Samo jedno je sigurno – proces menjanja Srbije nepovratan je i odvija se brže nego što je iko očekivao. Toliko da i vlast, sa svakodnevnim istraživanjima javnog mnjenja, mora sama sebe da ispravlja ostavkom premijera, samo nekoliko sati nakon saopštavanja „važne vesti“ koja se svela na poruku „evo nešto da se smirite, pa da nastavimo da vladamo“.
To, naravno, ne znači da manevar sa ostavkom Miloša Vučevića nije postojao u planovima i pre prebijanja studentkinje u Novom Sadu, kojom je obrazložena i spektakularnog prizora Autokomande osvetljene hiljadama telefona demonstranata, kojim je verovatno dodatno motivisana. Upućuje samo na zaključak da naprednjaci i dalje ne umeju da reaguju na krizu bolje nego potezima koji ništa ne rešavaju, trudeći se samo da zadrže delegitimizovanu vlast – što deluje sve manje moguće.
Vlast može da pokuša da raspiše izbore, pa da vidi da li će se neko upecati, možda i da prihvati prelaznu vladu. Ne deluje da drži stvari pod kontrolom, kaže Dušan Spasojević
Do četvrtka, kad ovaj Radar bude na kioscima, biće još „važnih vesti“, počev od, u trenutku odlaska u štampu nepoznate, odluke da li se ide na izbore ili će postojeći parlament birati novu vladu sa novim akterima – iako su sve te figure bile nevažne i pre nego što je i sam Aleksandar Vučić počeo da gubi značaj. Ništa, međutim, neće umanjiti odlučnost pobunjenog društva da zaustavi bezakonje i korupciju.
Mašta može svašta
Zakasnela odluka o „žrtvovanju“ Vučevića, kao i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, usledila je posle (ciničnog) pokušaja pružanja ruke pobunjenoj javnosti, u izvedbi trija Aleksandar Vučić, isti taj Vučević, Ana Brnabić, u ponedeljak, u vreme 24-časovne blokade beogradske Autokomande.
Iza priče o rekonstrukciji Vlade, savetodavnom referendumu o poverenju predsedniku, još jednom ispunjavanju već ispunjenih zahteva i to već koliko za dva dana, te poziva na dijalog, sakrilo se i priznanje da je Železnička stanica u Novom Sadu otvorena iako nije bila završena (što smo, doduše, znali), ali i diskretna pretnja građanskim ratom, spakovana u tvrdnju da „rapidno raste bes u drugoj, većoj strani, koji se sve teže zaustavlja“ (što je krajnje diskutabilno).
Maštao je Vučić u ponedeljak u svom paralelnom univerzumu, ograđenom podrškom Ričarda Grenela, porukama iz Moskve i Pekinga, skandaloznim saopštenjem Srpske pravoslavne crkve i izveštavanjem poslušnih medija, čak i o novoj verziji recepta „studenti su u pravu“, predlažući partiju šaha sa demonstrantima na Autokomandi. Pokušavao je i da sebe vrati u prvi plan nudeći pomilovanja za uhapšene studente, nespreman da prihvati činjenicu da zahtev studenata da prorade institucije ne podrazumeva milost nenadležnog.
Za to vreme, u realnom životu, hiljade ljudi ponovo su demonstrirali spremnost da zanemare međusobne razlike i doprinesu borbi za pravdu i oslobađanje uzurpiranih institucija, uprkos svim pretnjama i pritiscima.
Optimizam je buknuo u petak kada je, na studentski poziv na neformalni generalni štrajk, kombinacijom bojkota, štrajka i protesta, Beograd zaista stao. Demonstracije iznenađujuće masovnosti održane su i u brojnim drugim gradovima. I niko se nije umorio – okupljanja su nastavljena i tokom vikenda, u nekim gradovima i dva puta u toku dana, pa je posle tolikog treninga, uspeh 24-časovne blokade Autokomande u ponedeljak unapred delovao zagarantovano. Broj ljudi koji su u večernjim časovima osvetlili prostor na važnom saobraćajnom čvorištu opet je bio potpuno zapanjujući.
