Ukrcavanje na brod ludaka

Oskar Vajld cinika je definisao kao osobu koja zna cenu svega a vrednost ničega. Više od 130 godina kasnije, jedan takav – u čijoj glavi se apsolutno sve vrste individualnih i kolektivnih odnosa poznatih ljudskom rodu svode na trgovinsku transakciju – upravo se sprema da, sa pozicije predsednika najmoćnije svetske sile, opasku velikog irskog pisca otelotvori kao geopolitičku realnost. Ne želeći pritom da isključi ni mogućnost da do željenog stigne primenom sile: inicijalno ekonomske, a ukoliko to ne upali potencijalno i vojne. Tako barem, ciljano ambivalentan, implicira, kao i obično pribegavajući omiljenoj mu metodi držanja svih drugih u neizvesnosti oko toga šta su mu prave namere, a šta je tek puko blefiranje i siledžijsko razmetanje.

Dobrodošli na ukrcavanje na četvorogodišnju plovidbu brodom ludaka – ili ono što će se kolokvijalnom, ali za ono što predstoji evidentno eufemističkom terminologijom nadalje nazivati drugom administracijom povratnika u Belu kuću, Donalda Trampa. Čiji novi, s koca i konopca okupljeni tim, uz par časnih izuzetaka, popunjavaju uglavnom visoko problematični, nekompetentni i(li) naprosto uvrnuti likovi, od kojih će većina jamačno proći proces konfirmacije pred Senatom, budući da u njemu potrampljena Republikanska partija, kao i u Predstavničkom domu Kongresa, ima većinu. A posle Trampovih nedavnih proklamacija, reklo bi se kako ono G u MAGA definitivno ne označava great, već pre gaga: Učinimo Ameriku ponovo neuračunljivom.

U slučaju Kanade, Trampovo trolovanje za cilj ima da vladu u Otavi natera na strožu kontrolu granice i sklapanje po SAD povoljnijih trgovinskih aranžmana, te skrene pažnja s predstojećeg carinama izazvanog poskupljenja kanadske robe za američke potrošače

I u ludilu, ipak, zna da bude sistema – da posegnemo za još jednom književnom parafrazom – pa tako i iza Trampovih najava kupovine ili aneksije Grenlanda, priključenja Kanade Sjedinjenim Državama i ponovnog preuzimanja kontrole nad Panamskim kanalom (a sve su izazvale uznemirenje među tradicionalnim američkim saveznicima) stoji neka vrsta logike. Manje ili više pervertirane; svakog osećaja za pravo, pravdu i moral lišene; ali svejedno logike.

U teoriji međunarodnih odnosa, uostalom, za to već duže vreme postoji i adekvatan termin. Takozvana teorija ludaka, čijim modernim rodonačelnikom se smatra bivši predsednik SAD Ričard Nikson (mada je o glumljenju ludila u praktične političke svrhe još Nikolo Makijaveli imao ponešto da kaže), u svom izvornom obliku počivala na stanovištu da je neprijatelje – konkretno, lidere Sovjetskog Saveza i drugih zemalja nekadašnjeg komunističkog bloka – trebalo držati u uverenju da je Nikson iracionalan i sklon drastičnim potezima, kako bi se oni, u strahu od potencijalno neproporcionalne odmazde, uzdržavali od poteza koji bi išli na štetu Amerike.

Trampov inovativni doprinos teoriji ludaka u spoljnoj politici – za koju moguće nije ni čuo, ali je van svake sumnje njen savremeni eksponent – sastoji se, dakle, u tome da, sudeći barem po poslednjim istupima, planira da se njom služi ne protiv percipiranih (a moćnih) neprijatelja, već protiv dokazano prijateljskih (a od Amerike neuporedivo slabijih) zemalja. I tako se – umesto da se govori o tome kako to Tramp zamišlja brzo okončanje rata u Ukrajini; kako će se, s njim ponovo u Ovalnom kabinetu, ekstremistička vlada izraelskog premijera Benjamina Netanijahua izvesno ponašati još bezobzirnije nego dosad; kako misli da hendluje Iran; ili kako će se postaviti po pitanju kineskih pretenzija na Tajvan – došlo do toga da, na nekoliko dana pred predsedničku inauguraciju i Trampovo preuzimanje dužnosti 20. januara umesto svega toga svet bruji o sasvim drugim, potpuno nesuvislim pitanjima. Pošto Grenland? Da li će Kanada postati 51. američka savezna država? Hoće li, posle one iz 1989-90, uslediti nova invazija SAD na Panamu?

