Praja, tako Portugalci zovu plažu. Tako se zove i glavni grad Zelenortskih ostrva, što je naravno kolonijalna zaostavština. Dražen Praja Dalipagić nije se proslavljao u Portugalu – već u komšiluku, u Španiji – ali je zbog njegovog plesa na parketu gledalac mogao da pomisli kako je košarka jedna lagodna šetnja po plaži. A da je Praja na terenu bio glavni, u to se već nije sumnjalo. Tako kaže zaostavština jugoslovenske, italijanske, španske… Svetske košarke.
Dalipagić je u rodnom Mostaru trenirao fudbal i rukomet. I nadimak je dobio po Danetu Praji, defanzivcu Veleža. Košarkom je počeo da se zanima tek oko punoletstva. To što je napunio godine, odmah je počeo da proslavlja puneći koševe. Vladimir Sibinović je u knjizi „KK Partizan preko pola veka“ zapisao sećanje tadašnjeg Partizanovog kapitena Dragutina Čermaka.
„U proleće 1971. godine u Zvorniku su igrale republičke reprezentacije Srbije i Bosne i Hercegovine. Jedan vižljasti dugokosi mladić dao nam je za 19 minuta prvog poluvremena 20 koševa, napravio peti penal i izašao iz igre. Posle utakmice prišao sam našem treneru Žeravici i upitao ga: ‘Ranko, vide li onog malog kako igra?’“
Trener Partizana Ranko Žeravica je naravno video tog malog (od metar i devedeset sedam). Ni običan gledalac ne bi mogao da propusti momka koji je preko reprezentativaca Srbije očas posla ubacio 20 poena, uhvatio desetak lopti i to začinio sa pet prekršaja. Videli su Dalipagića i drugi, i Jugoplastika i Crvena zvezda, trka do Praje bila je napeta, a Partizan je bio najbrži. Šta je bila nagrada?
Ni običan gledalac ne bi mogao da propusti momka koji je preko reprezentativaca Srbije očas posla ubacio 20 poena, uhvatio desetak lopti i to začinio sa pet prekršaja. Videli su Dalipagića i drugi, i Jugoplastika i Crvena zvezda, trka do Praje bila je napeta, a Partizan je bio najbrži
„Dražen Dalipagić je kao igrač Partizana, od 1971. do 1982. godine, odigrao čak 305 prvenstvenih i kup utakmica postigavši 8.278 poena, što predstavlja apsolutni rekord u dosadašnjoj istoriji kluba“, napisao je Sibinović 2002.
Rekord važi i danas, a prosečnih 27 poena po meču ne pominjemo zato što mislimo da se bit košarke krije u statistici, već zato što je Dalipagić do te brojke stigao ne šutirajući za tri poena; ne zato što nije umeo, naprotiv, već zato što je šut za tri poena u evropsku košarku uveden tek 1984. Na današnjim parketima sitno je sve ispod trojke, a Dalipagić je sabirajući „sitniš“ postavio neoborivu lestvicu i u Partizanu i u reprezentaciji Jugoslavije. Nerazdvojni partner u postavljanju te prečke, drugi na spisku najboljih strelaca „plavih“, bio je Dragan Kićanović. Njih dvojica su 1976. godine doneli Partizanu prvu titulu državnog prvaka od 1945, i time lansirali crno-bele na put ka evropskoj slavi; i neposrednoj i onoj docnijoj. U jugoslovenskom dvoboju za Kup Radivoja Koraća 1978, Dalipagić je Bosni ubacio 48, a Kićanović 33 poena. Jedinstveno ubitačan tandem (barem do pojave Predraga Danilovića i Aleksandra Đorđevića) dao je 81 od 117 poena za prvi Partizanov evropski trofej.
Sportski novinar Vladan Tegeltija je za Radar zaključio da je Dalipagić bio „dobroćudni brka“, preterano pošten za vremena koja su dolazila, neuklopljiv u savremena shvatanja košarke
Od 1982. Dalipagić je rešetao drugde, u Italiji i Španiji, uključujući tu i madridski Real. Njegov uobičajen repertoar skok-šuta, prodora i zakucavanja najzad je ojačan i trojkama, pa je sezone završavao sa prosekom od preko 30 ili 35 poena. Kako bi to čudo tek izgledalo pod najjačim reflektorima, u NBA ligi, pitalo se tada. A pita se i danas, jer je to – još od onog trenutka u kome su „vižljastog Mostarca“ videli Čermak i Žeravica – jedino što se u Dalipagićevoj karijeri nije videlo. I legendarni Boston Seltiks se zatrčao ka Praji, ali stroža pravila te epohe, jaz između američkog profesionalizma i navodnog amaterstva evropske košarke, značili su da Dalipagić iz zelenog dresa Seltiksa ne bi mogao da uskače u plavi dres reprezentacije. Jeste šteta što ga svet nije gledao u zelenom, ali bila bi veća da ga nije gledao u plavom – evropsko zlato je osvojio 1973, 1975. i 1977, svetsko zlato 1978, olimpijsku krunu 1980.
Karijeru je završio 1991, u 41. godini, igrajući oproštajnu sezonu u dresu Crvene zvezde. Uobičajeni izbori za vrhunskog sportistu, trenerska, funkcionerska, medijska karijera, nisu mu bili privlačni, mada se kao trener okušao. Sportski novinar Vladan Tegeltija je za Radar zaključio da je Dalipagić bio „dobroćudni brka“, preterano pošten za vremena koja su dolazila, neuklopljiv u savremena shvatanja košarke. Godine 2017.
Sada među živima nema više nikog od jugoslovenskog trojca koji je gradio Real Madrid, najtrofejniji klub evropske košarke; nema Dražena Petrovića, nema Mirze Delibašića, nema Dražena Dalipagića. Raj često zamišljamo kao lagodnu šetnju plažom, ali ako život posle smrti postoji, ta trojica sigurno nisu na pesku, već na parketu
Dalipagić se u intervjuu za Večernje novosti našalio – ako se šalio – rekavši da je obrijao prepoznatljive brkove, jer više nije želeo da ga ljudi prepoznaju. „Kome još treba Praja?“, pitao se. Tegeltija primećuje i da sada među živima nema više nikog od jugoslovenskog trojca koji je gradio Real Madrid, najtrofejniji klub evropske košarke; nema Dražena Petrovića, nema Mirze Delibašića, nema Dražena Dalipagića. Raj često zamišljamo kao lagodnu šetnju plažom, ali ako život posle smrti postoji, ta trojica sigurno nisu na pesku, već na parketu – i tek sada neće moći da rasprave ko je bio najbolji šuter.
