Sve što je u umetnosti stvoreno u ovom veku neumitno je zasnovano na velikim pomacima iz prethodnog, čak i kad predstavlja negaciju tih pravih malih revolucija. Tako je bivalo u svim minulim periodima. S tim u vezi, može da se posmatra Retrospektivna izložba Dado: Istorija prirode 1953-2000, kojom se (do 10. marta) u Galeriji SANU osvetljavaju lik i delo velikog slikara Miodraga Dada Đurića (1933-2010), akademika Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Štaviše, on je za svog vakta potvrdio navedeno pravilo.
Široka lepeza Dadovih izraza pokriva ekspresivnu figuraciju, enformel, poentilizam, fantazmagoriju nadrealizma… pa čak i grafiti umetnost. Glavna nit bi ipak uvek bila zadržana: strast koja je izrađala zastrašujuće prizore realnog u irealnom. Ta odlika „bode oči“ ili svest posmatrača u svim fazama rada ovog „jednog od najvećih jugoslovenskih umetnika“. Podjednako cenjenog i u Francuskoj, gde je decenijama živeo, stvarao i preminuo u slavi.
Progonjen „demonima svetlosti“
Postavku, čija je autorka ćerka slikara Amarant Zidon, čini više od 50 radova iz značajnih muzejskih i privatnih kolekcija, pa možemo „zapratiti“ Dadov put još pre odlaska iz Beograda (1956). Beograd je njega i „stvorio kao zaokruženog umetnika“, po rečima Zidon. Jer, ovde je stasao uz profesorsku podršku Marka Čelebonovića, ovde se susreo sa Leonidom Šejkom, Sinišom Vukovićem, Urošem Toškovićem, Oljom Ivanjicki.., i s njima osnоvao grupu Mediala.
U Parizu je došao u neposredan dodir s postimpresionizmom, slikajući kratkim potezima scene bogate pastelnim bojama, ali ipak mračne „iznutra“, pa je izjavljivao da ga goni „demon“ svetlosti. Nadrealizam, kome se kasnije „odao“, učinio je od njega vesnika apokalipse, te se na njegovim platnima prepliću čovekolike spodobe, u atmosferi zgusnutog užasa.
Ako naslikanim ne bi bio zadovoljan, pojedinačne likove bi isecao, i od njih pravio kolaže, krajnje ubedljive u smislu dočaravanja haosa. Ponekad bi svoj „neuspeh“ kažnjavao „prefarbavajući slike preko svake mere dosadnim bojama“, oblikujući tako „umornu i nedelotvornu masu“, kako se izrazio Danijel Kordije, njegov prvi pariski galerista. „Praktično ne postoji nijedno Dadovo delo koje nije prvo bilo kod restauratora pa tek onda prikazano u javnosti“, Kordije je isticao.
Vizionar zaljubljen u prirodu
Poredeći brutalnu silinu Frensisa Bejkona sa zgomilanom tlapnjom na Dadovim slikama, Alen Boske, autor monografije o Đuriću kaže: „Ako je Bejkon najveći slikar otuđenja, Dado je najveći današnji slikar iz redova vizionara.“
Grafitima se posvetio 1994. oslikavajući rustične zidove nekadašnjeg vinskog podruma u Serinjanu. I njih je radio, kao i slike, po nekoliko paralelno, premda su svi izgledali završeno i pre svakog novog nanosa spreja. Uvek bi imao još nešto da kaže, prateći istorijska zbivanja, pa i raspad Jugoslavije.
Umro je u Parizu (2010), a po svojoj želji sahranjen u rodnom Cetinju. U večnost je ušao preko univerzalnih tema – ratova, siromaštva i nesreća, i, iznad svega promatranja „fenomena života“. Najvidljivijeg u samoj prirodi, najtrajnijoj ljubavi umetnika.
Aktuelna izložba prva je retrospektiva ovog „pesnika očaja“ u Beogradu. Deo duga tom „najvećem slikaru epohe“, izmirila je Galerija Haos, prikazujući Dadove crteže 2010, neposredno pred njegovu smrt.
