Šarenoliko društvo centristički pozicioniranih analitičara u Evropi, na Globalnom jugu, a nakon izborne pobede Donalda Trampa i u Sjedinjenim Državama, veruje kako je Zapad u opadanju. Istina je da nikad toliko moći nije bilo koncentrisano u rukama toliko malog broja ljudi (i na toliko malo poštanskih brojeva) na Zapadu; ali da li je to dovoljno da se zaključi kako je moć Zapada osuđena na propast?
U Evropi postoji dobar razlog za prihvatanje narativa o opadanju. Kao što je Rimsko carstvo prestonicu preselilo u Kostantinopolj kako bi svoju hegemoniju produžilo za još jedan milenijum, prepuštajući Rim varvarima, tako se i gravitacioni centar Zapada pomerio u SAD, prepuštajući Veliku Britaniju i kontinentalnu Evropu stagnaciji koja ih čini intertnim, zaostalim i u sve većoj meri irelevantnim.
Ali postoji i dublji razlog za sumorno raspoloženje analitičara: tendencija da se opadanje posvećenosti Zapada vlastitom sistemu vrednosti (univerzalna ljudska prava, diverzitet i otvorenost) pogrešno poistovećuje sa opadanjem Zapada kao takvog. Kao što zmija menja košuljicu, Zapad snagu stiče odbacivanjem onog sistema vrednosti koji joj je tokom 19. veka omogućio uspon, ali koji u 21. stoleću više ne služi toj svrsi.
Zapadne sile nisu izgrađene na humanističkim principima već na brutalnoj eksploataciji kod kuće u kombinaciji s trgovinom robljem, trgovinom opijumom i serijom genocida počinjenih u obe Amerike, Africi i Australiji
Demokratija nikada nije bila preduslov za uspon kapitalizma, pa to nije ni ono što danas podrazumevamo pod zapadnim sistemom vrednosti. Zapadne sile nisu izgrađene na humanističkim principima već na brutalnoj eksploataciji kod kuće u kombinaciji s trgovinom robljem, trgovinom opijumom i serijom genocida počinjenih u obe Amerike, Africi i Australiji.
Tokom perioda uspona zapadne sile nisu nailazile ni na kakav otpor. Evropa je poslala milione kolonista da potčine stanovništvo drugih kontinenata i eksploatišu njihove resurse. Evropljani su se ponašali kao da starosedelačko stanovništvo ne pripada ljudskom rodu, a njihovu zemlju proglašavali za terra nullius, zemlju bez ljudi, kako bi je dodelili grabežljivim doseljenicima – što je prvi čin u svakom genocidu, od dve Amerike, Afrike i Australije nekad pa do Palestine danas.
Ali dok u drugim delovima sveta nije bilo nikog ko bi im se suprostavio, zapadne sile su se kod kuće suočavale s izazovom u vidu ozlojeđenih nižih klasa koje su se digle na noge usled ekonomskih kriza izazvanih nemogućnošću širokih masa da konzumiraju dovoljno roba koje su sami proizveli radeći u fabrikama u vlasništvu nekolicine. Ti konflikti onda su se prelili preko granica i prerasli u ratove industrijskih razmera između zapadnih sila u nadmetanju za tržišta, što je kulminaciju imalo u dva svetska rata.
Posledica takvog razvoja događaja bila je da su zapadne elite morale da čine ustupke. Kod kuće su nevoljno pristali na uvođenje javnog obrazovanja, zdravstvenog sistema, penzija. Na međunarodnom planu je ogorčenost izazvana okrutnim ratovima i genocidima koje je Zapad pokrenuo dovela do dekolonizacije, univerzalnih deklaracija o ljudskim pravima i osnivanja međunarodnih kriminalnih sudova.
Na slobodnu trgovinu, antimonopolsku regulativu, nultu emisiju, demokratiju, blagonaklon stav prema migracijama, diverzitet, ljudska prava i MSP počelo je da se gleda s istim prezirom s kojim su SAD gledale na prijateljski nastrojene diktatore jednom kad im više nisu bili od koristi
Tokom par decenija nakon Drugog svetskog rata Zapad je uživao u toplom zagrljaju distributivne pravde, mešovite ekonomije, diverziteta i vladavine prava na domaćem terenu, te na pravilima utemeljenog međunarodnog poretka. S ekonomskog stanovišta, tim vrednostima je od izuzetne koristi bio globalni monetarni sistem osmišljen u SAD i poznat kao Breton Vuds, koji je Americi omogućio da svoje viškove reciklira u Evropi i Japanu, tako faktički dolarizujući savezničke zemlje kako bi održala spoljnotrgovinski suficit.
