U danu kada je na beogradskoj raskrsnici jedan od mnogobrojnih nasilnika, koji slobodno šetaju ovim gradom, automobilom pokušao da ubije devojku koja se spremala da na miran način oda počast stradalima na novosadskoj železničkoj stanici, nekolicini prijatelja i poznanika sam, nakon odgledanih vesti o ovom strašnom događaju, poslao poruku sledeće sadržine: „Moja ćerka blokira ugao Ruzveltove i Kraljice Marije, kao student TMF-a. Ona je mogla da bude na krovu tog automobila. A moje kolege i mene nazivaju teroristima. Gnevan sam, mnogo sam gnevan!“. Dok sam se, u stanju evidentne uznemirnosti kojem mogu da pripišem ovaj svoj postupak uznemiravanja drugih, spremao da izađem iz stana da bih bio što bliži ćerki, koja se sa svog fakulteta kretala ka Pravnom, među odgovorima na mobilnom telefonu video sam i poziv da napišem tekst o tome kako se osećam kao roditelj studenta u ovom danu.
Hladan znoj i vrela glava
U trenutku me je, od gomile misli, asocijacija i adrenalina, oblio hladan znoj. Seo sam i zapalio cigaretu, da se primirim, da možda najpre napišem tekst pa tek onda, hladne glave, krenem put centra grada.
Moja ćerka blokira ugao Ruzveltove i Kraljice Marije, kao student TMF-a. Ona je mogla da bude na krovu tog automobila. A moje kolege i mene nazivaju teroristima. Gnevan sam, mnogo sam gnevan
Iako ceo život živim od pisanja trudeći se da kroz sve forme napisanog budem, u meri mog skromnog talenta, društveno angažovan i time potvrdim smisao svog profesionalnog postojanja, po prvi put sam se, paleći već drugu cigaretu, zapitao – ima li danas više ikakvog smisla pisati? Šta mogu novo da napišem što svi oni i koji ćute i koji „laju“, i koji trideset godina šetaju i koji isto toliko godina kibiciju, i oni koji se bore i oni u čije se ime bore, i oni koji ukazuju na korupcijsko rastakanje države i oni koji ga sa gnevom ili prezirom samo posmatraju, i oni jaki i oni slabi, i hrabri i uplašeni misleći ljudi, šta svima njima mogu novo da napišem?
Odgovornost tog izabranog državnog službenika nalazi se i u tome što se usudio da moju ćerku i njene koleginice i kolege optuži da su plaćenici stranih i domaćih političkih faktora koji ne žele dobro ovoj zemlji
Svi oni znaju, neki po površini a neku u dubini svoje duše, da onaj koji obnaša funkciju predsednika svih građana ove zemlje, a koji se nama koji smo osvestili utilitarizam njegovih stavova više i ne obraća, nakon javne pohvale vozaču iz Požarevca koji je nosio pešaka na haubi snosi barem posrednu odgovornost za ono što se dogodilo danas studentkinji iz Kraljeva, a što se igrom slučaja nije dogodilo mojoj ili ćerki nekog drugog roditelja studenta.
Crtanje mete
Odgovornost tog izabranog državnog službenika nalazi se i u tome što se usudio da moju ćerku i njene koleginice i kolege optuži da su plaćenici stranih i domaćih političkih faktora koji ne žele dobro ovoj zemlji, da su izdajnici zato što im se Kurti raduje, a CIA ih uči taktici rastakanja Srbije. Šta je to ako ne crtanje mete? Odgovornost tog vlasnika vlasti za današnji događaj je i u tome što ćuti kada na javnom servisu one koji podržavaju studente nazivaju Hamasovcima, targetiraju ih i kleveću po brojnim opskurnim glasilima laži, što ćuti kada njegovi do samoponištenja bedno potčinjeni državni službenici tvrde da su moja ćerka i njene koleginice i kolege separatisti koji se ponašaju po pravilia hrvatske kuharice, te da ih kako to reče njegov politički otac treba prebiti. Sve to oni koji bi možda čitali taj moj tekst već znaju.
Pa zašto ga onda pišem? Zato što verujem da bi tim mladim ljudima značilo to da ih neko, barem na ovaj način, podržava? Mnogo više od ovog teksta njima je potrebno da ih mi, njihovi očevi, majke, dede, babe, stariji rođaci i sugrađani podržimo tako što ćemo svojim telima stati uz njih. Oni nas zovu, svaki dan nas zovu, sve glasnije i direktnije. Hrabre nas ličnim primerom, stoje uspravno dok ih biju, gaze i prete im. Nude nam njihovu kičmu.
Jedna Novosađanka se u onom tužnom novembarskom danu velike tragedije na železničkoj stanici, grleći svoju decu zapitala da li smo svi mi pod nadstrešnicom? Pitam vas, u ovom tužnom januarskom danu, na kraju ovog teksta, da li smo spremni da učinimo sve što je do nas da sprečimo da naša deca, kojima inspiratori nasilja crtaju mete na telima, završe na krovovima automobila pomahnitalih vozača apokalipse. Odgovor na ovo pitanje tražio sam i tražiću prateći pogledom transparent na kojem piše Tehnološko-metalurški fakultet, a iza kojeg, na pedesetak metara od mene, ulicama Beograda hrabro korača moja ćerka.
Da li smo spremni da učinimo sve što je do nas da sprečimo da naša deca, kojima inspiratori nasilja crtaju mete na telima, završe na krovovima automobila pomahnitalih vozača apokalipse
Moj stariji sin, student FON-a, će mi oprostiti što ne mogu da budem na dva mesta u istom trenutku. Verujem da će njega, isto onako kako sam ja spreman da zaštitim sve kolege i koleginice moje ćerke, štititi roditelj nekog njegovog druga. Pa kad se sve ovo završi i kad naša deca budu ponovo bezbedna, onda možemo svi da se vratimo našim profesijama. Svako svom pisanju…
