Nežne note na akustičnoj gitari, nalik uspavanki, otvaraju Godinu sirotinjske zabave, drugi album srpskog rok benda Blok aut. Prvi je na kojem je Nikola Vranjković počeo da gradi i zaokružuje celokupni muzički i tekstualni izraz, kako samog sastava, tako i svoj. Godina je 1996, i moja desetogodišnja svest upija reči koje karakterističnim baritonom peva Milutin Jovančić Mita: „Veži me kanapom koji vučem, veži me za bolje sutra, loše juče.“ Možda sam i čuo da su na prelazu iz prethodne u tada tekuću godinu, praktično u dva meseca razmaka, potpisani Dejtonski i Erdutski sporazum, ali ne znam da je time okončan sukob u Bosni i Hercegovini, odnosno dogovorena reintegracija teritorija u sastav Hrvatske. Ne znam ni da će se za koji mesec održati lokalni izbori koje će koalicija oko Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice pokrasti, što će biti povod za studentske i građanske proteste koji će širom Srbije trajati oko stotinu dana. Rat je za mene postojao na televizijskim ekranima, fotografijama i snimcima koje su stizali s frontova. (Povremeno, iz porodičnih prepričavanja razgovora s delom familije koja je živela s druge strane Drine.) Borba za dušu (dez)informacijama. Izbori, isto tako, svode se na nervozne razmene mišljenja za vreme ručka i bilborde i plakate na kojim su ljudi ozbiljni, ali nasmejani. Sve manje verujem u Deda Mraza, ali se i dalje radujem ideji poklona i darivanja.
Dok ja usvajam osnove prirode i društva, moj trinaest godina stariji brat podvlači ispitne skripte i tihim mrmljanjem ponavlja pročitano. „Veži me, i ja ću ljubav da ti dam“, poslednje su reči kratke pesme. Za njom slede „Vertikalno gledano“, čiji me uvodni rif, razigran, precizan i težak – kasnije ću napraviti poveznicu s bendovima Tul, Blek Sabat i Saundgarden – odvraća sa školskog gradiva. „Vertikalno gledano, malo traje, malo prestaje prijateljsko ubeđivanje. Sad nosim kamen na plivanje.“ Smejem se, a nije mi jasno zašto. Izbor reči u meni pokreće specifičnu igru, giba se mišić drugačijeg razmišljanja. „Ja vidim sve što ne bi trebalo da vidim“, glasi refren, koji se tematski nastavlja u jednoj od sledećih pesama: „Gledam kao da ne bole me oči.“ Nešto je tu duhovito zdrvljeno u protivrečnostima; ne nešto, već neko, mislim se. Studije opšte književnosti daće mi jedan, teorijski odgovor – lirski subjekt, a život drugi, iskustveni – čovek koji oseća i razmišlja, neretko odjednom.
Rat je za mene 1996. postojao na televizijskim ekranima, fotografijama i snimcima s frontova. Izbori su se svodili na nervozne razmene mišljenja za vreme ručka i bilborde i plakate na kojim su ljudi ozbiljni, ali nasmejani. Sve manje verujem u Deda Mraza, ali se i dalje radujem ideji poklona i darivanja
Smeh praska iz mene tokom pesme „Manastir“, neskrivenog omaža koji daje novi, lokalni život Nirvaninoj numeri „Very ape“. Društvenopolitička zbilja na lirskog subjekta ima efekat sintetičke droge od kojih želi da se oda najgorem poroku, potpunoj askezi, i on očajnički zaziva jedan drugi, ovde poznatiji hit – ne Nirvanin, već Željka Šašića, koga je u kuloarima dugo tukao glas da se u turbo-folk upustio nakon što nije uspeo da kao džez-izvođač napravi održivu karijeru. „Gori more, tope se planine od lepote i blizine“, pevaju obojica, s tim što Vranjković dodaje zaključak: „Nemoćan sam, to me brine“, pomalo kao i poštar iz istoimene pesme: „Neću da delim deci pozive u rat, ja zvonim, zvonim, niko mi ne otvara. Kod kuće žena sa mnom ne razgovara, ne mogu, ne mogu, ne mogu…“
Zašto bi se bilo ko stavljao u kožu dobrodušnog Ilije, poštara naše voždovačke zgrade, mislim se, dok pesme prolaze i ređaju se, do trenutka kad kreće novi talas usamljenih gitarskih nota, ali nimalo nežnih. Skoro da su zlokobna inverzija uspavanke s početka. Bacam pogled na poleđinu omota i čitam naziv numere: „Tri korne penal“. Izraz koji sam vezivao samo za lokalno terenče za mali fudbal. Ako tri puta prekršiš pravila igra koje je odredio neko pre tebe, sledi kazna. Za lelujavim tonovima kreću neumoljivi bas i bubanj, matematički precizno raspoređeni, i klavijature koje odgovaraju crnoj boji omota.
