugo hodočašće?
5. februar
Interesantno je kako sve naše državotvorne epopeje nekako u sebi imaju jedan dugi, iscrpljujući marš junaka kroz zimu.
U Prvom svetskom ratu to je bila Albanija, u Drugom Igman, a za nas danas je to noćni marš studenata u Novi Sad. Generacija slabića i maminih maza – tako smo mislili – odjednom je bila spremna, sa zadivljujućom veselošću, da spava na otvorenom usred zime, na stadionu, na golim dušecima i pločama od stiropora, pokrivena običnim kućnim ćebadima.
Ozloglašene „snežne pahuljice“ (snow flakes) iz mračne simbolike novih desničara, pokazale su nam da u njima ima mnogo više sličnosti sa ovom slikom nego što smo mislili, ali okrenuto na glavu, prepuno pozitivne simbolike: otporni na zimu, i fraktalno, magično lepi. Ove snežne pahuljice pune su vatre.
Zima je, do dolaska moderne tehnološke civilizacije, oduvek bila neprijatelj i simbolički prostor iskušenja, trpljenja, herojstva i transformacije. Kovačnica odlučnosti, misije, vizije, budući mit…
Isto je, izgleda, i u vreme interneta. Kako reče Niče, u mojoj omiljenoj frazi, „Ko ima ZAŠTO da živi, može da podnese bilo koje KAKO“.
6. februar
Poznati snob Erl od Sendviča – a takav je život – nikada ne bi zamislio da će njegova spontana kulinarska invencija, kreirana namah u kartaškom žaru, doživeti takav uspeh u ljudskoj civilizaciji, takvu globalnu popularnost, takvu dnevnu prisutnost u našim životima. I kao i sve što je dnevni deo naših života, i beskrajnu raznovrsnost simboličkih interpretacija.
Nikada ne bi zamislio da će u jednom delu Evrope, odvajkada zamišljanim kao deo „Divljeg istoka“ – u prostoru koji je prvo osvojen, kako je to Vesna Goldsvorti jednom primetila, „imperijalizmom uma“ u neprestanoj potrebi da se zamisli neki gori „drugi“ koristan za razne političke, klasne ili zabavne svrhe – „sendvič“ postati politički simbol.
Kod nas, sendvič je postao politička poruka, simbol individualnog i kolektivnog pada i jada, ljudskog poniženja i zablude… naš magijski „lotusov cvet“, „soma“, otrovna jabuka zle kraljice (kralja) koja ljude ošamuti, uspava, hipnotiše… gnjecavi „znak zveri“, žig srama
Mislim da nigde u svetu, trenutno, ovo jelo nema isto značenje kao u Srbiji. Nigde ne prenosi ovakve loše konotacije, kod nas vezane za mentalno, ne fizičko zdravlje, za dijetu uma, ne tela. Kao i sve drugo u ljudskom društvu, sve može da bude nosilac simboličkog značenja kada se stavi u određeni kontekst; i sendvič ima svoju semiotiku. Kod nas, sendvič je postao politička poruka, simbol individualnog i kolektivnog pada i jada, ljudskog poniženja i zablude… naš magijski „lotusov cvet“, „soma“, otrovna jabuka zle kraljice (kralja) koja ljude ošamuti, uspava, hipnotiše… gnjecavi „znak zveri“, žig srama…
Evo neobične misli: civilizacijsko ozdravljenje Srbije, prava mentalna mera uspeha promene i stabilizacije društva u jednu novu političku paradigmu moći će da se meri promenom imidža reči „sendvič“. Normalizacija društva će se odražavati u normalizaciji značenja – u političkom zaboravu – ove reči.
