Holandski kolonizatori na Dalekom istoku (verovatno u Indoneziji) pre mnogo vekova jednog zarobljenika su podvrgli užasnoj vodenoj torturi: vezali su ga za drvo i postavili uzanu cev iz koje se voda neprekidno slivala u njegova usta, tako da je, kad god je hteo da udahne vazduh, morao da proguta izvesnu količinu vode. Nakon dva sata takvog mučenja njegov stomak je bio naduven, ali je još bio živ, što su oni koji su torturu posmatrali uzimali za dokaz da je zarobljenik zao, obuzet đavolom koji mu je podario natprirodnu snagu kako bi preživeo ono čemu je bio izložen; ukratko, umesto da prema zarobljeniku podvrgnutom mučenju pokažu malo saosećanja, to što je, podvrgnut paklenim mukama, neočekivano i dalje bio u životu u njima je izazvalo samo mržnju i gnev.
Da li je ova epizoda zaista nešto što ne pripada našem prosvećenom dobu? Ne događa li se, na početku 2025, nešto slično i u Gazi? Što više Palestinaca preživi genocidno nasilje Izraelskih odbrambenih snaga (IDS) u Gazi, to će više njihovo neočekivano preživljavanje biti uzimano za dokaz da su svi oni Hamasove pristalice, dok će njihovi mučitelji, predvođeni ratnim zločincem Benjaminom Netanijahuom, cementirati status boraca protiv terora.
Genocidne aktivnosti IDS u Gazi suočavaju nas sa suštinom onog što je Markus Gabrijel, mladi filozof koji se uzdigao do statusa superstara nemačke filozofije, nazvao našim vlastitim „mračnim dobom“ – s tim što Gabrijel najvećom manifestacijom ovog nazadovanja vidi Hamasov napad od 7. oktobra 2023, a ne ono što se događa u Gazi: „Usred smo krize humanizma globalnih razmera. Najizrazitija manifestacija tog nazadovanja je varvarski masakr koji su u Izraelu počinili pripadnici terorističke organizacije Hamas“. Ne demonstrira li ovaj citat da i sam Gabrijel pripada tekućem „mračnom dobu“? Njegov sud svedoči o dramatičnom odsustvu moralnog univerzalizma, koji nalaže da se različiti događaji vrednuju na isti način.
Moralne kategorije postoje nezavisno od ljudskih bića, i trebalo bi da svima budu očigledne, čak i u najopresivnijim okolnostima
Trebalo bi da prihvatimo moralni univerzalizam, ali kao smernicu koja je u isto vreme i neophodna i nemoguća, prožeta imanentnim tenzijama i antagonizmima. Prvi korak u tom smeru nije da pojmimo kako se ono što se inače predstavlja kao neka univerzalna vrednost pervertira u sopstvenu sekundarnu deformaciju, već da je deformacija toj vrednosti imanentna; ukratko, da budemo uvek na oprezu pred ambivalentnostima svega što nam se predstavlja kao progres. Ono što po svaku cenu treba izbegavati jeste nejasan kolektivni osećaj univerzalne progresivnosti: ubedljiva većina ljudi razlikuje dobro od zla, te bi stoga trebalo ići u tom smeru, postepeno razvijajući solidarnost i saosećanje…
Univerzalnost moralnih argumenata
Moralni univerzalizam nije nužno idealistički. Moguće ga je formulisati i izvan okvira kantovskog transcedentalnog apriorizma, kao moralni realizam utemeljen u stvarnosti. Gabrijel, koji prihvata ovakav pristup, polazi od pretpostavke da univerzalni moralni argumenti ne zavise od specifičnih istorijskih okolnosti: ako je ropstvo danas neprihvatljivo, onda je oduvek bilo neprihvatljivo (u iskušenju sam da dodam: ropstvo je oduvek bilo neprihvatljivo mereno dominantnim standardima današnjice). Moralne kategorije postoje nezavisno od ljudskih bića, i trebalo bi da svima budu očigledne, čak i u najopresivnijim okolnostima. Gabrijel veruje u objektivnost moralnih činjenica, njihovu univerzalnost i suštinsku sposobnost ljudi da ih razumeju – iako priznaje da u „mračna doba“ (poput našeg) te kategorije mogu biti zapretene ideologijom, propagandom, psihologijom i manipulacijom. Na taj način Gabrijel se, reklo bi se, priključuje habermasovskom normativnom progresivizmu, koji bi se uopšteno mogao definisati premisom po kojoj smo, „kroz sveobuhvatnu kooperativnost humanističkih nauka, društvenih nauka, u slučaju potrebe čak i drugih stručnih oblasti, u stanju da utvrdimo normativne činjenice koje nam služe kao smernice i u neakademskim okvirima“.
