Uvođenjem američkih i britanskih sankcija NIS-u zbog većinskog ruskog vlasništva u ovom preduzeću Srbija se našla u situaciji da plaća ceh ruske agresije na Ukrajinu. Kako se dogodilo da Srbija posle više od tri decenije ponovo bude izložena sankcijama, bez obzira na to što one nisu primarno uperene protiv nje? Da li ni kriva ni dužna, kako to tvrdi predsednik Aleksandar Vučić, ili je takav ishod samo logična posledica niza pogrešnih poteza sadašnje i bivše vlasti? Biće da je ipak ovo drugo u pitanju.
Sve je počelo odlukom o prodaji većinskog udela u NIS-u ruskom Gaspromnjeftu, koju su u januaru 2008. doneli tadašnji predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica. Takva odluka pokazaće se kao štetna ne samo u poslovnom, već i u političkom smislu. Način na koji je NIS prodat Gaspromnjeftu je najblaže rečeno skandalozan i svedoči o neznanju, nekompetentnosti ili čak o lošoj nameri onih koji su učestvovali u tom poslu sa srpske strane.
Prodaja NIS-a kao deo šireg paketa, „iduće godine u ovo doba bićemo milioneri“
Pravni okvir za prodaju NIS-a je uspostavljen Sporazumom između vlada Srbije i Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede (Energetski sporazum) koji je potpisan u Moskvi 25. januara 2008. Njime je prodaja većinskog udela u NIS-u predviđena kao deo šireg paketa koji je još obuhvatao izgradnju podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor i magistralnog gasovoda Južni tok. Istovremeno sa sporazumom, zaključen je Protokol o osnovnim uslovima kupovine, po kom je Gaspromnjeft 51 odsto akcija NIS-a platio 400 miliona evra. Zanimljivo, prodaja NIS-a Gaspromnjeftu bilo je jedno od retkih pitanja o kojima je postignut konsenzus glavnih političkih aktera u Srbiji, uz izuzetak nekih manjih stranaka (LSV, LDP, G17).
Za razliku od 2022, kada je Gaspromnjeft preneo deo akcija matičnom Gaspromu i smanjio udeo u NIS-u na 50 odsto, Vašington od Srbije očekuje da mu do 25. februara predstavi plan kako namerava da potpuno ukloni rusko vlasništvo iz NIS-a. A takva brza rešenja obično nisu ni jeftina ni dobra
Na primedbu dela stručne javnosti da je kupoprodajna cena preniska, posebno ako se ima u vidu pravo NIS-a na eksploataciju domaćih izvora gasa i nafte, iz Vlade Srbije stigao je odgovor da će eventualna razlika u ceni biti kompenzovana prihodima od poreza i taksi za tranzit gasa gasovodom Južni tok, koji su procenjeni na oko 300 miliona evra godišnje. Drugim rečima, sve je bajno, „iduće godine u ovo doba bićemo milioneri“, što bi rekao Derek Troter.
Problem je u tome što je tadašnja vlast, pored poslovne logike, posedovala iste poslovne veštine i znanja kao i braća Troter, tako da je ishod čitavog poduhvata bio porazan. Naravno, ne treba zaboraviti ni ulogu tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, koja je u Skupštini zdušno glasala za ratifikaciju Energetskog sporazuma. Zaslepljena stotinama miliona evra mogućih prihoda od gasovoda, tadašnja vlast je previdela samo jednu sitnicu, da je pravni okvir za izgradnju i poslovanje gasovoda suprotan antimonopolskim propisima EU i Energetske zajednice čiji je Srbija bila član u momentu potpisivanja sporazuma sa Rusijom. Energetski sporazum je, naime, predviđao isključivo pravo Gasproma na korišćenje Južnog toka, čime bi se isključila konkurencija i cementirao ruski gasni monopol u jugoistočnoj i srednjoj Evropi. Ista odredba je sadržana i u međunarodnim sporazumima koje je Rusija zaključila sa državama članicama EU na predviđenoj trasi gasovoda (Bugarska, Grčka, Mađarska, Hrvatska, Slovenija i Austrija).
Đavo je odneo šalu kada je, posle niza upozorenja da su zaključeni međunarodni sporazumi u suprotnosti sa propisima EU, Evropska komisija u decembru 2013. objavila da će upotrebiti sva pravna sredstva koja joj stoje na raspolaganju da blokira izgradnju i rad gasovoda. Postupajući po zahtevu Evropske komisije, vlada Bugarske je 8. juna 2014. donela odluku o privremenoj suspenziji radova na gasovodu. Zbog nemogućnosti nastavka radova Rusija je 1. decembra 2014. objavila da definitivno odustaje od izgradnje Južnog toka. Time je raspršen san o stotinama miliona evra prihoda od gasovoda, a NIS je ostao ruskom Gaspromnjeftu za svega 400 miliona evra. I to nije sve, zbog odustanka od izgradnje gasovoda Srbija je pretrpela direktnu štetu od oko 30 miliona evra koje je uložila u realizaciju projekta. Ne treba zaboraviti ni štetu i neprijatnosti koje su pretrpeli građani Srbije zbog eksproprijacije i rušenja objekata na trasi gasovoda Južni tok.
Politička komponenta Energetskog sporazuma – reket ili tradicionalno prijateljstvo
Ni politička komponenta čitavog poslovnog poduhvata nije prošla dobro. Mada to nije zvanično potvrđeno, prodaja NIS-a je trebalo da osigura podršku Rusije u rešavanju kosovskog pitanja. Neki bi to nazvali tradicionalnim prijateljstvom, a neki reketom. Paradoksalno, upravo je Rusija zadala jedan od najjačih udaraca međunarodnoj poziciji Srbiji kada je 26. avgusta 2008, nakon kratkog vojnog sukoba sa Gruzijom, priznala nezavisnost otcepljenih gruzijskih pokrajina Južne Osetije i Abhazije, pozivajući se upravo na presedan Kosova. Još paradoksalnije je da je uprkos tome Srbija, svega dve nedelje kasnije, 9. septembra 2008, ratifikovala Energetski sporazum sa Rusijom.
