Na početku, neke (potencijalne) nedoumice. Da li je Ilon Mask, vlasnik ili suvlasnik nekolicine globalno prepoznatljivih i bez izuzetka izuzetno uticajnih kompanija, najbogatiji čovek na svetu, a odnedavno i do daljnjeg „prvi drugar“ novog/starog američkog predsednika Donalda Trampa, povrh svega toga još i: a) fašista; b) kreten; ili c) i jedno i drugo?
Smatrate neprimerenom upotrebu uvredljivog termina pod b)? Shvatite ga onako kako je upotrebljen: kolokvijalno. Mask je, neporecivo, visoko inteligentna osoba, i bilo bi apsurdno to negirati; narečena kvalifikacija – u prilog kojoj će ovde biti izneti tek neki od brojnih argumenata – stoga nije izrečena s namerom da omalovaži njegovu (da se ponovi: neospornu) pamet, još manje njegov nesvakidašnji poslovni akumen, već da naprosto konstatuje kakvo je stanje stvari kad je o njegovoj ličnosti reč. A to što je, prema poslednjim procenama, „težak“ 436 milijardi dolara, i što samo još iz frižidera ne iskače, takvo stanje stvari čini samo još očiglednijim: kao ljudsko biće i javna figura, Mask je, najveći deo vremena, hodajuća definicija onog što Amerikanci podrazumevaju pod žargonskom odrednicom asshole.
Da svi Maskovi pratioci na društvenoj mreži X žive u istoj zemlji, ona bi po broju stanovnika bila sedma najveća na svetu. Može li se uopšte pojmiti toliki stepen moći koja iz ovoga proističe?
Osim toga, Mask na društvenoj mreži X, čiji je vlasnik i na kojoj ima više od 214 miliona pratilaca – da svi žive u istoj zemlji, ona bi po broju stanovnika bila sedma najveća na svetu: može li se uopšte pojmiti toliki stepen uticaja i moći koja iz ovoga proističe? – gotovo svakodnevno nemilice vređa one koji mu iz jednog ili drugog razloga nisu po volji, širi laži i propagira teorije zavere. Zašto bi onda bilo ko drugi trebalo da bude naročito obziran pri izboru reči kad se govori o njemu?
Da li je, dakle, Mask, uz sve ostalo, postao i promoter fašističke ideologije? I ukoliko nije, šta je onda trebalo da predstavlja bizarni dvostruki pozdrav – udaranje šakom po grudima praćeno ukoso podignutom i ispruženom desnom rukom – na Trampovoj inauguraciji 20. januara u Vašingtonu?
Mnogo se prašine podiglo zbog tog Maskovog gesta, i u širokom luku. Od osuda i zgranutosti onih koji s nevericom gledaju kako se u Evropi i Sjedinjenim Državama velikom brzinom briše svaka distanca prema najekstremnijim politikama i najsmrtonosnijim režimima koje je svet ikada video. Preko naivno benevolentnih tumačenja po kojima Maskovom razmahivanju ne treba pridavati mnogo značaja jer je, na kraju krajeva, reč o čoveku čije ponašanje i govor tela i inače primetno odudaraju od onog što bi se očekivalo od konvencionalno shvaćenog pojma „normalne“ osobe, pa još u njegovim godinama (u junu će napuniti 54); i nekome ko, po vlastitom priznanju iz 2021, ima Aspergerov sindrom (doskora smatran zasebnom dijagnozom u odnosu na autizam, a sada jednom od podvarijanti na spektru autističnih poremećaja). Pa do oduševljenja koje je Maskov potez izazvao među američkim neonacistima i belim suprematistima koji su u njemu prepoznali – a valjda se razumeju u te stvari – ono što on sam negira, otpisujući kritičarima kako su se optužbe za navodne nacističke simpatije na njegov ili bilo čiji drugi račun odavno izlizale i preporučujući im da, kad ga već napadaju, smisle nešto originalnije.
S osmatračnice smeštene u ovom zabačenom evropskom kutku rekli bismo, pak, da se to da li je Mask ruku zaista podigao na Sieg Heil ili ne čini daleko manje bitnim u poređenju sa činjenicom da ubitačna kombinacija njegove neograničene finansijske moći, ogromnog društvenog (a sada već i političkog) uticaja i ekstremističke retorike predstavlja realnu opasnost po demokratiju ne samo u SAD, već i drugde. Kao što se može videti na primerima njegovog blatantnog mešanja u unutrašnje stvari Velike Britanije i Nemačke, da se zasad ne ide dalje od toga.