Društvenopolitička zbilja na lirskog subjekta ima efekat sintetičke droge od kojih želi da se oda najgorem poroku, potpunoj askezi, i on očajnički zaziva jedan drugi, ovde poznatiji hit – ne Nirvanin, već Željka Šašića
Desetominutna odjavna pesma deluje kao sredstvo hipnoze, i to je prvi trenutak da sam pomislio da bih bez Blok auta imao siromašnije osećanje sveta.
Prvi intervju
Prvi intervju s Vranjkovićem sam uradio u decembru 2017. godine, kao novinar NIN-a. Naslovljen je „Beg odavde je beg s litice“, što je bio deo njegovog odgovora na pitanje o energiji protraćenoj posle Petog oktobra, a koja je tematizovana u pesmi „Dan koji nikad nije došao“ s albuma Ako imaš s kim i gde iz 2013. godine, poslednjem na kojem je kantautor bio potpisan kao stožerni član Blok auta. Ujedno je i reč o jednoj od dve numere kojima je Vranjković najčešće zatvarao svoje tradicionalne prednovogodišnje koncerte koji su se isprva održavali u Domu omladine Beograda, pre preseljenja u MTS dvoranu. Povod za trosatni razgovor – muka je, vala, bila spakovati ga na četiri strane štampanog izdanja – bio je trijumfalni nastup održan nekoliko dana ranije.
Govorim mu o tome kako sam se i kad upleo u njegovo stvaralaštvo. Smeje se, kaže da je mator. Razgovarali smo i о umetnosti koja njega inspiriše (Tarkovski i Dostojevski, EKV i Crnjanski, Miljković i Vouvenhend, između ostalih), prijateljima rasutim po celom svetu (što pominje u „Neki moji drugovi“ s prvog albuma Blok auta Crno, belo i srebrno iz 1994.), o pesmi „Sekira“ iz 1996. godine („Trojan je sam sebi zasrao carstvo, ljudi su gubili glave zbog njegovih ušiju“), ali i tome kako se seća devedesetih.
„Početkom te decenije sam se na demonstracijama susreo s pupoljcima nove politike. Mi gađamo pandure, oni nas jure, protestujemo. Ložimo se, okupljeni ispred jednog fakulteta. I, prođe neki tip s kutijom punom boksova ‚marlbora‘. Jedan moj drug u prolazu uzme jedan boks, a ovaj mu kaže: ‚Vrati to, to je za drugove iz štaba.‘ Meni je tad bilo logično da ih vratimo. Ali mi nije bilo ni na kraj pameti da će ti drugovi iz štaba u međuvremenu da postanu drugovi iz svih budućih štabova, a da ćemo mi i dalje da motamo duvan i sviramo“, rekao je tad, praveći poveznicu sa stihovima iz monumentalne numere „Fotelja“ koja se našla na njegovom solo albumu Veronautika iz novembra 2017, iako je nastala dok je bio deo Blok auta: „Urbanizam mladih sokolova, mrtve bude, traže nove dobrotvore.“
Pesimista može da postane optimista i obratno, jer se u oba krije nada. Lažni optimizam je ipak najgori. Nesrećan čovek je često nesrećan jer nema izbora
Nikola Vranjković, decembar 2017.