„U Nemačkoj političari često traže savet od filozofa – ali njihovi saveti nisu pomogli da zemlja izbegne duboku krizu“: minhensko sedište kompanije BMW Foto: SVEN HOPPE / AFP / Profimedia
Shodno tome, filozofija više nije poput Minervine sove, kao što je to bila za Hegela, već orijentisana ka budućnosti… Kako tačno? Pre svega, kako su mračna vremena uopšte nastupila? Gabrijel ne nudi realističku analizu, on jednostavno tvrdi kako univerzalne vrednosti mogu biti „zapretene ideologijom, propagandom, psihologijom i manipulacijom“ – što je tvrdnja koju smatram ultranaivnom, budući da zanemaruje to da su ideologija, manipulacija, itd. samo jedan aspekt kompleksnih društvenih procesa kojima su one potrebne za vlastitu reprodukciju. Isto važi i za izlazak iz „mračnog doba“: ono što treba promeniti jeste čitavo društveno ustrojstvo, ne samo ideologiju koja ga održava. Mogu li takvu promenu zbilja da pokrenu filozofi i socijalni teoretičari? Gabrijel sa simpatijama pominje to što u Nemačkoj političari često traže savet od filozofa – ali je očigledno kako njihovi saveti nisu pomogli da zemlja izbegne zapadanje u duboku krizu. Glavni argument koji u prilog svog moralnog realizma Gabrijel nudi počiva na misaonom eksperimentu nazvanom „Sudnji dan“; od nas traži da „razmotrimo kakva bi naša reakcija bila da nas, suočene s Božjim sudom, Bog pohvali za sve loše, a osudi za sve dobro što smo učinili. Takvo prosuđivanje bismo smatrali nezamislivim. Bog čije procene ne bi imale kontinuitet s našim vlastitim ne bi ni bio bog, već zastrašujući demon“.
Gabrijelovo viđenje Sudnjeg dana nije toliko ekscentrično koliko se možda čini: i mnogi naučnici referišu se na nešto slično kad govore o (virtuelnoj, ne stvarno postojećoj) Knjizi u kojoj bi svi zakoni prirode koje smo postepeno otkrivali bili ispisani u savršenoj formi. Veliki mađarski matematičar Pal Erdeš je, recimo, kako stoji na Vikipediji, „iako agnostički ateista, govorio o Knjizi, vizualizaciji knjige u kojoj je God ispisao najbolje i najelegantnije dokaze matematičkih teorema. Na jednom predavanju iz 1985. rekao je: ‘Ne morate da verujete u Boga, ali bi trebalo da verujete u Knjigu.‘ On sam sumnjao je u postojanje Boga koga je, šaljivo se poigravajući, nazivao SF (skraćeno od ‘Supreme Fascist‘, odnosno ‘Vrhovni fašista‘)“. (U pitanju je igra reči: kao skraćenica, SF je, naravno, najpoznatiji kao oznaka za science fiction, odnosno naučnu fantastiku, prim.)