Iza njih, doduše, sledi i jedno ozbiljno pitanje: da li se to Amerika pod Trampom 2.0 vraća na hiljadu načina diskreditovanoj imperijalnoj politici, čije je ovovekovne katastrofalne avanture i sam toliko kritikovao? A na radost totalitarnih vođa poput Vladimira Putina i Si Đinpinga, koji bi nesumnjivo pozdravili to što im se američki predsednik pridružuje u ionako poodmaklom procesu demontaže međunarodnog poretka uspostavljenog posle Drugog svetskog rata (kakav god da je, ipak najmanje lošeg od svih dosad isprobanih) koji bi da zamene novim, a zapravo prastarim sistemom u kome o sudbini sveta odlučuje nekolicina najvećih sila – ostalima kako bude…

Strateška pozicija Grenlanda ubrzano dobija na značaju zbog prirodnih resursa, globalnim zagrevanjem uzrokovanog otvaranja novih transportnih ruta preko Arktika, te pojačanog vojnog prisustva Kine i Rusije u tom delu sveta – zbog čega je Tramp i navalio da ga pripoji Americi

Nije, naravno, sve u Trampovim poslednjim snatrenjima novo ni kad je on lično u pitanju. Pominjao je kupovinu Grenlanda i 2019, tokom prvog predsedničkog mandata, pa su ga i Grenland i Danska, koja već stolećima ima suverenitet nad tim ogromnim komadom kopna, promptno otkačili. Još manje je reč o presedanu kad je o Americi reč. Kupovina teritorije je, štaviše, jedan od dokazano uspešnih metoda teritorijalne ekspanzije SAD, koje su 1803. od Francuza kupile Luizijanu, a 1867. od Rusije Aljasku – a kao dominantnoj sili zapadne hemisfere nije im, jasno, strano bilo ni nasilno prisvajanje teritorija. Havaji su, recimo, anektirani 1898, iste godine kad i Filipini, za koje je Špancima ipak nešto i plaćeno: 20 miliona ondašnjih dolara. Tramp čak nije ni prvi američki predsednik s idejom da pazari Grenland, pošto je tako nešto 1946. bezuspešno predlagao Hari Truman.

Novi/stari američki predsednik, međutim, u istom dahu s obnovljenom idejom o kupovini Grenlanda od Danske govori i o mogućnosti nasilnog, vojnog zaposedanja te teritorije u slučaju danskog odbijanja da je proda. A u slučaju Kanade pominje pribegavanje ekonomskoj prinudi, pre svega u vidu uvođenja omiljenih mu visokih carina na sirovine i robu iz susedne zemlje, kako bi je naterao da se odrekne… pa, sama sebe. Samo s ozbirom na viševekovnu istoriju beskrupuloznog, brutalnog američkog vršljanja po Centralnoj i Južnoj Americi možda za nijansu manje šokantno deluje najava mogućeg zaposedanja Panamskog kanala – čak i kad se na umu ima gomila laži koje o trenutnom funkcionisanju tog prolaza Tramp izriče čim zine – ali je i u tom slučaju reč o nečemu što na pamet ne bi palo nijednom njegovom prethodniku otkako je Džimi Karter, smatralo se za sva vremena, 1977. kanal koji je dotad bio pod kontrolom Amerikanaca sporazumno predao Panami na upravljanje.

O kakvoj se onda logici iza svih ovih Trampovih nebuloza može govoriti?

Okej, iza priče o pripajanju Kanade Americi je nema: u pitanju je čisto zastrašivanje. Kao druga najveća zemlja na svetu po veličini teritorije, s ogromnim prirodnim resursima, stabilnim političkim i privrednim ustrojstvom – aktuelna kriza vlasti i ekonomski problemi koje će joj Trampova administracija napraviti na stranu – te za Ameriku nedostižnim sistemom socijalne i zdravstvene zaštite (da se ne ide dalje od toga), Kanada je zemlja kojoj, osim što joj ne treba tutor – jednog je već imala u Velikoj Britaniji – nema nijedan razlog zbog koga bi s konja skakala na magarca, što bi hipotetičko odricanje od suvereniteta i ulazak u sastav SAD predstavljalo. Kao što ukazuje i odlazeći premijer Džastin Trudo – na izborima koji će uskoro uslediti njegova duboko nepopularna Liberalna partija suočava se s praktično neizbežnim i potencijalno katastrofalnim porazom – nema nikakvog izgleda da se tako nešto desi; reč je o tipičnom Trampovom trolovanju koje za cilj ima da Kanadu natera na strožu kontrolu granice i sklapanje po Ameriku povoljnijih trgovinskih aranžmana, i skrene pažnja s poskupljenja kanadskih roba koje će zbog Trampovog najavljenog uvođenja visokih carina pogoditi američke potrošače. Trampovo podbadanje će verovatno prestati, ili se makar prorediti, jednom kada Trudo – koga voli da kinji – više ne bude na položaju, i kada u Otavi bude formirana nova, konzervativna i samim tim ideološki mu bliža vlada.

