10. januar
Vreme uvek radi za status kvo; u Srbiji, vreme je do sada radilo i za Miloševića i za sadašnji režim.
Sem ako društvene energije promene ne postignu revolucionarni naboj kroz jednu širu društvenu koaliciju jakih emocija, vreme je najbolji prijatelj vlasti jer je njen jedini cilj ostajanje na vlasti. Njeni podstreci i motivacije su vrlo jaki i ne jenjavaju vremenom; štaviše, radikalizuju se i pojačavaju kako se pojačavaju izazovi njenoj hegemoniji. Režimi kao sadašnji srpski su mentalno revolucionarni režimi koji prožimaju sve segmente društva i baziraju se na darvinističkoj borbi za opstanak. Zato i zahtevaju istu takvu energiju za svoju smenu.
Energije promene moraju da imaju „motor“ iste, a obično i veće snage. Pitanje je da li on trenutno postoji, ali režim zna da mu najveća opasnost preti – da je početak stvarnog uključenja takvog jednog „motora“ promene – od nove emotivne koalicije baba, deda i roditelja, kristalizovane na jednoj emociji koja je sušta suprotnost bazičnim emocijama režima: na ljubavi.
Ne na mističnoj ljubavi prema nekoj imaginarnoj „domovini“ ili neurotičnoj ljubavi prema „Vođi“, već na jednostavnoj, svakodnevnoj, neglamuroznoj, a opet emotivno najjačoj i lično najvažnijoj, ljubavi prema sopstvenoj deci.
U našoj, već predugoj, „fašizofreniji“, u kojoj je pažljivo negovana neuroza kolektivne žrtve zloupotrebljena za vladavinu bahatog, korumpiranog i autoritarnog režima koji ubrzano klizi u otvorenu diktaturu, jednostavnost emocije kao što je ljubav prema sopstvenoj deci iznenada postaje beskrajno jaka, otrežnjavajuća, ujedinjavajuća, potencijalna revolucionarna energija
Uprkos višedecenijskom propagandnom ispiranju mozgova, uprkos podmićivanjima i zastrašivanjima, linija koju je režimu vrlo teško da pređe bez ozbiljnih posledica je nasilje prema mojoj deci. To je izbor u kome se evolucija sudara sa politikom, gde se bazični lični instinkti suoče sa manipulacijom istih kroz propagandu; gde se reči sukobe sa delima.
U našoj, već predugoj, „fašizofreniji“, u kojoj je pažljivo negovana neuroza kolektivne žrtve zloupotrebljena za vladavinu bahatog, korumpiranog i autoritarnog režima koji ubrzano klizi u otvorenu diktaturu, jednostavnost emocije kao što je ljubav prema sopstvenoj deci iznenada postaje beskrajno jaka, otrežnjavajuća, ujedinjavajuća, potencijalna revolucionarna energija. Jedina jaka emocija koja može da parira vrelini i besu elite koja brani svoju parazitsku egzistenciju. Jedina emocija koja može da prebriše sve ostale kolektivno-mitske emocije kojima smo na silu hranjeni već decenijama.
Iskru promene u Srbiji su možda zapalili mladi, ali drva za lomaču vlasti moraju da poslože stariji.
Ostaje da se vidi da li će režim u svojoj zaslepljenosti i siledžijskoj aroganciji sam otvoriti to stovarište građanima…
11. januar
Ah, koncept „nacionalnog blaga“!
Znate već: osobe koje, na razne načine, prodru tako duboko u našu nacionalnu psihu da nam se čini da su refleksija nas samih u najboljem izdanju, čitavog društva na nekom imaginarnom nivou idealnog postignuća i najviših stremljenja. Njihovi nivoi vrednosti i društvene rezonance su transcendentalni, iznad običnog života, utisak je da bismo svi mi, društvo u celini, bili duhovno siromašniji da ih nema. Oni su obično imena poznata u svakoj kući. Oni su „bolji anđeli naše prirode“.
Ima ih, i zaslužuju ovakav opis, ma koliko bio subjektivan.
Ono što me brine su oni koji, pre svega sami za sebe, misle da su nacionalno blago, a u stvari su samo – da pozajmim izraz britanskog „stendap“ sveštenika (stvarno) Ričarda Koulsa – „nacionalna bižuterija“.
Kao i ona prava, samo su privid vrednosti. Bleštavi do zaslepljenosti, ali bezvredni; pravljeni od jeftinog materijala i spakovani tako da lako prevare; prihvatljivi u nedostatku boljeg; lako zamenljivi, kratkog trajanja, krhki; nema u njima umetnosti, obično samo kopije neke umetnosti. Trijumf su marketinga i ljudske potrebe za pripadanjem i obeležavanjem svoje teritorije, makar i kopiranjem. „Nacionalna bižuterija“ je intelektualni i kreativni bofl i ima je svaki narod. Trik je u tome da se prepozna razlika…
13. januar
Ako bih pokušao da opišem naše društvo u jednoj frazi, za mene bi to bio „narcistički vodopad“.