Neophodna greška
Izuzetno cenim Erdeša, i kao privatnu ličnost; njegov životni stil bio je oličenje komunističke posvećenosti. „Materijalne vrednosti Erdešu su malo značile; većina njegove imovine stala bi u jedan kofer, kako je nalagao i njegov način života sa stalnim promenama mesta boravka. Novčane iznose nagrada i drugu zaradu izdašno je donirao ugroženim kategorijama ljudi i davao za pravedne ciljeve. Najveći deo života proveo je putujući s jedne naučne konferencije na drugu, s jednog univerziteta na drugi, i posećujući domove kolega iz svih delova sveta. Od stipendija koje su mu univerziteti davali kao gostujućem predavaču i različitih nagrada za matematička dostignuća zarađivao je dovoljno da može da finansira svoja putovanja i osnovne potrebe: novac koji mu je preticao koristio je za novčane nagrade koje je davao za dokazivanje nekog od ‘Erdešovih problema‘. Obično bi se pojavio na kućnom pragu nekog kolege obznanjujući kako mu je ‘um otvoren‘, ostajući u gostima onoliko koliko je bilo potrebno da se zajednički ispiše nekoliko listova, da bi već posle par dana produžio dalje. U mnogim slučajevima bi od svog trenutnog saradnika tražio preporuku koga sledećeg da poseti.“
Savremeni kapitalizam prednost daje profitu; zato je potreban drugačiji kapitalizam, koji će prednost dati solidarnosti i životnoj sredini
Pa ipak je Erdešova ideja o Knjizi bila pogrešna – neophodna greška, ali svejedno greška. Ono na šta nas istinski materijalistička nauka nagoni da prihvatimo jeste da Knjiga ne postoji, ne samo u realnosti nego ni kao nedostižni ideal (u kom smislu obitava u osnovnoj postavci kvantne mehanike).
Da se vratim na Gabrijela: odbacujem njegov misaoni eksperiment sa Sudnjim danom iz dva razloga. Shvatimo li ga u bukvalnom smislu, njime se ignoriše pouka iz Knjige o Jovu, za koju se argumentovano može tvrditi da je prvi tekst koji sadrži praktičnu kritiku ideologije, prema kojoj je jaz između naših sudova i navodnog božanskog suda nepremostiv – svaki autentični protestant kao opscenu odbacuje ideju da imamo direktan pristup Božjem sudu. Shvatimo li ga metaforički, eksperiment se oslanja na neistorijsko poimanje velikog Drugog koje je očigledno ideološko: svaka ideja o Sudnjem danu (koja bi nam omogućila da istorijski trenutak u kome živimo merimo standardima koji su u izvesnom smislu apsolutni) jasno je označena svojim vlastitim istorijskim momentom: istorija i večnost ne mogu jedna drugu tek tako da isključe, svaka istorijska epoha formira vlastite pretpostavke o tome šta je transistorijsko. Evidentan dokaz istorijskih korena Gabrijelovog moralnog univerzalizma, te njegove premise po kojoj „moralne kategorije postoje nezavisno od ljudskih bića, i svima bi trebalo da budu očigledne, čak i u najopresivnijem okruženju“, jeste to što završava vizijom etičkog kapitalizma. Evo njegove kratke karakterizacije: „Pretpostavka da je kapitalizam inherentno neetičan nije samo filozofski pogrešna nego ju je moguće i činjenično pobiti. Problem nije u kapitalizmu: problem je u kapitalistima fokusiranim na sadašnjost i ne mare za to kakva će biti budućnost. Da bi bilo koji sistem – politički, administrativni, društveni ili ekonomski – bio održiv, njegovi lideri moraju imati etičko utemeljenje. Šta to zapravo znači? Etički kapitalizam ima najmanje dva suštinska sastojka: fokus na kreiranje dugoročne ekonomske i društvene vrednosti, te spremnost biznisa da obavlja ulogu vodiča za čitav spektar svojih sastavnih delova – potrošača, poslodavaca, snabdevača, investitora i društva u celini. Etički kapitalizam nastoji da izgradi duboke, na poverenju utemeljene odnose koji će kao krajnji cilj imati da budu na dobrobit društva. Drugim rečima, reč je o poslovnom modelu koji ima viši cilj“.