Velika Rašina fantazija
Shodno intenzitetu koji smo lane živeli u svakom pogledu, setimo se preminulog Raše Todosijevića, još jedne od gromada jugoslovenske umetnosti. Todosijević je proslavljen svojom političko-kritičkom praksom, započetom u krugu beogradskih konceptualista sedamdesetih godina prošlog veka. A završenom 3. decembra 2024, kada je preminuo (u 79. godini), oprostivši se s publikom izložbom Velika fantazija u galeriji X vitamin.
U pitanju je bila postavka sedamdesetak radova na papiru, mahom realizovanih ratnih devedesetih godina, i listom „manjih formata, ali monumentalnih u smislu prikazivanja likovne raskoši njegovog stvaralaštva“, kako je za Radar naglasila istoričarka umetnosti i vlasnica galerije Ksenija Marinković. „Iako ga veći deo stručne javnosti i poštovalaca savremenog stvaralaštva primarno povezuje sa nepredmetnom umetnošću, njegov umetnički habitus je i te kako utemeljen u slikarskom i crtačkom postupku“, pisalo je u katalogu.
U prostoru galerije, iskazano je ovako izgledalo: govoreći kao i uvek o raznim vidovima fašizma, Todosijević ih je „komentarisao“ lazurnim nanosima akvarela nežnih ili jarkih tonova. Tako je dotakao ne samo racio posmatrača, već i najskrivenije i najranjivije nivoe njegovog bića.
Tragom prirodnih procesa
Nežnost, ali ženskog pisma, prisutna je i u skulpturama Ane Viđen, predstavljene u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu do 24. februara. Viđen kleše kamen i druge materijale kao majka priroda, ostavljajući Trag – kao zapis i simbol, kako se zove postavka autorke dr Rajke Bošković.
„U svom umetničkom opusu dugom preko šest decenija, skulptorka istražuje dejstvo prirodnih procesa na samu materiju, prepoznajući u njima mogućnost za umetnički izraz“, tumači Bošković. Viđen otelotvoruje kretanje vode, atmosferske i morskih talasa Jadrana. Ona ovaploćuje „iskričavost letnje pripeke“, u galeriju donosi „nepredvidljive ćudi vremenskih prilika“.
Njene skulpture trepere spolja, a pulsiraju iznutra. Izložene apstraktne forme malog su i srednjeg formata, i tek su skice monumentalnih ostvarenja u javnim prostorima. One sadrže silinu i kad Viđen govori o Zvezdanim putokazima, i kad šapuće o Molitvi. I uvek nas podsećaju na prauzore umetničkih iskaza, pohranjene u sebi i onom što stvaraoca neposredno okružuje.
Postavku njenih radova u kamenu, gipsu, terakoti, kamenini, patiniranoj ili ne, prati projekcija kadrova daleko gabaritnijih dela u okviru parkova skulptura. Ovo daje priliku posmatraču da se i sam izmesti iz urbanog ambijenta, da na „krilima“ drona doleti u Aranđelovac, Vrnjačku Banju, Kikindu, Podgoricu, Prilep. I ovde ostvari dijalog sa ostvarenjima skulptorke, po čijem podsticanju je Viđen čuvena.
Skulptorka, ne umetnica
Kako je Trag… deo izložbenog ciklusa Umetnost i ličnost, što ga je osmislila kustoskinja Bošković, dobija se šansa da se skulptorka bolje upozna i putem video-zapisa. U njenim intervjuima pronalazi se samo potvrda onog što je rukama govorila, osim jednog začudnog iskaza.
„Sebe sam uvek doživljavala kao vajarku, a ne kao umetnicu. Umetnik ne može da bude svako. To je mogao, recimo, moj profesor Sreten Stojanović, ili moj svekar Milo Milunović“, da parafraziramo taj deo njenog „priznanja“.
Ove reči nas nagone da još predanije razmislimo o svim žrtvama koje umetnik prinosi božanstvima inspiracije, verovao on ili ne u takve sile, izvan ravni samopregornog delanja. Zajedničkih svim ovde predstavljenim stvaraocima, velikanima umetnosti.