Narcizam je psihološka linija koja nas prožima na svim nivoima i kao bujica se survava sa vrha na celo društvo. „Ja sam jedino u pravu“ je obično refleksni, početni nivo čitavog društvenog funkcionisanja, i lično i kolektivno. Nedostatak empatije je naša kolektivna katastrofa (pod „empatijom“ ovde ne podrazumevam „samilost“ ili „saosećanje“, već sposobnost da „obujemo tuđe cipele“, da razumemo tačku gledišta drugih).
Tako razmišlja i tako se ponaša vlast, svi njeni ljudi i aparati, tako razmišljamo u našim porodicama, na poslu, u školama, u medijima, u kafani, na slavama, u kućnim savetima… Ton našeg društva je uobraženi monolog koji odmah eskalira u sukob, bez obzira na to sa kog dela političkog spektra dolazi (sa časnim izuzecima i to uglavnom sa progresivne strane). Mi nemamo konverzacije, mi imamo tuče isključivosti. To je verovatno najtragičnija posledica kulture autoritarnosti u koju smo potopljeni već mnogo decenija: kulturni i mentalni trening da je uvek samo jedna strana u pravu – da jedino jedna strana ikada može da bude u pravu – i da to uvek moramo da budemo mi.
Narcizam je psihološka linija koja nas prožima na svim nivoima i kao bujica se survava sa vrha na celo društvo. „Ja sam jedino u pravu“ je obično refleksni, početni nivo čitavog društvenog funkcionisanja, i lično i kolektivno
Narcizam nam je najraširenija kulturna karakteristika. Celo društvo nam se survalo niz ovaj vodopad. Godinama gledam naše političare i druge javne ličnosti, one koji oblikuju javni diskurs: svi za sebe misle da su ruže ili karanfili, orhideje ili palme, ali su svi, skoro bez izuzetka, duboko dole samo narcisi…
Baš zato su studentski protesti toliko tonalitetski drugačiji od naših uobičajenih diskursa, jedna atmosferska anomalija u onome na šta smo navikli, čak i sa takozvane opozicione strane. Protest je decentralizovan, depersonalizovan, nenarcisoidan, u isto vreme individualno demokratski i kolektivno nedogmatski. Za nas je to vrlo čudna zverka i bojim se da mnogi faktori koji bi mogli da pomognu da protest dobije i svoju širu i konkretniju formu otpora ne znaju baš šta s time da rade…
Studentski protest nas podseća ne samo na to šta bi mogla da znači uređenija i demokratskija država, već i manje narcistička. Upozorenje je u tome da je između narcizma i nekih mnogo, mnogo gorih društvenih opcija razlika u samo jednom slovu…
16. januar
Burna vremena i situacije, kao što je na primer ova sa studentskim protestima, uvek na površinu izbace i priče koje bi bile fantastični predlošci za knjige ili filmove.
Na primer ovako nešto, bazirano na stvarnim nedavnim dešavanjima.
Lepa studentkinja postane aktivan deo protesta i na okupiranom fakultetu provodi dane i noći.
Njen drugar još iz dečijih dana je dete iz porodice sa dugotrajnom udbaškom tradicijom. Kao pekari ili poslastičari, rad za Službu se prenosi s kolena na koleno.
Njih dvoje su nekada bili skoro nerazdvojni, on uvek tu negde u pozadini, možda čak i varnice neizrečene simpatije, u vazduhu…
Sledeći porodičnim stopama, on se – malo pre početka protesta – takođe zaposli u Službi. Sa drugaricom se i dalje viđa, čak je i pita šta se dešava na fakultetima. I dalje su drugari.
I porodica i Služba znaju da poznaje neke od aktivnih studenata; pitaju ga za imena potencijalnih „kolovođa“. On, umesto da prećuti, iz nekog razloga pomene njeno ime. Baš njeno. Dobije naredbu da joj saopšti da se mane protesta inače će Služba sa njom malo da popriča. Da je malo zastraši.
On joj to kaže, sa službenim tonom u glasu. Možda i preteće. Nešto pukne. Njihov odnos više nije ono što je bio.
Oni više ne razgovaraju. Studentkinja je i dalje na protestu. On je bio na važnoj raskrsnici svog života i napravio je svoj porodični i službeni izbor.
Vešt scenarista bi od ovoga ispleo još jaču dramu naravno, u ovom trenutku, mada ostaje da se vidi šta će život – najbriljantniji scenarista – doneti u budućnosti. Da li mu je krivo? Da li je spalio sve mostove za sobom i postao stvorenje Službe? Ima li mu spasa? Kako će studentkinju oblikovati protest i njegovi rezultati?
Dva života, dva izbora…
Fadeout.
