Ako je neko u zoru 7. oktobra 2023. birao komad planete sa najvećom gustinom istorije po kvadratnom kilometru, nije imao bolji izbor od poteza između reke Jordan i Sredozemnog mora. Drugim rečima, i do tada je baš bilo gusto, a novo istorijsko poglavlje tek smo otvarali. Od tada do danas stvorili smo sledeće:
Izrael je pretrpeo drugu invaziju u svojoj istoriji, prvu od 1948, kada je i osnovan. Militantne palestinske grupe iz Pojasa Gaze, predvođene Hamasom, tog jutra su savladale navodno najčuvaniju granicu planete, ubile između 1.100 i 1.200 ljudi, a otele oko 250, u oba slučaja velikom većinom civila. Izrael nije doživeo takav potres od početka Jomkipurskog rata, ravno pedeset godina ranije, a krvaviji dan nije imao nikada. U narednih petnaest i po meseci njegova armija, jedna od najmoćnijih na planeti, maltene je obrisala Pojas Gaze sa geografskih mapa. Kopnenim i vazdušnim napadima – za potonje se obično kaže da nisu viđeni od Drugog svetskog rata – raselila je skoro celokupno stanovništvo te palestinske teritorije, više od dva miliona ljudi, a ubila najmanje 46.000, velikom većinom civila. Razaranje je takvo da je upitno da li je to tle moguće opet nastaniti. Palestinci nisu doživeli veću tragediju od 1948. godine. I sada je gotovo, nadaju se optimisti, jer je 19. januara na snagu stupilo primirje, koje bi u tri faze trebalo da se pretvori u mir. Bolje obavešteni, dakle pesimisti, znaju da je ovaj pasus, bez obzira na apokaliptičan prizvuk, upravo to – samo još jedan pasus istorije kojoj se ne vidi kraj.
Pregovori preko posrednika
Ukoliko čitaocu baš ne prija beznadežnost, možemo reći da primirje nije počelo loše. Hamas je oslobodio tri kidnapovane žene. Izrael je oslobodio 90 palestinskih žena i mladih, od kojih mnogi, primećuje Rojters, nisu ni za šta bili ni osuđeni. Prema izveštajima reportera Al Džazire u prva dva dana u Gazu je stiglo hiljadu i po kamiona humanitarne pomoći, više nego što je bilo planirano sporazumom. Svetski program za hranu, ogranak Ujedinjenih nacija, saopštio je da ima dovoljno spremnih paketa da barem tri meseca može da hrani više od milion Palestinaca. U nastavku prve faze primirja, koja bi trebalo da traje šest nedelja, planirano je da se u Izrael vrati još trideset talaca, dok bi ka Gazi i Zapadnoj obali pošlo – ili u neku treću zemlju bilo deportovano – oko dve hiljade palestinskih zatvorenika. Ta masa je šarena, i čine je i ljudi koje Izrael drži u „administrativnom pritvoru“, bez optužbi a kamoli osuda, ali i teroristi osuđeni na doživotne robije zbog smrtonosnih napada. Bez obzira na neke gnevne glasove u Izraelu, slična razmena je uspela i tokom prethodnog kratkog primirja, krajem novembra 2023. Ostatak plana već deluje sumnjivije, mada i dalje moguće. Po njemu bi izraelska vojska trebalo da se povuče iz svih naseljenih delova Gaze, i time dopusti raseljenima da se vrate kućama. Kako će to izgledati, videćemo narednih sedmica, ili barem u sledeće dve, nakon kojih bi trebalo da počnu detaljni pregovori o drugoj i trećoj fazi sporazuma. No pre nego što pređemo na njih, neće biti naodmet osvrnuti se na tekst Njujork tajmsa naslovljen „Šeik, mogul i diplomata – trio koji je zapečatio primirje u Gazi“.
Oko nekih zahteva Hamasa i Izraela još se pregovaralo dok se premijer Katara, šeik Muhamed al Tani, spremao da svetu objavi primirje – pa čak i dok ga je objavljivao, tvrde izvori Njujork tajmsa
Ekipa uglednog američkog dnevnog lista 17. januara je opisala tajnu diplomatiju u Dohi, gde je sporazum zapečaćen, onoliko precizno koliko je to novinarima moguće, a svakako atraktivno. Mnogo pažnje su posvetili „neočekivanom savezništvu“ izaslanika dvojice neprijatelja, diplomate Breta Makgurka, koji je zastupao Džozefa Bajdena, i mogula Stiva Vitkofa, koji je predstavljao Donalda Trampa. Prvi je poznavalac Bliskog istoka, drugi iskusni biznismen sa poslovnim interesima u Kataru, a treći naslovni junak je premijer Katara šeik Muhamed bin Abdulrahman al Tani. Tekst vrvi od preokreta, rezigniranih odustajanja, gnevnih rasprava unutar pregovaračkih timova, pokušaja da se kontaktira s preživelim čelnicima Hamasa posakrivanim u Gazi.