Pominjem mu i „Tri korne penal“ i žalim se što često izostaje sa koncertnih set lista, sasvim svestan da bi mu koncerti, koji inače redovno traju i duže od tri sata, izvesno trajali dva puta toliko kada bi ispunjavao sve želje.
„Desi se da mi ne bude lako kad se osvrnem na neku pesmu. Recimo, u vreme kad je nastajala ta stvar, često sam s drugarima noću pecao s tramvajskog mosta… uvek smo imali problem s neodlučnim ljudima – prolaze blizu tebe i lepo im vidiš dvoumljenje da li da skoče ili ne. To se srećom nikad nije desilo. Bar ne na naše oči. Ponekad bismo im zviždali, ponekad pevali, pa se oni postide, okrenu i odu. Ali se i danas sećam jednog dečaka koji je veoma dugo stajao i gledao. Ukrao sam njegov pogled i napravio tu pesmu“, rekao je Vranjković.
U tom trenutku nisam mogao da prizovem njen tekst, pa sam se zadržao na dihotomiji smrti i života, očajanja i nade, nemogućnosti odluke koja je česta tema njegovih tekstova. Nesretnik iz pesme „Raskorak“, recimo, uvek je „između dva sata, jedan kasni, drugi žuri“. „Pesimista može da postane optimista i obratno, jer se u oba krije nada. Lažni optimizam je ipak najgori. Nesrećan čovek je često nesrećan jer nema izbora“, zaključio je.
U pesmi „Zadrži svoj dan“ s Veronautike, Vranjković će pevati: „Zadrži svoj dah. Bez nade i straha nema pobeda.“ Vanvremenska poruka sebi mlađem, ili nekome manje iskusnom, razočaranom i/ili punom nade, tek, mogla se čitati i drugačije – u kontekstu rušenja u Savamali iz aprila 2016, odnosno u osvitu prve pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima.
San koji srećan sanjaš sam
Treći album Blok auta iz 1998. nosi naziv koji mi i danas deluje kao brzalica. San koji srećan sanjaš sam otvara istoimena pesma čiji stihovi o „privatnom posedu mrtvog trgovca, u rukama tog zlikovca bez osećanja“ i „srebrnog znoja na čelu gospodara“ što „budi svoga psa čuvara“ zvuče kao hroničarsko poetizovanje raspada SFRJ i kolapsa SRJ. Kao nesuđeni dvorski bend koji svira dok dvorac gori, Blok aut je iznedrio skup pesma koji je meni dvanaestogodišnjem ponudio kaleidoskopski prikaz predstojeće kataklizme. Košmarni san može delovati kao srećan narativ samo ako je usamljenička projekcija; kad je kolektivna, njegovu logiku survavanja je teže sakriti. Ovaj je među ljude izašao nakon priznavanja pobede opozicije na lokalnim izborima, a pre rata na Kosovu, odnosno NATO bombardovanja koje će se desiti u martu naredne godine.
Ali, Vranjković je znao nešto što ja svakako nisam nazirao, a nisu ni mnogi drugi, uključujući mog brata, čija bi pištaljka s protesta s početka prethodne godine zaigrala prilikom svakog otvaranja fioke radnog stola. Najgora strana katastrofe je to što se ona uvek već odigrala; ono što čovek nervozno sagledava kao njenu najavu zapravo su njene posledice. Manevarski prostor je iluzija, sve korne su kažnjene, a energija se bezglavo rasipa na krpljenje rupa u potpalublju. Ako je Godina skup mahom odličnih pesama kompleksnih aranžmana, nesvakidašnje guste produkcije i oporog humora, intuitivna vizija koja San drži na okupu zapravo je krik bensedinske generacije. Ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin mnogo bi ranije to definisao kao hronotop – jasno prepoznatljivu prostorno-vremensku koherentnost koja garantuje unutrašnju strukturu pripovedanja.