Ovakvo stanovište oslanja se na prilično prostu logiku: kapitalizam je jedina stvar koja s ekonomskog stanovišta funkcioniše, ali savremeni kapitalizam prednost daje profitu; zato je potreban drugačiji kapitalizam, koji će prednost dati solidarnosti i životnoj sredini… Mislim da temeljna Marksova pouka ovde ostaje validna: kapitalizam se pokorava vlastitoj imanentnoj logici (onome što Edrijan Džonston naziva „kapitalističkim porivom“ nezavisnim od ličnih osobina ili mana kapitalista, porivom ka proširenom samoreprodukovanju kome je inherentno ignorisanje posledica koje to ima po društvo i prirodu). Ideja Bernarda Mandevila (anglo-holandskog filozofa s kraja 17. i početka 18. veka, prim.) o „nevidljivoj ruci tržišta“ implicira da, sledeći svoje egoistične želje, pojedinačni kapitalisti rade za opšte dobro – ali da li to i dalje važi (ili da li je ikada važilo)? Gabrijelova pretpostavka o etičnim kapitalistima kao „vodičima“ čitave zajednice (što je uloga koju danas u javnom životu igraju Ilon Mask, Bil Gejts i drugi novi feudalni gospodari) pretenduje da logiku „nevidljive ruke tržišta“ okrene u suprotnom smeru: nastupajući kao (navodno, prim.) etični subjekti koji rade za opšte dobro i u dobrotvorne svrhe, ti novi gospodari samo omogućavaju kapitalističkom porivu da funkcioniše glatkije nego pre, pa zato nije ni čudo što su sve bogatiji. Aksiom koji ovde treba slediti glasi: nikad ne verujte projektu koji se oslanja na moralne vrednosti pojedinaca.
Antropološki pesimizam
Ako sam i dalje marksista, onda bih samog sebe definisao kao marksistu koji je antropološki pesimista, što me stavlja u dobro društvo: brehtovsko distanciranje nije samo procedura kojom se uspostavlja intelektualno udaljavanje, već je i samo po sebi emocija, atmosferično pozicioniranje, „osećaj“ da su stvari čudne, izglobljene. Tu leži važnost muzike koju je Hans Ajsler komponovao na Brehtove tekstove: ona kreira emocionalnu atmosferu koja odgovara kritičkom distanciranju. I mada je Ajsler bio posvećeni komunista, ta emocija je najdalje što se može biti od jeftinog socijalističkog optimizma i vere u svetlu budućnost. Za Ajslera, kao i za svakog autentičnog komunistu, do revolucionarnog angažmana uvek dolazi u okruženju ispunjenom tugom, čak očajem – očajem zbog sve te besmislene patnje kojom je ispunjen dug niz katastrofa koji nazivamo „istorijom čovečanstva“. Neizbežno tužna atmosfera utemeljena je našom svešću o konačnosti: ne postoji način da se apstrahujemo iz teksture istorije i zauzmemo poziciju posmatrača sa strane kome njen tok deluje transparentno. (…)
Mračna vizija ljudskog roda (prisutna u Ajslerovim kompozicijama, prim.) neophodan je bekgraund autentičnog komunizma – bez nje bi se završilo u staljinističkom optimizmu kao fasadi za teror koji se iza nje krije. Nigde ta ontološka tuga nije jasnije izražena nego u Ajslerovom ciklusu Ozbiljne pesme za bariton i kamerni orkestar, uz pratnju glasa u maniru Gustava Malera. Taj ciklus kulminira izrazito pesimističkom kompozicijom čiji je naslov Očaj. (…)
Ljubav nije srećni intermeco u našim mizernim životima, nju u svojoj biti doživljavamo kao traumatski poremećaj koji utvrđeni ritam naših života izbacuje iz ravnoteže
Da, nešto nade provejava kroz oblake u periodima odstupanja i poraza radikalno emancipatorskog pokreta; svaka emancipacija mora da usledi u okruženju ispunjenom očajem. Zašto onda ne čitati Brehta i Ajslera zajedno s Peterom Veselom Zapfeom (fatalistički nastrojenim norveškim filozofom iz 20. veka, prim.), koji je 1939. pisao o tome kako je Bog odgovorio kad ga je Jov pitao zbog čega ga snalaze tolike nevolje? „Bog ne pokušava da Jovu odgovori na pitanja o moralnosti ili pravednosti koja ovaj postavlja, već pre demonstrira svoju moć. Ljudska bića su postavljena na mesta koja im pripadaju, i ispostavlja se kako najvažnije stvorenje koje postoji nije ništa drugo do nilski konj! Mada je Jov osupnut Božjom pojavom, dolazi do saznanja da Bog nije ništa više od ‘univerzalnog vladaoca groteskne primitivnosti, čovek iz kosmičke pećine, hvalisavac‘. Jov shvata da nema smisla dalje se nadgornjavati prizivanjem ‘teorijskih tema‘ jer Bog prosto ne želi da se uključi u diskusiju, ‘nije sposoban da razume‘. Jov postaje savršeno svestan Božjih ograničenja“.