„Pregovarali smo reč po reč, rečenicu po rečenicu, formulu po formulu. Bilo je to i mentalno i fizički iscrpljujuće“, rekao je katarski ministar Muhamed al Hulaifi.
Predstavnici Izraela i Hamasa nisu bili čak ni na istom spratu Al Tanijevog premijerskog kompleksa. Poruke su razmenjivali preko posrednika. I Makgurk i Vitkof su naravno oko svega morali da se konsultuju sa šefovima. I presudnog dana, u sredu, 15. januara, dok se katarski premijer spremao da obavesti svet o uspehu, bilo je nevolja.
„Hamas je iznenada pokušao da ponovo otvori diskusiju o tome koliko će teritorije na granici Gaze i Egipta kontrolisati izraelska vojska. Tek što su egipatske i katarske vođe ubedile Hamas da od toga odustane, Izrael je počeo da zahteva da se jasnije odredi koji će palestinski zatvorenici biti pušteni. To se razjašnjavalo čak i dok je šeik Muhamed al Tani objavljivao da je sporazum postignut“, zapisali su novinari Njujork tajmsa.
Nakon što se završi prva faza, u kojoj će biti oslobođeni stari, bolesni, ranjeni i ženski taoci, Netanijahu će zaključiti da Hamas nije ispunio sva obećanja, i u tome naći izgovor da nastavi rat – Amos Harel, novinar Hareca
Makgurk je dobio pohvale za to što je uspeo da skicira komplikovane detalje primirja. Vitkof je proglašen glavnim u završnom pritisku na Izrael. Al Tani je ubedio Hamas da pristane na kompromise i naravno svima dao prostor u kome su mogli da se natežu. Pod lavinom tih zanimljivosti čitalac će lako propustiti ključnu rečenicu teksta, onu po kojoj su odredbe primirja „ekstremno slične“ predlogu iz maja 2024. Tadašnji pregovori su propali, i nekih osam meseci, više od polovine rata, ubijalo se da bi se potpisao papir koji je, čini se, mogao biti naškraban i u maju. Šta se od tada promenilo?
Sami novinari Njujork tajmsa podsećaju na to da su Hamas mogli da prelome i događaji van Pojasa Gaze, poput štete koju je u susednom ratnom teatru pretrpeo Hezbolah, jedina sila koja je Hamasu i lokalnim saveznicima u teoriji mogla ozbiljno i neposredno da pomogne na terenu. Amos Harel iz izraelskog Hareca dodaje da bi Hamas oslobađanje hiljada palestinskih zatvorenika mogao da predstavi kao pobedu ili makar nerešen ishod, te da time objavi kako još kontroliše situaciju u Gazi i da i dalje namerava to da čini. Ako vođstvo Hamasa zaista tako rezonuje, problem je u tome što konačan uspeh njihovog plana zavisi od toga hoće li biti druge faze primirja, koja predviđa potpuno povlačenje izraelskih trupa iz Pojasa Gaze, a u to je zaista teško poverovati. Amos Harel svakako ne veruje.
„Nakon što se završi prva faza, u kojoj će biti oslobođeni stari, bolesni, ranjeni i ženski taoci, Netanijahu će zaključiti da Hamas nije ispunio sva obećanja, i u tome naći izgovor da nastavi rat. Izraelska vojska će se vratiti na stare položaje u Pojasu Gaze da dokrajči režim Hamasa, kao što je i obećao. Netanijahu čak i tvrdi da ima jasnu podršku Amerikanaca za nastavak rata ako dalji pregovori propadnu“, rezonuje Harel.
Zavrtanje ruke
Harel smatra da Netanijahu zapravo računa na to da će mu Hamas pomoći u računici, smotreno ili nesmotreno. Mada je „Hamas“ u svetskom diskursu postao krovno ime za palestinske borce u Gazi, tamo zapravo deluje niz militantnih organizacija. Hitac bilo koje od njih mogao bi Izraelu da posluži kao opravdanje da otkoči oružje. A glede podrške Amerikanaca koju Harel podvlači, treba reći da je zaista suviše velikodušno pripisati Donaldu Trampu – i Džozefu Bajdenu, naravno – bilo kakve mirotvoračke zasluge. Nema sumnje da ih Tramp želi, i osnovano je pretpostaviti da je Benjaminu Netanijahuu prethodnih nedelja zavrtao ruku dok izraelski premijer nije potpisao primirje, ali primirje je proces, baš kao i rat. Ništa se u istoriji ne zbiva ni preko noći ni zahvaljujući jednom čoveku, i za svaki detalj prve faze primirja može se zahvaliti i nekome drugom.