Za razliku od Kanade ili Danske – iza koje bi neizbežno stala i Evropska unija – Panamu bi po pitanju kontrole nad kanalom koji je preseca bilo lako uceniti i potčiniti, i ukoliko se Tramp na tako nešto zbilja i odluči, to niko neće moći da spreči

Situacija s Grenlandom je komplikovanija. I ne samo što je, geografski posmatrano, deo severnoameričkog kontinenta, nasuprot istorijskoj vezanosti za Evropu. Njegova strateška pozicija ubrzano dobija na značaju zbog velikih rezervi prirodnih resursa kojima raspolaže – od nafte i gasa do retkih minerala – te globalnim zagrevanjem uzrokovanog otvaranja novih transportnih ruta koje vode preko Arktika, pa samim tim prolaze i duž Grenlanda. Tu je i odbrambeno-bezbednosna važnost ovog džinovskog ostrva, posebno s obzirom na pojačano vojno prisustvo Kine i Rusije u tom delu sveta – zbog čega je Tramp najviše i navalio da ga milom ili silom pripoji Americi (koja tamo, da se ne zaboravi, već veoma dugo ima vojnu bazu). Konačno, tu je okolnost da najveći broj žitelja Grenlanda – njih jedva 56.000 na južnom vrhu inače nepreglednog prostranstva većeg od teritorije Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije, Španije i još par manjih evropskih zemalja uzetih zajedno – već odavno želi nezavisnost od Danske (Kopenhagen takvu odluku od 2009. uslovljava time da prethodno mora da bude izglasana na referendumu). A to onda po prirodi stvari znači i da poslednja stvar koju žele jeste da jednog gospodara zamene drugim. I mada se neki čija koža nije u pitanju igraju đavoljeg advokata, pa izvode računicu koliko bi kupovina Grenlanda mogla da košta, i u ovom slučaju jasno je da postoje stvari čija se vrednost ne može izmeriti novcem. Što, dabome, neko poput Trampa ne može da razume.

Ništa veći entuzijazam za odricanje od onoga što im pripada ne pokazuju, jasno, ni u Panami. Tim pre što američki ratni brodovi i sada uživaju privilegovan status pri prolasku kanala (ne moraju da čekaju u redu kao ostali), za to plaćajući objektivno zanemarljivu sumu: za poslednjih devet godina ukupno jedva 17 miliona dolara, prema Džonu Filiju, bivšem američkom ambasadoru u toj zemlji. I što je – treba li ponavljati – blatantna laž Trampova tvrdnja da prolaz nadziru pripadnici kineske vojske, mada jeste istina da su i u Panami, kao uostalom i posvuda po svetu, na ovaj ili onaj način Kinezi prisutniji nego što su ikada pre bili; pa je onda lažan i njegov zaključak kako su bezbednosni interesi SAD ti koji nalažu da se kanal vrati pod američku kontrolu. Samo što bi, za razliku od Kanade ili Danske (iza ove druge bi, podrazumeva se, neizbežno stala i Evropska unija), Panamu bi, budući da se nalazi u delu sveta koji je nekad cinično nazivan američkim zadnjim dvorištem, po pitanju kontrole nad kanalom koji je preseca bilo lako uceniti i potčiniti: ukoliko se Tramp na tako nešto zbilja i odluči, to niko neće moći da spreči.

Ali zato će Putin, Si i drugi njima nalik, samo manjeg formata, savršeno dobro razumeti da će svaki eventualni potez te vrste koji Tramp unilateralno bude preduzeo definitivno označiti početak globalnog grabeža i ulazak u neohobsijansku fazu međunarodnih odnosa, u kojoj će sve ponovo biti kao nekada: jači tlači.