Britanska dokumentaristkinja Rene Najt, tada zaposlena na BBC-ju, 2015. godine je objavila svoj prvi roman naslova Disclaimer (srpski izdavač Laguna, iste godine). Prevoditeljki romana Tatjani Milosavljević – stručnoj i kreativnoj, a nije je mrzelo ni da dodaje za poboljšanje opšteg čitaočevog obrazovanja korisne fusnote – problem je zadao naslov, pošto disclaimer, reč koja dobro zvuči u izvornoj, engleskoj verziji, znači odricanje od odgovornosti i odnosi se na natpis na početku dela. Poput, recimo, navoda „Ova je serija dramska interpretacija stvarnih događaja“ sa špice Sablje koju nemam nameru da gledam – možda me pokušaju naterati, ali boriću se – zbog medija na kojem se prikazuje. Na koncu je, verovatno uz uredničku asistenciju, odabrano Razotkrivanje koje zaista zvuči „naslovski“ ali pojeftinjuje celinu, zbog čega ću do kraja teksta o ovogodišnjoj televizijskoj ekranizaciji (Epl TV+; autor Alfonso Kuaron) koristiti izvorni naslov Disclaimer.
Strukturno se udaljavajući od nešto linearnijeg romana, serija započinje scenom dvoje mladih Britanaca koji, bezbrižni i za svežu vezu očekivano strastveni, vode ljubav u kupeu voza, na putu za Rim. Enterijer, znan nam iz jugoslovenskih vozova što i dalje ponosno saobraćaju na ne tako ponosnoj pruzi Beograd – Bar, ukazuje da smo se vratili par decenija u prošlost, a devojčina ljubičasta kosa nam „miriše“ na 90-te. Valja obratiti pažnju na predivno nebo u trećem planu, iza starorimskih akvadukta, a zatim razmisliti i zašto se prva scena okončava agresivnim montažnim postupkom koji će Kuaron – inače Meksikanac koji od 2000. godine živi u Londonu; britanske klasne teme nisu mu strane – upotrebljavati kad god nas bude vodio ka prošlosti (tj. skoro kad god, što je takođe bitno). Prvi skok u sadašnjost donosi veče dodele nagrada za angažovane dokumentarne filmove, gde Kristijana Amanpur, voditeljka svečanosti, veli: „Budite oprezni kada se radi o narativu i formi. Njihova moć nas može približiti ka istini, ali narativ i forma takođe mogu biti i oružja manipulacije.“ Ne ulazeći u to da li nas i zašto Amanpur iritira, kao i da je možda pomalo licemerno da upravo ona izgovara ove mudre i tačne reči, moramo se zadržati na činjenici da je ona opštepoznato stvarna osoba, i da je za prenositeljku prvih bitnih replika serije Disclaimer odabrana isključivo iz tog razloga. Sledeće lice koje posmatramo je dobitnica nagrade, istraživačka novinarka i dokumentaristkinja Ketrin Rejvenskroft, za čiji prvi krupni plan Kejt Blančet bira svoju najhladniju i najužasniju facijalnu emanaciju. Znamo kako to ume da zaledi krv u žilama, naravno da još bolje zna Kuaron, a najbolje sama Blančet, što znači da smo formom od početka usmereni ka mržnji prema glavnoj junakinji.
Narativ koji je Amanpur pominjala, uz njega i klasni kontekst, samo dodaju našu netrpeljivost. Ketrin poštom ili na neki drugi način kojeg se ne seća – žena je to sa beležnicom ispunjenom obavezama i projektima – dobija neveliki roman naslova Potpuni neznanac (ili je bolje Savršeni neznanac?; u originalu je The Perfect Stranger, a ima i dubljeg smisla). Posle par pročitanih poglavlja shvata da je glavna junakinja zapravo ona, te da autor romana, rodno skriven iza inicijala, zna detalje traumatičnog greha koji je počinila u prošlosti. Imena likova jesu promenjena, ali roman je posvećen izvesnom Džonatanu, stvarnoj osobi sa kojom se desilo… nešto. Roman biva poslat i sinu i mužu koji nemaju pojma da kod njihove majke i supruge izaziva ontološki nemir, i sviđa im se; „Glavna junakinja je totalna gadura, i na kraju je dobila ono što je i zaslužila“, kaže sin.
