„Vi ste tako poznati, talentovani, moćni. Možete da uradite bilo šta. Osim da kažete svojim zemljacima za koga da glasaju“ – duhovito cinična je bila standap komičarka Niki Glejzer u svom uvodnom monologu, nedavno, na početku ceremonije dodele Zlatnih globusa u Beverli Hilton hotelu, referišući očito na rezultate poslednjih američkih izbora, koji se nikako nisu okončali onako kako je Holivud tipovao. A onda, nakon tri uzastopna odlaganja nominacija za Oskar, uslovljena stravičnim požarima koji su zahvatili upravo taj zapadni deo Amerike, konačno su minule nedelje objavljena imena glavnih takmičara za prestižno filmsko priznanje i, čini se, opsesija filmskog sveta aktuelnom političkom situacijom nikada nije bila ni veća, a ni dramatičnija. Zapravo, apsolutno svaka kategorija deluje kao osobeni prenos frustracija, koji će se sliti u tu glamuroznu salu Dolbi teatra, gde će 2. marta biti održano 97. uručenje najčuvenije zlatne statuete u svetu filma. I sada je već jasno da će biti znatno važnije ko će se istaći u političkim porukama sa te šljašteće bine, nego ko će zapravo Oskar poneti sa sobom.
Nije li indikativno da je baš u nedelji inauguracije, a opet baš u nedelji kada je novi američki predsednik najpre progovorio o imigracijama, posebno na južnoj granici zemlje i povratku politike Remain in Mexico, te ukidanju naredbi prethodnog predsednika o rasnoj jednakosti, rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji što je posebno pogodilo transseksualnu zajednicu, upravo za najveći broj Oskara nominovan film Emilija Perez! Taj francuski mjuzikl, smešten u Meksiko, gde nekadašnji vođa kartela menja pol kako bi se ostvario kao žena ali i sakrio od potencijalne opasnosti, dostigao je čak 13 nominacija, postavši tako prvi film s tolikim brojem kategorija koje su pripale jednom ostvarenju van engleskog govornog područja (isti broj nominacija, pre njega, imalo je 11 filmova, nastalih u američkoj produkciji). I koliko god da je film inače briljantnog Žaka Odijara verovatno najveće i najprijatnije iznenađenje minule sezone, ne može se izbeći utisku da mu je upravo politička klima pogodovala da dođe do impozantnog broja nominacija. Pogodovala je i glumici Karli Sofiji Gaskon, koja je postala tako prva trans žena nominovana u bilo kojoj glumačkoj kategoriji. Za glavnu žensku ulogu našlo se mesta i za glumicu s južnoameričkog kontinenta, Brazilku Fernandu Tores, crnkinju Sintiju Erivo, te novu nadu američkog filma Majki Medison i, konačno, veteranku Demi Mur, koja se neočekivano ali trijumfalno vratila prošle godine po svoje zasluženo priznanje. Demi je postala tek osma glumica u istoriji Oskara nominovana za glavnu ulogu u horor filmu, iako je Supstanca u finalu proglašena komedijom (!), verovatno da bi joj se povećale šanse, u inače gustoj sezoni nagrada. Dakle, kolaž kao kreiran po propisima političke i društvene korektnosti, kakvu upravo ta ceremonija i akademija zagovaraju godinama.
Da nije ukinuta naredba o rasnoj jednakosti, rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji, što je posebno pogodilo transseksualnu zajednicu, da li bi za najveći broj Oskara bio nominovan film Emilija Perez
Naravno, ništa neće proći bez predsednika, kojeg doduše, koliko god da se o njemu bude pričalo, u samoj sali sigurno neće biti, ali će biti glumca Sebastijana Stana, perfektnog u ulozi mladog Trampa koji se pretvara u monstruma kakvog će svet kasnije upoznati, posebno iz holivudske perspektive. U stopu ga prati Džeremi Strong, nominovan u kategoriji sporedne uloge za tumačenje kontroverznog Roja Kona, kome današnji predsednik očigledno treba da bude zahvalan za čitavu karijeru koju je u raznim sferama ostvario. I opet dilema – da li bi ova dvojica inače izvrsnih glumaca stigli do nominacija da se film The Apprentice nije pojavio kao naručen baš u godini izbora? Da li bi Zlica, taj klasično intonirani i još klasičnije izvedeni gotovo dečji mjuzikl, došao do čak 10 (nezasluženih po nama) nominacija, da se zapravo ne bavi opasnim diktatorom na vlasti, u ovom slučaju naravno imaginarnim, onakvim kakvog ga znamo iz bajke Čarobnjak iz Oza, dok su aluzije sasvim očigledne i vešto sprovedene… Slično je i s Dinom 2, koju Deni Vilnev snima jer su ga interesovale teme imperijalizma i postkolonijalizma u, opet, imaginarnom ali ne i tako udaljenom svetu. Blizu je bila i opsesija Ridlija Skota, koji se doduše nije proslavio s Gladijatorom 2 ni u kom smislu, pa je ostao sa samo jednom nominacijom i to za najbolji kostim.
Svaki film deluje kao jedan ogranak bolnih tema današnjice o kojima sedma umetnost mora da progovori, a čije će preispitivanje kvaliteta doći mnogo kasnije – tu su i Konklava, kritički osvrt na stanje svesti u sadašnjoj Katoličkoj crkvi, Nickel Boys, priča o rasizmu u Americi, Anora, još jedna priča o nerazumevanju istoka i zapada kroz komediju o migracijama, te troipočasovna saga Brutalista, koja se zasad najbolje kotira i za najbolji film i za režiju, koju potpisuje glumac Brejdi Korbet.
I zato spremite kokice za 2. mart. Sledi direktan prenos anksioznosti s najvećeg crvenog tepiha i najbleštavije bine na svetu, upakovane u glamur i taštinu.