Ako je Godina skup mahom odličnih pesama kompleksnih aranžmana, nesvakidašnje guste produkcije i oporog humora, intuitivna vizija koja drži San na okupu zapravo je krik bensedinske generacije
Svojevrsna monodrama-jednočinka „Blentostamin“ služi kao postament ostatku albuma. Pomalo zajmi od benda Mister Bangl, prvog sastava Majka Petona koji će međunarodnu slavu steći u Fejt nou mor. Duboko neurotični lirski subjekt, neznani antijunak tranzicionih nepravdi i medijski indukovanih anksioznosti, opisuje svoju grozomornu nedelju. Kada nastupi melodični refren, ostaje mu da konstatuje da će „doći dan kad će prestati da brine zašto bolnice su pune finog sveta“. Numera se završava kako je i počela – vrlo agresivno, ali sledi naglo stišavanje, što štedro sugeriše da će se nedelja ponavljati svakog dana, a možda i trajati zauvek. Makar do 2024. godine. „Neki dani nekad liče, a poneki malo više“, pevaće Vranjković, mnogo kasnije, u pomenutoj „Fotelji“.
Melanholični „Raskorak“ ukršta se s kratkim, ubitačnim „Zvezdanim stazama“ („Žene su trudne, biće svežih vojnika, predivna slika, predivna“), a moje osećanje sveta, razboritije nego pre dve godine, upija slike, tonove i detalje. Sve do sedmominutne „Zorke“, smeštene u „mali grad“ sa „čudnom fabrikom i dve-tri ulice što seku se kod pošte“. Kataklizma koju niko nije sprečio dobija scenu, likove i dijalog: kao u kakvom horor filmu, ili nekom od komada Semjuela Beketa, tim postsocijalističkim igrokazom rukovode obest i strah, koji ne mogu jedno bez drugog, ali ne mogu ni da se razumeju. Susret je sukob. Sledi konflikt „mladih divova u uniformi“ s preplašenima. Koliko je neminovan, toliko ama ništa neće rešiti. „Ne tuci me, čiko, naći ću te kad porastem, sigurno“, progovara u jednom trenutku dečji glas, nalik mom, i to me je uplašilo, tada neobjašnjivo.
Drugi intervju
„Sa čime ćeš da se odjaviš“, pita me urednik u januaru 2024. godine, kada je već svima postalo jasno da će redakcija NIN-a, koja je zajedno radila duže od jedne decenije, usled promene vlasništva i koncepcije samog nedeljnika pokrenuti nešto novo. Poslednji naš broj trebalo je da bude oproštajni i svako je birao šta će za njega raditi.
„Intervju s Vranjkovićem“, odgovaram. Šest godina ranije, naš razgovor je naišao na odlične reakcije. U međuvremenu su nas zadesile pandemija i ekološki protesti (s društvenih mreža sam znao na kojoj je kantautor strani po pitanju litijuma, ali i reka, vazduha i drugih okolišnih izazova), decembarski izbori ponovo su bili neregularni, a prvi put od 1996. godine deo javnosti se nadao intervenciji međunarodnih posmatrača, nalik onoj kada je Felipe Gonzales, bivši španski premijer, kao šef posmatračke misije OEBS početkom 1997. potvrdio da je volja građana Srbije grubo prekrojena nekoliko meseci ranije. S druge strane, Vranjković je od prethodnog našeg razgovora objavio EP Teorija zabave, kao i snimak koncerta iz 2019. godine pod nazivom Biološki minimum. Prednovogodišnji nastup još je bio u relativno svežem sećanju. Tema neće manjkati.
U razgovoru s naslovom „Užasava me koliko smo se navikli na smrt“, kantautor je rekao da je „dan koji nikad nije došao“ za njega bio Šesti oktobar, da bi za nekoga drugog bio nešto drugo, ali da mu je danas svejedno. „Više ne verujem u bajke i revolucije… istorija nam se ponavlja, ljudske reakcije su vrlo slične, podlost, laž, kvaziistina, pa i kvaziborci za pravu istinu, sve je to vrlo slično, kao i oni što na kraju izvuku deblji kraj batine, ni krivi ni dužni“, zaključio je.
Više ne verujem u bajke i revolucije… istorija nam se ponavlja, ljudske reakcije su vrlo slične, podlost, laž, kvaziistina, pa i kvaziborci za pravu istinu, sve je to vrlo slično, kao i oni što na kraju izvuku deblji kraj batine, ni krivi ni dužni
Nikola Vranjković, januar 2024.