Maskova infantilnost i narcisoidnost nisu ništa manje legendarni od Trampovih. Manje se, barem u ovom delu sveta – drugde je i to dobro poznato – zna o Maskovoj sporadičnoj okrutnosti u privatnom životu
Pre nego što se pozabavimo širom slikom treba, ipak, ponešto reći i o onim detaljima iz Maskovog života o kojima se ređe govori, a pomažu da se stekne jasnija slika o njegovom psihološkom profilu, u čijoj se kompleksnoj strukturi može pronaći više dodirnih tačaka s onim Trampovim.
Kao ni povratnik u Belu kuću, ni Mask ne može biti kriv za to što je imao hladnog, bezdušnog i ekstremno zahtevnog oca. Ili za to što su njegovi deda i baba po majci bili fanatične pristalice aparthejda u Južnoj Africi, u koju su se i doselili zbog simpatija za tamošnji rasistički režim – pa se, moguće, odrastanje u takvom okruženju odrazilo na njegovo formiranje pre nego što se kao 18-godišnjak preselio kod majke u Kanadu. Kao što ne može biti kriv za to što je u školi bio gadno maltretiran, do to mere da je jednom toliko teško pretučen da je zbog zadobijenih povreda završio u bolnici. (Čime se, s druge strane, i te kako može objasniti kontinuirani, egzaltirani trijumfalizam u Maskovim javnim istupima: što bi rekao Džejms Kegni u klimaktičnoj završnici Belog usijanja: „Uspeo sam, mama! Na vrhu sam sveta!“)
Isto tako se, međutim, podrazumeva i da to što je neko kao dete bio žrtva zlostavljanja ne može biti opravdanje za vlastito siledžijstvo u odraslom dobu. A Mask se, opet poput Trampa, ponaša i nastupa kao klasični siledžija – s tim što se ta karakterna crta ne ispoljava kroz fizičko nasilje, već na brojne druge načine koji su na raspolaganju bogatima i moćnima.
Maskova infantilnost i narcisoidnost nisu ništa manje legendarne od Trampovih; to da su obojica nalik nesnosnim tinejdžerima već spada u opšta mesta. Manje se, barem u ovom delu sveta – drugde je i to dobro poznato – zna o Maskovoj sporadičnoj okrutnosti u privatnom životu.
U odnosu prema vlastitom potomstvu, pre svega. Najdrastičniju ilustraciju u tom kontekstu predstavlja njegovo proglašavanje vlastite žive i zdrave, no transrodne 21-godišnje kćeri za „mrtvu“ i „ubijenu vouk virusom“: za nekog inače opsednutog prokreacijom ljudske vrste – za koju misli da joj zbog niskog priraštaja preti izumiranje – ovaj otac jedanaestoro dece (imao je i dvanaesto koje je 2002. umrlo kao odojče) pokazuje patološki manjak zainteresovanosti za njihovo odgajanje. A posebnu vrstu bešćutnosti – i neporecivo zaumnog ponašanja – predstavlja njegova sklonost da deci nadeva apsurdna i(li) neizgovorljiva imena: ko bi normalan sina krstio X Æ A-12 (kasnije promenjeno u X Æ A-Xii, jer u Kaliforniji, gde je dečačić upisan u knjigu rođenih, lična imena mogu da sadrže samo slova, ne i brojeve), ili kćer Y, odnosno Why, Zašto – kao simbol „radoznalosti, večne upitanosti“? Okej, pitala se tu nešto i njihova majka i Maskova tadašnja partnerka, kanadska pevačica Grajms (usrećili su i treće zajedničko dete, sina, nadenuvši mu ime Tau Tehno Mehanikus). Ali za razliku od Maska, Grajms ne gaji pretenzije niti raspolaže resursima da postane gospodar ovog dela svemira.
Jedno je, ipak, nadevanje malo je reći bizarnih imena deci i proizvodima pod Maskovim brendom – kada je pre neku godinu lansirao vlastiti parfem, insistirao je na nazivu Burnt Hair, ili Spaljena kosa, a tako je i mirisao; treba li naglašavati da je, po ceni od 100 dolara za bočicu, rasprodat u rekordnom roku? A nešto sasvim drugo je biti globalni agent haosa: kontinuirano pružajući podršku britanskim i nemačkim ultradesničarima, izjavljujući kako je na Ostrvu „građanski rat neizbežan“, ili sve ekstremniju Alternativu za Nemačku (AfD) na velika zvona proglašavajući „jedinom nadom“ za tu zemlju. Sve to praćeno evropskim zakonodavstvom zabranjenom manipulacijom algoritmima, koja omogućava da se njegovi toksični postovi i druga ultradesničarska propaganda nađu pri vrhu internet pretraga i nefiltrirano stižu do sve većeg i većeg broja korisnika – i birača.