Indiferentni bog
Trebalo bi takođe imati na umu još nešto što potvrđuje primitivnost Boga: njegovo vulgarno materijalističko shvatanje obnove – kao da će vraćanje materijalnih dobara Jovu nekako izbrisati njegovu besmislenu patnju… Na kraju Knjige o Jovu, Jov je stoga primoran da se pomiri s očajem ljudskog postojanja, a ono što mu se nudi su četiri strategije koje je čovečanstvo osmislilo kako bi se nosilo sa svojim usudom: izolacija (ignorisati uznemiravajuće misli i osećanja); (idejna ili vrednosna, prim.) utemeljenost (po Zapfeu, „fiksiranost na pronalaženje smisla unutar likvidne granice svesti, ili podizanje spoljašnjih zidova oko nje“: „Bog, Crkva, Država, moralnost, sudbina, životni zakoni, ljudi, budućnost“ – ukratko, različiti oblici onoga što Lakan naziva „velikim Drugim“; distrakcija („pažnja se ograničava na ključne spone tako što se stalno zasipa utiscima“ kako bi se sprečilo da se um okrene protiv samog sebe – što je trend koji svoju apoteozu dostiže u našoj haotičnoj digitalnoj kulturi surfovanja po internetu); sublimacija (refokusiranje energije podalje od negativnih eksponenata poput pisaca, pesnika, slikara – ali i, dodao bih ovde, i od vokacije i događaja u Badjuovom smislu tog termina). Ovo je razlog zašto, uz sve moje divljenje prema njoj, Sali Runi – koja sebe smatra feminističkom marksistkinjom i sa feminističkog stanovišta demistifikuje ljubav – takođe ne dobacuje do poente. Da, ljubav je uvek utemeljena u konkretnom materijalu i društvenim okolnostima eksploatacije i dominacije (i njihov je deo), ali se ne može svesti samo na njih: ljubav je vrsta događaja, čudesni eksces. Da bi se izbeglo fatalno nerazumevanje: ljubav nije srećni intermeco u našim mizernim životima, nju u svojoj biti doživljavamo kao traumatski poremećaj koji utvrđeni ritam naših života izbacuje iz ravnoteže.
Ovde se suočavamo s još jednim elementarnim pitanjem: čemu ovo skretanje s puta da bismo se bavili glupavom fantazijom o zlom i indiferentnom bogu, Vrhovnom fašisti? Zašto ne bismo jednostavno pošli od pretpostavke kako „bog ne postoji“? Zato što je ta zastrašujuća pretpostavka o zlom i indiferentnom bogu imanentna istina o konceptu boga, njena nesvesna podrška, njena Realnost. To je razlog zbog koga, ukoliko želimo da ateizam vidimo kao jedno subjektivno gledište, a ne samo kao objektivnu činjenicu, pretpostavku božjeg postojanja moramo da potkopamo iznutra kako bismo je doveli do vlastite istine.
esej su ustupili autor i izdavačka kuća Akademska knjiga
