Flamanski geograf Gerhard Merkator dočekao je slatku osvetu. Zlosrećni naučnik je dugo meta kritika zbog izvitoperenih razmera na njegovim slavnim mapama iz 16. veka. Zbog njih, recimo, Grenland zamišljamo velikim poput Afrike iako je u stvarnosti četrnaest puta manji, te je Merkatora savremenost optužila i za doprinos rasizmu. Ako duhovi mogu da se smeju, Flamanac se danas sigurno smeje grohotom, kada vidi kako Grenland, više od četiri veka nakon njegove smrti, opet smatramo većim (problemom) nego što zaista jeste.
Bilo je dovoljno da Donald Tramp objavi kako želi da kupi Grenland, i ta santa leda sa nešto života na obodima i manje od 60.000 stanovnika preko noći je postala svetska tema. Nije naravno reč samo o Grenlandu, jer je predstojeći američki predsednik govorio i o kontroli Panamskog kanala, pa i pripajanju Kanade, ali bura na santi leda možda najbolje ilustruje kakve ekscentričnosti svet može da očekuje u novom Trampovom mandatu. E sad, koliko god se gazda Bele kuće blesavio, sve što kaže čovek koji kontroliše najmoćniji arsenal planete nekako zazvuči ozbiljno, pa tri pomenute ideje po realnosti možemo posložiti ovako – Kanada, Grenland, i Panamski kanal kao potencijalno najveći problem.
Kupovina Grenlanda
Opaske o tome da bi Kanada mogla da postane 51. američka država i ulične prozivke doskorašnjeg premijera Džastina Trudoa kao „guvernera“, možemo da pripišemo Trampovom osobenom shvatanju diplomatskog rečnika. I ti ubodi i stvarnije pretnje Otavi u vidu povećanih uvoznih taksi u konačnici služe tome da se predsednik ukaže kao mišićav, Amerika kao svemoćna, i da se neki anonimus iz Arkanzasa na trenutak oseti kao gospodar planete uprkos stomaku koji krči od gladi.
Koliko god Trampova bila bizarna, ima čak i presedana. Profesor Štefan Vulf sa Univerziteta u Birmingemu ovih dana je podsetio da je američki državni sekretar Vilijam Sjuard predložio kupovinu Grenlanda – i Islanda – još 1868. A Hari Truman je 1946. uputio i zvaničnu ponudu, vrednu tadašnjih sto miliona, to jest današnjih milijardu dolara
Bajka o Grenlandu je nešto ozbiljnija. Ne zato što je budući predsednik odbio da isključi vojni izlaz iz tog „problema“ – jer se od Vašingtona ni ne očekuje da iz bilo čega isključi pucnjavu – već zato što Grenlandu nedostaje samo život, ne i druge zanimljivosti. Ima nafte, ima gasa, ima ruda. Iznad svega, ima zgodne geostrateške pozicije. Usled klimatskih promena, moglo bi da bude i novih plovnih ruta oko Arktika, koje zanimaju i Rusiju i Kinu.
Koliko god Trampova ideja zvučala bizarno, ima čak i presedana. Profesor Štefan Vulf sa Univerziteta u Birmingemu ovih dana je na portalu Konverzejšn podsetio da je američki državni sekretar Vilijam Sjuard predložio kupovinu Grenlanda – i Islanda – još 1868. A Hari Truman je 1946. uputio i zvaničnu ponudu, vrednu tadašnjih sto miliona, to jest današnjih milijardu dolara. Ako se nekome to čini kao davna prošlost, valja podsetiti da nema dokaza da se mehanizmi istorije menjaju, pa je i Trumanov razlog bila „vojna potreba“ – ona ista potreba zbog koje su se SAD u Drugom svetskom ratu iskrcale na Grenland, i danas tamo imaju vojnu bazu Pitufik.
Ako se u politici Bele kuće nešto ne menja, to je stav po kome je sve od Nunavuta do Rta Horn vašingtonsko dvorište. Da Vašington upotrebi silu bilo gde na tom potezu – osim u Kanadi – to bi bilo iznenađujuće koliko i sneg na Grenlandu
Situaciju komplikuje to što na Grenlandu postoji ozbiljna želja za nezavisnošću od Danske. Grenland ima čvrstu samoupravu, sopstveni parlament i vladu, ali spoljna politika je dakako u rukama Kopenhagena. Britanski Gardijan je 10. januara podvukao istraživanje Univerziteta u Kopenhagenu iz 2019, prema kome otcepljenje želi skoro 68 odsto Grenlanđana, i potrudio se da tamo nađe sagovornike. Mišljenja su im šarena, ima i onih koji se nadaju da bi sa Amerikom mogli bolje da se razumeju nego sa Danskom, ali čini se da niko ne sanja o tome mu zemlja bude prekomorska američka kolonija.
Opasna avantura u Latinskoj Americi
A kada već pominjemo kolonije, jasno je da je najrealniji sukob onaj oko Panamskog kanala. Ništa tu ne pomaže što mišljenje Donalda Trampa, po kome su Amerika i Amerikanci taj plovni put izgradili sami, nema veze sa istorijskim činjenicama, kao što sa faktima nema veze ni njegova ljutnja zbog toga što kanal sada „kontrolišu Kinezi“. Ako se u politici Bele kuće nešto ne menja, to je stav po kome je sve od Nunavuta do Rta Horn vašingtonsko dvorište. Da Vašington upotrebi silu bilo gde na tom potezu – osim u Kanadi – to bi bilo iznenađujuće koliko i sneg na Grenlandu. Ni prethodna američka invazija na Panamu nije se zbila previše davno, 1990. Posledice su drugo, i o njima je takođe pisao Konverzejšn.
Svež pokušaj SAD da silom interveniše u Latinskoj Americi, mogao bi ozbiljno da potkopa vašingtonske pozicije u tom regionu, koji bi u potrazi za saveznicima mogao da se okrene Kini, Rusiji ili Iranu. navodi portal Konverzejšn
„Svež pokušaj SAD da silom interveniše u Latinskoj Americi, mogao bi ozbiljno da potkopa vašingtonske pozicije u tom regionu, koji bi u potrazi za saveznicima mogao da se okrene Kini, Rusiji ili Iranu. Mnoge zemlje Latinske Amerike već se osvrću ka Kini, koja je u poslednje dve decenije dramatično razvila ulogu tamošnjeg najvećeg trgovinskog partnera.“
Konverzejšn dodaje da je već prvi mandat Donalda Trampa podstakao Latinsku Ameriku da Kinu posmatra kao pouzdanijeg saradnika u trgovini i razvoju, ali i da mandat Džozefa Bajdena nije popravio stvari. Biće onda da problem nije u tome što – kako je šaljivo primetio Njuzvik – Tramp možda ne zna da su Merkatorove proporcije pogrešne.