Treća faza primirja predviđa rekonstrukciju Pojasa Gaze, koja bi po optimistima trajala godinama, po realistima decenijama. Nemoguće je, međutim, zamisliti „rekonstruisanu“ upravu Gaze koja bi bila prihvatljiva i Izraelcima i Palestincima.
Ko je, recimo, zaslužniji za oslobađanje izraelskih talaca od njihovih porodica transformisanih u ozbiljan protestni pokret koji uprkos pritiscima, pa i batinama i hapšenjima na demonstracijama, uporno zahteva kraj rata? Ili – da li bi u Gazu stizala humanitarna pomoć iznad planirane da Međunarodni krivični sud nije naložio hapšenje Netanijahua? Ne zato što će neko izraelskog premijera zaista da uhapsi – neće niko – već zato što taj simbolični čin MKS ilustruje odijum većeg dela sveta koji je Izrael izazvao petnaestomesečnim masakrom. Bliska je pameti pretpostavka da je sveži američki predsednik bio zainteresovan samo za to da nečim gromoglasnim otpočne drugi mandat, da se i na domaćem i na gostujućem terenu predstavi kao čovek koji „završava poslove“, i da ga zapravo ne zanima da li će to klimavo primirje potrajati. Šta Donald Tramp zaista misli o onom potezu između Jordana i Mediterana, ili bar šta na tom planu dugoročno može da učini, pokazao je u prvom mandatu, kada je prihvatio Jerusalim kao prestonicu Izraela i pride aneksiju Golanske visoravni.
Trampova vreća
Apsolutna podrška Izraelu konstanta je američke spoljne politike, ne zavisi od toga da li u Beloj kući sede demokrata ili republikanac, i ekscentrik poput Trampa – ako uopšte prihvatamo da je ekscentrik – ima samo jedan smer u kome može da bude ekscentričan. Šta bi se u tom smeru moglo dogoditi čak i ako izraelsko vođstvo zaključi da je u Gazi zasad bilo dosta, pa primirje preživi prvu fazu? Palestina nije samo Gaza, već i Zapadna obala, koja je Izraelu možda i važnija.
„Ako izraelski premijer dopusti da makar i prva faza prođe neometano, očekivaće dobit od te investicije. Izraelski mediji već izveštavaju o tome da bi u Trampovoj ’vreći’ moglo da se nađe mnogo poklona Netanijahuu, uključujući tu i vašingtonski blagoslov za veliku krađu zemlje na Zapadnoj obali ili čak i pravu aneksiju“, zapisao je Tarik Keni Šava, novinar magazina +972, zajedničkog poduhvata izraelskih i palestinskih novinara i aktivista.
Treća faza primirja, ako je to trenutno uopšte važno, predviđa rekonstrukciju Pojasa Gaze, koja bi po optimistima trajala godinama, po realistima decenijama. Nemoguće je, međutim, zamisliti ko bi tom rekonstrukcijom iznutra rukovodio, to jest koja bi to uprava Gaze bila prihvatljiva i Izraelcima i Palestincima. A o rekonstrukciji izraelskog društva zloslutno je pisao još jedan novinar Hareca, Gideon Levi.
„Izrael je postao država koja stremi tome da ubija i uništava Arape samo zato da bi ubijala i uništavala Arape. Nekada nije bilo tako, i sigurno se niko time nije ponosio. To je suštinska promena, i biće tegobno vratiti to na staro. Budućnost nam se ukazuje crnom“, zapisao je Levi 19. januara, na dan primirja.
Čoveku je neophodna izuzetna hrabrost da takvo nešto napiše o svojoj zemlji, bilo gde na planeti, ali ipak je umesno pitati se da li je Levi u pravu, da li se u prethodnih petnaest meseci između reke Jordan i Sredozemnog mora zaista nešto promenilo. U uvodu teksta dvaput smo pomenuli 1948. godinu, ne slučajno. Istoriju koja se u Obećanoj zemlji zbila te godine, niko od aktera i naslednika aktera ne smatra rešenom. Otkud onda nada da će tišina trajati makar i samo šest nedelja?