Ali do 1971. Amerika je postala zemlja deficita. Umesto da u nemačkom stilu pritegne kaiš, SAD su razorile Breton Vuds, a njihov trgovinski deficit je eksplodirao. Nemačka, Japan, kasnije i Kina, postale su zemlje sa stalnim spoljnotrgovinskim suficitom, čiji su dolarski profiti usmeravani ka Volstritu i korišćeni za kupovinu američkog državnog duga, nekretnina i udela u onim američkim kompanijama u kojima je strancima bilo dopušteno da ulažu.
Potom je američka vladajuća klasa doživela prosvetljenje: zašto proizvoditi bilo šta kod kuće kad se može računati s tim da će strani kapitalisti i svoju robu i svoje pare slati u SAD? I tako je Amerika kompletne proizvodne linije iselila u inostranstvo, tako pokrećući deindustrijalizaciju onih delova zemlje koji su dotad činili srce njene industrijske proizvodnje.
U centru ovog rizičnog novog mehanizma reciklaže bio je Volstrit. Da bi odigrao svoju ulogu morao je biti oslobođen svih ograničenja. Ali opšta deregulacija zahtevala je podršku ekonomske nauke i političke filozofije kojima bi bila opravdana. Potražnja je kreirala svoju vlastitu ponudu, i rođen je neoliberalizam. Nije prošlo mnogo vremena a svet je bio preplavljen derivatima uzjahalim na cunamiju stranog kapitala koji je preplavio njujorške banke. Kada se taj talas 2008 obrušio, umalo nije bankrotirao čitav Zapad.
U situaciji kad Evropu impotentnom čini njena nesposobnosti da federalizuje političku vlast nakon što je federalizovala svoj novac, a zemlje u razvoju su zaduženije nego ikad, Zapadu na putu stoji još samo Kina. Ironija je, međutim, u tome što Kina ne želi da bude hegemon
Uspaničeni zapadni lideri odobrili su štampanje 35.000 milijardi dolara kako bi finansijski sektor održali na površini, dok su u isto vreme svojim građanima nametnuli mere rigorozne štednje. Jedini deo tih silnih milijardi koji je uložen u nešto konkretno poslužio je za izgradnju kapitala u oblaku, što je velikim tehnološkim kompanijama (Big Tech) obezbedilo invazivnu moć nad srcima i dušama žitelja zapadnih zemalja.
Ova kombinacija socijalizma za finansijere, urušenih perspektiva za one u donjoj polovini socijalne piramide, te prepuštanja naših umova kapitalu u oblaku Big Tech kompanija dovela je do rađanja Vrlog novog Zapada, čije nadobudne elite imaju malo koristi od prošlovekovnog sistema vrednosti. Na slobodnu trgovinu, antimonopolsku regulativu, nultu emisiju, demokratiju, blagonaklon stav prema migracijama, diverzitet, ljudska prava i Međunarodni sud pravde počelo je da se gleda s istim prezirom s kojim su SAD gledale na prijateljski nastrojene diktatore – njihove „vlastite kučkine sinove“ – jednom kad im više nisu bili od koristi.
„Zapad je danas uveren da Kina predstavlja smrtnu opasnost, ali ona ne želi da bude hegemon“: Foto: Fang Zhe / Xinhua News / Profimedia
U situaciji kad Evropu impotentnom čini njena nesposobnosti da federalizuje političku vlast nakon što je federalizovala svoj novac, a zemlje u razvoju su zaduženije nego ikad, Zapadu na putu stoji još samo Kina. Ironija je, međutim, u tome što Kina ne želi da bude hegemon. Ona samo želi da svoju robu drugima prodaje bez ograničenja.
Ali Zapad je danas uveren da Kina predstavlja smrtnu opasnost. Poput Edipovog oca, koji gine od sinovljeve ruke jer je verovao u proročanstvo da će ga ubiti vlastiti sin, tako i Zapad neumorno radi na tome da Kinu pogura ka tome da se odvaži na ono što inače ne želi, i ozbiljno počne da dovodi u pitanje moć Zapada, potezima poput pretvaranja BRIKS u sistem nalik Breton Vudsu, samo utemeljen na juanu.
Zapad je u 2024. nastavio da jača. Ali kako je njegov sistem vrednosti završio u jarku, ojačao je i afinitet za postupanje koje vodi njegovom opadanju.
Copyright: Project Syndicate