Da li je ranije bilo više hrabrosti ili je reč o optimizmu sećanja, pitam ga. Razmišlja. „Spotovi za razne pesme su devedesetih bili ekspresno zabranjivani na jednoj i tada nacionalnoj televiziji koju ne bih da pominjem, ali koja je u to vreme ipak imala rok emisiju, dok na RTS nisu bili zabranjivani… danas na malobrojnim emisijama tačno znaš koju pesmu ne možeš da izvedeš. Druga su nevremena“, prokomentarisao je situaciju s medijskim prisustvom angažovane muzike.
U pesmi „Težak slučaj pakla“ objavljenoj 2013. stoje stihovi: „Ljudi gutaju suze, žvaću sopstvene zube, lije krv s krova ruske crkve. Težak slučaj pakla, teško da ima išta strašnije.“ Slika kojom Vranjković podseća na bombardovanje RTS kojeg je prethodno pomenuo, a čiji novinari poslednjih godina krajnje selektivno prenose informacije, a kamoli puštaju nebogougodnu muziku, slika je koja podcrtava ratni zločin, dakle incident, koji ipak nije mogao da se desi bez večnog vraćanja istorije na isto. Trenutni predsednik države tada je bio ministar informisanja, a danas se ponaša kao lobista Rio Tinta.
„Oko Jadra neće biti mesta za pitanja ko je ko i ko je kome, nego se nadam da će ljudi, kad budu krenuli da brane vodu, prvo pogledati u svoju decu“, kazao mi je Vranjković, i poentirao: „Dostojanstvo je osnova ljudske borbe u 21. veku. Nikakve revolucije, ratovi, prevrati. Vodićemo borbu za oslobođenje od ravnodušnosti.“
Koji mesec kasnije, kolege i ja ćemo pokrenuti Radar, a koji mesec nakon toga, ponoviće se beogradski izbori, neregularni koliko su bili i oni u decembru 2023. godine. Međunarodna reakcija će ovog puta biti tiša, da li zbog nemačkih litijumskih snova, presecanja kosovskih čvorova, nečeg trećeg… istorija se ne ponavlja, mislim se, ona se razmnožava i prenosi.
Dostojanstvo je osnova ljudske borbe u 21. veku. Nikakve revolucije, ratovi, prevrati. Vodićemo borbu za oslobođenje od ravnodušnosti
Nikola Vranjković, januar 2024.
Ali, gde je lice, tu je i naličje – umnožava se i prenosi i Vranjkovićev izraz, koji me, kao retko koji drugi, uporno prati, skoro trideset godina.
„Umetnost nikad ništa neće moći da pobedi i ona nikada nikoga neće moći da pobedi ili nešto da promeni. Ali će oplemenjivati duše ljudi, a negovane duše čuvaju jezgro ljudskog dostojanstva, dobrote i ljubavi“, rekao je Vranjković na kraju razgovora.
Večno vraćanje na isto
Poslednje mesece 2024. proveo sam, između ostalog, pišući dva retrospektivna teksta. Prvi se osvrnuo na sve masovne proteste od rušenja u Savamali do tog trenutka. Ukazala se očiglednost koju je lako prevideti – veliki deo javnosti i građana u Srbiji buni se protiv nečega u proseku češće no jednom godišnje. Blokirane su međunarodne saobraćajnice, organizovane su protestne šetnje, ogromni skupovi i manje diverzije. Razbijani su prozori, bacan je suzavac, leteli su pendreci, kamenice i suze. Ukazao se i zaključak: problemi se ne rešavaju, već odlažu, i to samo kada se donosioci odluka nađu pod pritiskom. Promene su kozmetičke, a ne suštinske, rezultati su varljivi, a ne definitivni, dijalog je fingiran, nikada autentičan. „Vrzino kolo nade i razočaranja“, glasio je naslov.