Zahvaljujući snažnoj finansijskoj i svakoj drugoj podršci Trampu, čiju kampanju je podržao s gotovo 250 miliona dolara vlastitog novca, Maskov eksponencijalno narasli politički uticaj sada daleko prevazilazi granice SAD. Na dosad najdelotvorniji način demonstriran je potkraj prošle godine na domaćem terenu: tada je serijom tvitova započetom u gluvo doba noći minirao teškom mukom postignuti sporazum republikanaca i demokrata u Kongresu o privremenom finansiranju vlade. Ali njegov domašaj je toliki da se bezbednim ne može osećati ni ostatak sveta, a u prvom redu ionako sluđena i na sto strana raspeta Evropa.
Privremena zabrane rada X u Brazilu koju je Vrhovni sud te zemlje naložio zbog odbijanja tamošnjeg ogranka ove društvene mreže da spreči širenje dezinformacija o predsedničkim izborima iz 2022, te njegovo posledično popuštanje, pokazuju da Mask nije neranjiv
I mada takođe prošlogodišnji primer privremene zabrane rada X na teritoriji Brazila, koju je Vrhovni sud te zemlje naložio zbog odbijanja tamošnjeg ogranka ove društvene mreže da spreči širenje dezinformacija o predsedničkim izborima iz 2022, te posledično Maskovo popuštanje (kad je platio kaznu od pet miliona dolara, zabrana je ukinuta), pokazuju da nipošto nije neranjiv, Evropska unija i Britanija i dalje deluju zatečeno pred – da se parafrazira popularni američki idiom – gomilom govana koja na sve strane razbacuje njegov gigantski ventilator.
Maskovo besramno reaktiviranje davno okončanog slučaja razotkrivanja lanca seksualne eksploatacije maloletnih devojaka koju su u Engleskoj decenijama organizovale bande čiji su pripadnici najvećim delom bili pakistanskog porekla – samo zato što je istragu u to vreme kao glavni tužilac vodio aktuelni britanski premijer Kir Starmer – i gomila ogavnih laži izrečenih na račun Starmera i drugih članova vlade još bi se nekako (mada teško) i mogli ignorisati da u isto vreme Mask nije počeo da glasno razmatra mogućnost da populističkoj, ksenofobnoj Reformskoj partiji Najdžela Faraža donira za britanske stranačke prilike monumentalnih 100 miliona dolara kako bi joj pomogao da se prvi put dokopa vlasti. (Na stranu zakonska ograničenja koja postoje po pitanju upliva stranog novca u britansku stranačku politiku.) Ali je ipak kudikamo šokantnija njegova kampanja promovisanja AfD, koja uprkos sve vidljivijoj radikalizaciji pred februarske izbore za Bundestag – zbog raspada odlazeće vladajuće koalicije s naredne jeseni pomerenih za ovu zimu – nimalo ne gubi na podršci, i koja će posle njih najverovatnije postati druga po snazi partija na saveznom nivou. U okviru te promocije onog najgoreg što aktuelna, krajnje sumorna nemačka politička scena ima da ponudi, Mask je obavio i (po opštim ocenama, obostrano diletantski odrađen, ali poenta ionako nije u tome) onlajn intervju s predsednicom AfD i njenom kandidatkinjom za kancelarsku poziciju, Alis Vajdel. A kada se ovih dana putem video-linka uključio u jedan njihov predizborni skup, Maskova glavna poruka bila je da Nemci kolektivno treba da zaborave na „istorijsku krivicu“ i okrenu se svetloj budućnosti koju im, po njegovom viđenju, nudi samo i jedino AfD. Partija koja i bez Maskove preporuke odavno i sistematski radi na relativizovanju nacističkih zločina i isticanju „pozitivnih aspekata“ Hitlerovog genocidnog režima.
Još jednom: Scheisse.
Šta je onda – da se, kako se počelo, pitanjima i završi – evropskim zemljama, pojedinačno i kolektivno, činiti u predstojećem periodu koji će, sve tako ukazuje, potrajati kudikamo duže od predstojećeg četvorogodišnjeg horora u režiji Trampa i njegovih lakeja, osim nadati se da će makar ona Maskova raketa za Mars što pre biti dovršena, a on biti prvi na spisku njenih putnika, kao što je i red? Nemamo pojma; ali i nije na nama da znamo. Nego, znaju li u Briselu, Berlinu, Parizu i Londonu?