Prvim sankcijama EU NIS-u je još 2014. ograničen pristup tržištu kapitala i nabavka opreme iz EU, a ubrzo je Rusija odustala i od gasovoda Južni tok. Umesto da odmah inicira pregovore o reviziji Energetskog sporazuma i adekvatnom rešenju za NIS, srpska vlast se dugo pravila mrtva
Novi problemi za Srbiju nastali su 2014, kada je EU uvela sankcije Rusiji zbog okupacije i aneksije Krima. I one su pogodile NIS zbog preovlađujućeg ruskog vlasništva u tom preduzeću, jer je njima NIS-u ograničen pristup tržištu kapitala u EU, kao i nabavka opreme i tehnologije koja se koristi u naftnoj industriji, što je otežalo njegovo poslovanje. Umesto da iskoristi tu okolnost, kao i otkazivanje projekta Južni tok, za iniciranje pregovora sa ruskom stranom radi revizije Energetskog sporazuma i pronalaženja adekvatnog rešenja za NIS, nova vlast u Beogradu, predvođena naprednjacima, pravila se mrtva.
Kada je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu u februaru 2022. bilo je jasno da je postojeća situacija neodrživa i da je samo pitanje vremena kada će EU ili SAD postaviti pitanje ruskog vlasništva u NIS-u. Srpske vlasti, međutim, nisu ni tada reagovale. Predsednik Vučić je u više navrata isticao da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, sve dok bude mogla da izdrži. U međuvremenu se sve više stezao obruč oko NIS-a, ali i Srbije. EU je usvojila nekoliko paketa sankcija koje su direktno ili indirektno pogađale NIS. Od zabrane uvoza i tranzita ruske nafte u Srbiju, do zabrane poslovanja sa srpskim kompanijama u kojima ruski entiteti, uključujući Gaspromnjeft, imaju vlasnički udeo veći od 50 odsto. Ove poslednje sankcije Srbija i NIS su izbegli kozmetičkim promenama u vlasničkoj strukturi NIS-a. Gaspromnjeft je 2022. preneo šest odsto akcija NIS-a na matični Gasprom, kojem nisu uvedene sankcije, čime je udeo Gaspromnjefta smanjen na 50 odsto.
Kako se dogodilo da Srbija posle više od tri decenije ponovo bude izložena sankcijama, bez obzira na to što one nisu primarno uperene protiv nje? Da li ni kriva ni dužna, kako to tvrdi predsednik Aleksandar Vučić, ili je takav ishod samo logična posledica niza pogrešnih poteza sadašnje i bivše vlasti? Biće da je ipak ovo drugo u pitanju
Iz Vašingtona je već najavljeno da takav recept neće moći biti primenjen za izbegavanje američkih sankcija. Od Srbije se očekuje potpuno uklanjanje ruskog vlasništva iz NIS-a i taj plan mora biti predstavljen Vašingtonu do 25. februara. Tako se Srbija našla u situaciji da na brzinu rešava problem NIS-a, a takva rešenja obično nisu ni jeftina ni dobra. Za srpsku stranu bi bilo najjednostavnije da od Gaspromnjefta i Gasproma kupi akcije u NIS-u ili da oni te udele prodaju nekoj trećoj firmi. Naravno, ostaje pitanje cene. Ruska strana je tu u boljoj poziciji, jer Srbija nema puno vremena za cenkanje. A šta ako Rusija odbije da proda svoj udeo u NIS-u? Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov je već upozorio na odredbu iz člana 2. Energetskog sporazuma da imovina kompanija koje učestvuju u njegovoj realizaciji ne može biti eksproprisana ili nacionalizovana. Mada se ta odredba sporazuma ne odnosi na NIS, već na kompanije koje učestvuju u izgradnji gasovoda i podzemnog skladišta gasa, izjava Lavrova jasno ukazuje da je za rusku stranu svaka nacionalizacija neprihvatljiva. Nagoveštava se, takođe, da bi Kremlj mogao da preduzme slične mere protiv srpskih kompanija u Rusiji.
Srbija nema puno izbora i vremena. U slučaju izostanka sporazumnog rešenja mogla bi, u skladu sa Zakonom o međunarodnim merama ograničenja, privremeno da zamrzne ruski udeo u NIS-u i preuzme punu kontrolu nad ovom kompanijom. Negativna strana ovog rešenja je što bi zamrzavanje ruskog kapitala moglo obeshrabriti poslovne partnere i banke za dugoročnu saradnju sa NIS-om zbog nerešenog pitanja vlasništva. To se već dogodilo u Nemačkoj kada je nemačka vlada blokirala rusku imovinu i preuzela kontrolu nad firmom ćerkom Gasproma u Nemačkoj. Na kraju je Nemačka bila prinuđena da pribegne punoj nacionalizaciji kompanije zbog zaštite energetskih interesa zemlje.
Postoji još jedan, ozbiljniji, politički, problem kod ovakvog rešenja. Primena Zakona o međunarodnim merama ograničenja zahtevala bi pridruživanje međunarodnim sankcijama protiv Rusije što ova vlast po svaku cenu nastoji da izbegne. Ali kako stvari stoje, izgleda da se ubrzano približava momenat kada će Srbija morati da bira između „bratskog prijateljstva“ i punih rezervoara.