Onda se desio pad nadstrešnice u Novom Sadu. Zločin koji je, baš kao i bombardovanje zgrade RTS 1999. godine, incident koji će se teško ponoviti, ali koji je potvrdio niz izvitoperenih pravila na koje smo se nekako navikli. Kad korupcija buja bez ikakve kontrole, pitanje je trenutka kada će i kako nekoga koštati života. Farsični krizni PR ljudi na vlasti dodatno je razjario nezadovoljne, a nadi i razočaranju prikralo se novo osećanje – odlučnost. I onih na jednoj strani, koji su akcijama poput „Zastani, Srbijo“ rešili da istraju u revoltu i pozivima na odgovornost, ali i onih na funkcijama. Aktivisti se privode, informacije puštaju selektivno, a građani batinjaju i prisluškuju. BIA ispituje članove porodica aktivista, a policija bije do amputacije. Srbija počinje da nalikuje Beogradu iz „Teorije zabave“. „Treba samo malo nade da se ranjen podigneš, svojim svetlom zlo da spališ, novu snagu dobiješ“, pevali bi prvi, i to okruženi mizanscenom koji su postavili ovi potonji: „Veliki grade, lake žene pevaju, kamere su pokvarene uvek kada streljaju.“
Srbija nalikuje Beogradu iz „Teorije zabave“. „Treba samo malo nade da se ranjen podigneš, svojim svetlom zlo da spališ, novu snagu dobiješ“, pevali bi demonstranti, i to okruženi mizanscenom koji su postavile vlasti: „Veliki grade, lake žene pevaju, kamere su pokvarene uvek kada streljaju.“
I onda se dese blokade fakulteta. Ponovo, događaj bez skorašnjeg presedana, ali odnekud je morao da iznikne. Zapostavljena i prokazana društvena grupacija, optuživana za apolitičnost, samosopstveništvo i letargiju, izašla je iz alternative i postala društvenopolitički mejnstrim. Do novinara, kao i do građana, dolaze informacije koje prođu dan ili dva kasnije; kao i svima drugima, ostaje nam da gledamo i pratimo. Šezdeset visokoškolskih ustanova obustavlja rad, uz podršku nastavnog kadra, poljoprivrednika i zaposlenih u prosveti. Prvi put posle mnogo godina, ne razglaba se o opoziciji i vlastodršcima, Evropi i Rusiji, nekom trećem uvreženom paru pojmova. Priča se o budućnosti, ali ne u standarnim mernim jedinicama (nedelje, meseci, godine), već u kategorijama generacija i životnih vekova onih koji žele da ostanu. I, kako god se cela ujdurma završila, činjenica da se tuđa nada našla u zajedničkom imaginarijumu dovoljno je važna.
Slično tome, značaj Vranjkovićevog stvaralaštva bih u adolescenciji i kasnijoj mladosti objašnjavao donekle provincijalno, zagledan u dominantnu produkciju: ono što je on komponovao bilo je konkurentno onome što se tada sviralo po sijetlovima, londonima, njujorcima, berlinima, govorio bih, kao da je to po sebi dovoljna vrednost. I bio sam u pravu, nije da nisam. Ali je tačnije reći da je njegova muzika značajna zato što kao muzičar i tekstopisac ima dovoljno poverenja u publiku da joj ne nudi rešenja. Ni laka, ni kompleksna. Ne imenuje, ne pakuje sve u do tri minuta, obraća pažnju na sitne detalje koliko i na krupne zamahe, pisao on o stvarima duboko ličnim ili onim načelnijim. Sve je važno, i zato ne podilazi. Omladina isto tako ima poverenja u sebe i društvo za čiju se dušu poslednjih nedelja bori. Veruje mu i traži veru.
Drugi tekst objavljen je u aktuelnom, novogodišnjem broju Radara pod naslovom „Godina pobune u Srbiji – stiglo vreme za naplatu“. Sve neuralgije naprednjačke Srbije, i, šire, postpetooktobarske, susrele su se u 2024. godini i prostora za manevar je, kao dvadeset i kusur godina ranije, toliko malo da izbor deluje neizbežno. I naslovna strana to formuliše, kroz karikaturu Dušana Petričića. A, rekao je Vranjković ranije, nesrećni su samo oni koji nemaju izbora. „Sklopljene oči drugačije gledaju svet“, reći će u „Majdanu“ iz 2013. godine, u drugačijem tematskom kontekstu, doduše, ali svejedno. Ovi ostali makar imaju čemu da se nadaju.