Radikalizacija
Naprednjački pokušaj pariranja masovnoj pobuni održavanjem svog skupa u Jagodini, s druge strane, izgledao je kao još veći debakl od kontramitinga održanog u Beogradu 26. maja 2023, u vreme protesta Srbija protiv nasilja. I to ne samo zbog dosta skromnog broja ljudi, s obzirom na to da su, po starom modelu, organizovano dovođeni iz cele Srbije, već i zbog nedostatka energije, napuštanja skupa tokom Vučićevog govora viđenog u direktnom prenosu i naročito – zbog potpunog izostanka poruke skupa.
Recikliranje priče o formiranju Pokreta, koji se najavljuje već dve godine, nije imalo nikakav novi element – nismo saznali ni ko će ga činiti, ako zaista bude napravljen, osim sadašnjih članica vladajuće koalicije, ni kako će se tačno zvati, ni za šta će se zalagati da bi opravdao opis „pokret velikih promena“, koji je u govoru upotrebio Vučić.
Prelazna vlada je opcija koju Vučić neće još dugo imati na stolu. Nezapamćen broj ljudi svuda po Srbiji može odbaciti ideju prelazne vlade i zahtevati razvlašćivanje odmah, kaže Dušan Milenković
Gde, posle svega toga, mogu da se sretnu dve Srbije – ona koja, puna optimizma i energije, započinje veliko spremanje, na jednoj strani, i ona koja i dalje veruje predsedniku, naoružanom svim polugama moći, od policije, preko vojske, do medija i donekle okrnjenog pravosuđa (spisak sudija koji podržavaju studente nastavio je da raste).
Da li je, kao što kaže Jovo Bakić, vlast već pala, samo je niko o tome nije obavestio? Ili će i nakon rekonstrukcije nadstrešnice, a izgleda i rekonstrukcije dokumentacije koju u nastavcima otkriva, Vučić uspeti da još jednom rekonstruiše i stvarnost i nastavi da vlada do miniizložbe Ekspo 2027 i maksi profita koji, reklo bi se, od tog projekta očekuje?
„Očigledno da studenti idu ka radikalizaciji. Posle najavljene blokade tri mosta u Novom Sadu u subotu, verovatno nas čekaju veće i duže blokade, nova faza u kojoj ćemo čekati ko će prvi da trepne“, kaže Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka, i dodaje da u ovom trenutku neverovatno deluje i da studenti odustanu od zahteva i da se građani povuku sa ulica i da vlast popusti. Deluje, kaže, da Vučić veruje da će stari pristup dati rezultat – čeka da protest polako odumre, da se učesnici posvađaju i podele, a pritom nema dodatnog aktera koji bi stvar pogurao ka rešenju.
Studenti, veto igrač
Za sada se taj metod pokazao neuspešnim – nisu pomogli ni novogodišnji praznici, ni teranje đaka na prevremeni raspust. Naprotiv, pobuna je tek tada nabujala. Spasojević zato kaže i da vlast može da pokuša da raspiše izbore, pa da vidi da li će se neko upecati, možda i da prihvati prelaznu vladu. „Ne deluje da drži stvari pod kontrolom“, kaže.
Da li zato treba da se plašimo ostvarenja pretnje izrečene u ponedeljak, one o „besu koji je sve teže kontrolisati“? Spasojević je ubeđen da ne postoje ti ljudi o kojima Vučić priča. Nema, kaže, nikakvih „lojalista“, što se videlo u Jagodini i raznim drugim situacijama, uključujući i obaranje bilborda sa predsednikovim likom u Užicu – koji ovog puta niko nije branio, za razliku od leta 2020, kada je samo dan nakon što je platneni Vučić gađan jajima, na zgradu u centru grada okačen novi, neumazan. „Radikalizacija je moguća samo sa opozicione strane, kroz šire akcije blokada, zauzimanje institucija, tako da se Vučić ne pita puno“, uveren je Spasojević.
