Otišao je Teofil. Još jedan od onih sve ređih javnih poslenika koji je govoreći u svoje ime govorio u ime mnogih od nas. Naravno, ne svih, jer se njegov urođeni polemički karakter oglašavao uvek kada je trebalo reagovati na neki neuralgični društveni trenutak, ispad, glupost, imoralnu nepodopštinu, ali i fenomen, gest ili delo koji zaslužuje podršku. Teofil je, zapravo, neuporedivi specimen onog stvaraoca koji se uobičajeno naziva „piscem za novine“, budući da na individualno i stilski pregnantan način oblikuje i komentariše javno mnjenje tako što mu, paradoksalno, često i protivreči, u zavisnosti od slučaja do slučaja. Baš tako, tragom njegovih velikih prethodnika kakvi su, opet u svom neponovljivom maniru, u ona bolja vremena bili Bogdan Tirnanić, Igor Mandić, Veselko Tenžera… Teofilu je, nažalost, kao i svima nama, njegovim čitaocima i savremenicima, zapalo ono gore, raspadajuće doba, kojem je bio pouzdan svedok i analitičar, ne propuštajući priliku, upravo kao tokom minulih tužnih, a ujedno i društveno probuđenih meseci, da nam svojim tekstovima ipak koliko-toliko popravi raspoloženje, da nam poruči da dok je zdravog razuma ima nade da sve neće završiti po najgorem mogućem scenariju. Mada je, prema jednom od Marfijefih zakona, tako nešto, čemu nas uči iskustvo munjevito proteklih decenija, mnogo verovatnije od pozitivnog ili makar povoljnijeg ishoda: ukoliko postoji mogućnost da stvari krenu naopačke, krenuće baš tako, veli taj iščašeni princip.
Sad mi se – u času dok se po ko zna koji put uveravam da je od svih spisateljskih žanrova svakako najteži onaj znan pod imenom „in memoriam“ – čini da je Teofil ceo svoj život, izjednačen sa poslovima pisanja, posvetio traganju za upravo tim težim i svakako neizvesnijim povoljnijim ishodom. To mi se tako čini, a sasvim sam siguran da se bez vere u takvu, manje izglednu, pozitivnu mogućnost, on i ne bi upuštao u ono čime se tako zdušno, inventivno, duhovito bavio (slobodno nastavite taj niz, u našem jeziku je obilje srodnih afirmativnih prideva). I sada, kada se zbraja učinak njegovog života, kada se podvlači crta, možemo biti spokojni u saznanju da nam je ostavio vrlo obiman opus od dvadesetak knjiga različite vrste i nekoliko hiljada tekstova koji i kada su napisani davno ili u skorijim godinama deluju kao da su nastali juče, neće po njima nikada pasti prašina i buđ mrtvih slova na papiru.
Upoznali smo se u redakciji Vremena, negde sredinom za to glasilo herojske poslednje decenije prošlog veka. Bolju stranu tog vremena pamtićemo po Vremenu i, posebno, i po Teofilovim tekstovima
Teofil je, zapravo, bio polihistor naše svakodnevice, našeg turbulentnog i, ako ćemo pravo, prilično sumornog doba u kojem se, onako glupo i krvavo, onako suludo, srušio stvari svet iz kojeg su iznikli svi ovdašnji ljudi koji danas imaju više od pedeset godina, a novi se, avaj, nikako nije uspostavio, niti je pokušavao da se uspostavi, studenti upravo nastoje u tom i takvom pokušavanju. Teofilove knjige, kolumne, članci, eseji, prikazi, dnevnici, polemike izrastali su iz srodnih pobuda; svetu se, ma koliko bio tragičan, na kraju ipak mora reći „da“, jer je jedini koji nam je poznat i koji nam je dat. Ponekad pomislim kako je Teofilov neizmerljivi trud podstaknut aktivnim, a delom i melanholičnim uverenjem da opšte stvari, kakve god bile, ipak nisu otišle dođavola i da se na starim ruševinama može podići nešto stostruko smislenije i bolje od prilika u koje smo kao u živo blato ogrezli evo će ubrzo biti četiri pune decenije. O tome upravo sanjaju i mladi ljudi. Za razliku od inače neophodnih kabinetskih pregnuća koja tumače stvarnost u visokoj izolaciji, Teofil je bio i ostao neposredni, aktivni delatnik na istorijskom poprištu koje je u presudnoj meri oblikovalo i minule i aktuelne društvene tokove, a sa njima i naše lične živote. Rečju, bio je fenomenolog prakse, tumač i opisivač onoga što nam se događalo i što nam se događa, a snevao je neki uredniji i pristojniji svet, kakav poslednjih meseci, uprkos svemu, viđamo na ulicama.
Upoznali smo se u redakciji Vremena, negde sredinom za to glasilo herojske poslednje decenije prošlog veka. Bolju stranu tog vremena pamtićemo po Vremenu i, posebno, i po Teofilovim tekstovima. Dabome, ne samo po njegovim, ali su njegovi bili od najređe vrste, svedočim to sopstvenim primerom – u Vremenu sam uvek prvo pogledao šta to Teofil ima da nam kaže ili poruči. A kada bi, retko, broj izašao bez njegovog priloga (nekada ih je bivalo i po tri) tu bi se osećala nekakva praznina. Upoznao nas je Slobodan Kostić koji me je pozvao da u tom nedeljniku pišem kritike, oglede o svakodnevici, izveštaje sa putovanja… Sa Teofilom sam se viđao sporadično, najčešće razgovarajući, a da o čemu bi drugom, nego o knjigama. Ponekad smo zajedno učestvovali na književnim večerima i u emisijama. Više njegovih tekstova o mojim knjigama doživljavao sam kao priznanje, bio je od onih kritičara, nepokolebljivih i beskompromisnih, koji popu govore pop, a bobu bob. Sa godinama su se naši susreti proredili, mada smo i on i ja živeli u Sremu, on u Zemunu i Novom Sadu (koji je tek delimično Srem), a ja na Novom Beogradu.
Sad mi se – u času dok se po ko zna koji put uveravam da je od svih spisateljskih žanrova svakako najteži onaj znan pod imenom „in memoriam“ – čini da je Teofil ceo svoj život, izjednačen sa poslovima pisanja, posvetio traganju za upravo tim težim i svakako neizvesnijim povoljnijim ishodom
Pri sve ređim susretima, od kojih posebno pamtim diskusiju o Ninovoj nagradi na jednoj televiziji, razgovarali smo kao stari znanci i uzajamni čitaoci. Pamtiću ga, i čitaću ga, zbog njegove nepotkupljive lucidnosti, jezičke ekspresivnosti (duhovitost i ironija nisu ga napuštali do poslednjeg časa), zbog zajedničkog sećanja na zemlju kojom smo čipovani i, najzad, ali ne na poslednjem mestu, zbog jezički besprekorno formulisanih stavova. I kad sam već kod tih stavova, moram radi istine i pravde reći da se sa njima nisam baš uvek saglašavao. Što ništa suštinski ne menja na samoj stvari, još manje na uvažavanju njegovog pregnuća za koji mi, gle čuda, nedostaje odgovarajući pridev, svaki je nedovoljan. Ali, kvaka je upravo u tome, do istine se u poslovima pisanja i mišljenja, ukoliko ona uopšte postoji, ukoliko istina nije izmišljotina nemačke filozofije, dolazi jedino i samo produktivnim nesaglašavanjem, stvarnim dijalogom, kakav ću nastaviti da vodim sa Teofilom i njegovim spisima i u njegovom odsustvu. Htedoh reći, trajnom prisustvu.