Prednovogodišnji koncert
Još se jedna stvar ponavlja – na Vranjkovićeve prednovogodišnje koncerte tradicionalno odlazim s bratom, čime se zaokružuje scena iz sredine devedesetih u sobi voždovačkog stana. Sva trojica imamo malu decu, koja su, reče naprednjak Vladimir Đukanović i ostade živ, pa makar i da bi tek malo pokupio rasuti medijski šut, vlasništvo države do punoletstva. Reči za neke nemaju vrednost. Istina isto tako. Često se setim reči starijeg kolege iz leta 2018, kad se moje starije dete trudilo da puzi. „Tek sad ćeš, kad shvatiš šta mu ostavljaš, videti da si unazad deset godina mogao i morao mnogo više“, rekao je.
Ipak, ovaj nastup se razlikuje. Bilo je to jasno i pre no što je Vranjković, na bini i inače ćutljiv, rekao da „neće biti zajebancije“. (Ipak mu se otelo nekoliko zaodevenih opaski.) Već od prve numere, „Marburg“, očito je da se odustalo od uobičajene podele koncerta na prvi, tiši i drugi, glasniji deo. Distorzija kreće od prvog takta, a kantautor veli, između ostalog: „Okrenem glavu nazad na tren, da li sam šta ostavio iza sebe.“ Prošle godine, „Marburg“ je bila tek sedamnaesta pesma po redu.
Nedugo potom, sledi „Fotelja“, čije stihove, „nova krv, a stoput ispričane priče svoju prošlost bi da isperu pre kiše“, dupke puna MTS dvorana peva glasno i jednoglasno. Reči ipak negde imaju vrednost. Baš kao i istina. Svakako je bilo nezamislivo da kroz razglas odzvanjaju pamfletske poruke; do sada su sugestije uglavnom zavisile od želje i volje pojedinačnih članova publike da ih prepoznaju. Ovog puta, izvođači su hteli da publika na vreme shvati da će trosatna razmena sadržati nešto više nego ranije – prećutni dogovor da neće biti „isto k‘o i juče, samo godina je promenila ime“.
Upravo na isteku pesme u kojoj su navedene reči, jedne od nekoliko u kojima je Vranjkoviću dovoljno da otpeva prve slogove strofe, odnosno refrena – publika ih uvek sama dovrši – stoji: „Probij zaključana vrata, skini okove sa vrata, shvati to k‘o ispit vere i okreni propelere. Stvarno nemaš šta da izgubiš na ivici, dok kliziš.“ Po završetku numere, nekoliko ljudi u mom okruženju glasno uzdiše. Poneki i plaču. „Joj, hvala mu“, govori jedan čovek drugom.
Dolazi do još jednog iskliznuća – numera „SDSS“ sa Godine, verovatno najveći hit Blok auta koji nema niti jedan atribut radijskog hita, ali sadrži sve elemente karakteristične za Vranjkovićev rani izraz (groteskni crni humor, aranžmanska razbacanost, visoka energičnost), dolazi ranije no što je bilo ko očekivao. Jer, „Samo droga Srbina spasava“ bila je drugi najčešći closer koncerata. Nekolicina nas gleda na sat – ostalo je vremena za još nekoliko stvari.
Vranjković se nedugo potom zahvaljuje publici i najavljuje poslednju pesmu.
„Mladi, ne slušajte starije. Ako vam treba pomoć, tražite pomoć. Ali nas ne slušajte“, govori, i okida prve tonove pesme „Tri korne penal“ koja nikada nije smislenije zvučala.
Njenom autoru je usud dečaka sa Starog savskog mosta – čija je demontaža još jedno poprište natezanja građana s vlastima – zaličio na kraj tekuće godine. Borba za dostojanstvo, protiv ravnodušnosti. Makar i grešili. Nije slučajno odlučio ni da, verovatno prvi put, u set listu ne uvrsti „Dan koji nikad nije došao“. Ostaje da vidimo hoće li tako biti i iduće godine…