Utešne reči za vlast nema ni Dušan Milenković, konsultant, koji podseća da od decembra tvrdi da je nužni korak ka izlasku iz krize ispunjavanje zahteva studenata.
„Ne vidim kako se ova kriza završava a da studenti ne kažu – sad su naši zahtevi ispunjeni. Nezabeleženi društveni ustanak kome svedočimo poslednjih nedelja, a posebno od sredine prošle nedelje, koji je nastao kao podrška studentskom ustanku, stavlja režim u poziciju izvesnog razvlašćivanja. Pitanje je samo da li će biti razvlašćeni u kratkom ili u srednjem roku“, kaže Milenković.
On kaže da mu je teško da zamisli da vlast popusti toliko da zadovolji studente, imajući u vidu tromesečno izbegavanje ispunjavanja njihovih zahteva, kao i posledično, rastuću sumnju da želi da preda sve što je traženo. „Postoje ogromne sumnje i u verodostojnost dokumenata koji se kasno objavljuju, ali i u obrazloženja zašto neki dokument nije dostupan. Iz takve pozicije, ukoliko želi da izbegne razvlašćivanje u kratkom roku, režimu jedino preostaje prelazna vlada“, kaže Milenković. Za njega izbori nisu izlazak iz krize, jer imamo veto igrača – studente – koji jednom porukom „ne zanimaju nas izbori, samo zahtevi“ mogu da spreče učešće svih nerežimskih aktera na tim izborima i faktički ih obesmisle.
Prelazna vlada
Milenković veruje da je prelazna vlada poslednja šansa Vučiću da još malo ostane na vlasti. Doduše, kaže, imamo skorije predloge opozicije da prelazna vlada u potpunosti bude bez SNS. „Sve u svemu, mislim da je prelazna vlada opcija koju Vučić neće još dugo imati na stolu“, njegova je rečenica koja je zahtevala pitanje – šta to znači? „Znači da nezapamćen broj ljudi svuda po Srbiji može odbaciti ideju prelazne vlade i zahtevati razvlašćivanje odmah“, kaže.
Prema mišljenju Spasojevića, prelazna vlada mora imati „strani element“, kao posrednika, odnosno garanta, koga nije teško naći, imajući u vidu različite interese spoljnih faktora, zahvaljujući kojima Vučić može da očekuje zaštitu sa raznih strana. Milenković kaže suprotno: „Strana pomoć nije nužna, a s obzirom na to da svi strani akteri – SAD, EU, Rusija i Kina – podržavaju Vučića, ta opcija svakako otpada“, kaže i objašnjava da bi se svi relevantni opozicioni akteri, uključujući neparlamentarne, dogovarali o raspodeli ministarstava.
Sama ideja da bi Vučić mogao da pristane na takvu podelu vlasti za mnoge je, posle njegove duge autokratske vladavine, potpuno nezamisliva, pa možda u razmišljanju mogu da krenu od činjenice da su studenti, zapravo, sada dominantan faktor na javnoj sceni. Ali nisu i politički faktor u izbornom smislu, nisu takmac na glasanju koje će, pre ili kasnije, uslediti.
Da li cela priča o promenama, zato, pada u vodu pred podacima koji pokazuju da i dalje nema rasta rejtinga opozicionih stranaka? Ne treba potcenjivati opoziciju, osvojila je nešto manje od milion glasova na poslednjim izborima, a otvoriće se prostor i za nove aktere, kaže Spasojević. Prema njegovom mišljenju, neka vrsta široke koalicije opozicionih stranaka uz dodatak javnih ličnosti bi mogla doneti dobar rezultat. Važan je, kaže, i ProGlas, platforma za dan posle, a dogovor o tehničkoj vladi pomogao bi da se poveća legitimitet takvog saveza.
Biće, međutim, još tema i iznenađenja pre tih koraka. Čeka nas nestabilno vreme.