Strukturno se udaljavajući od nešto linearnijeg romana, serija započinje scenom dvoje mladih Britanaca koji, bezbrižni i za svežu vezu očekivano strastveni, vode ljubav u kupeu voza, na putu za Rim
No, da vidimo kakvi su Ketrinini ukućani? Muž Robert (Saša Baron Koen) je advokat koji vodi krovnu organizaciju zaduženu za legalne okvire finansiranja NVO-ova. Imućan je, razuman, a u romanu je istaknuto i da je član Laburističke partije (naravno da ne bi mogao biti mrski torijevac). Saša Baron Koen ga, ekstremno inteligentan kakav već jeste, tumači na način da ga ne podnosimo – njegovu smirenost, njegov plemeniti posao, njegove uzane pantalone i mokasine nošene bez čarapa. Sin Nikolas (Kodi Smit-Mekfi) je, pak, koncipiran tako da, ponovo, podvuče našu mržnju prema Ketrin; ne toliko i prema njegovom ocu sa kojim se dobro slaže i komunicira, ako se transferi Čelzijevih igrača i trenera mogu smatrati vrednim razgovora odraslih ljudi. Jer, Nikolas koji ima dvadeset pet godina jeste odrastao, a takođe je i hodajuća sramota za svoje roditelje. Ćutljiv, bez prijatelja, bez završene srednje škole, najniži radnik u velikoj prodavnici tehnike koji stanuje u odvratnom studentskom ćumezu gde on jedini nije student. Ako sa majkom ima hladan odnos pun ćutanja i nerazumevanja, onda ona mora biti i glavni krivac za njegov jad? Svakako nije mentalno limitiran, što znači da se tokom odrastanja moralo desiti nešto što je uslovilo čini se nepopravljivi karakterni kvar? Kao sasvim mali dečak je bio prilično živahan i radoznao, kažu.
Nemojmo, na kraju, zaboraviti da apsorbujemo ni Ketrinino radno mesto, tehnohipstersku istraživačko-produkcionu redakciju gde je sve kul i „kežual“, u staroj zgradi u centru grada renoviranoj na taj način da je sačuvala svoj edvardijanski šarm, sa radnim stolovima i laptopima u velikoj prostoriji bez zidova, u čijem ćošku možemo uočiti stoni fudbal. Ketrinina asistentkinja je mlada Korejka rođena u Londonu, sa ambicijom da u punoj meri iskoristi svoju početnu poziciju krčeći u crnim adidas patikama put do esnafskog vrha. Kako ih samo sve mrzimo, osim jadnog Nikolasa, žrtve svojih roditelja i okruženja u kojem je rođen…
Što nas konačno vodi do našeg heroja, uništitelja tog groznog sveta – ili dramski konkretno, još groznije osobe koja ga reprezentuje. Setimo se Hičkokovih zavodljivih đavolaka, ujka Čarlija iz Senke sumnje ili Bruna Entonija iz Nepoznatog iz Nord ekspresa, i bićemo na tragu odnosa koji uspostavljamo sa Stivenom Bridžstokom (Kevin Klajn, predivno zaigran do same granice rušenja gledaočeve iluzije stvarnosti). Ipak, gorepomenuti negativci bili su jasnije usmereni protiv celog trivijalnog univerzuma, dok je Stiven, udovac kojem je sin tragično nastradao, krenuo da uništi život očiglednoj gaduri, posredno se obrušivši i na ceo njen svet. Usput, odlična glumica imena Lejla Džordž – ćerka Grete Skaki i Vinsenta D’ Onofrija; Vikipediju bi trebalo ukinuti – koja tumači tridesetogodišnju Ketrin (dobijamo, takoreći, dve gadure po ceni jedne) iz prošlosti dodaje dominantni začin Stivenovoj opsesiji, a posebno se ističe gotovo antologijska scena u kojoj verbalno siluje stidljivog devetnaestogodišnjaka terajući ga da joj prizna šta bi sve radio sa Kajli Minoug.
Disclaimer je triler bez prisustva policijskih službenika, što znači da je obmana prevashodno psihološka. Vrlo brzo gledalac mora početi da predviđa prirodu preokreta, čija didaktičnost će se ispostaviti društveno tačnom ali dramski splašnjavajućom. Svejedno, u manipulativnoj formi je ključ užitka, i kada bismo imali vremena za gubljenje ne bi bilo besmisleno ponoviti gledanje serije sa akcentovanom koncentracijom prema scenarističkim i glumačkim postupcima. Proizvođači srpskog televizijskog sadržaja bi morali da je pogledaju makar jednom (uz posebno obraćanje pažnje na odsustvo policije koja je, kod nas neizbežno prikazana u imaginarnoj formi, ubica realističnosti svake srpske serije), a sada bi trebalo da se zaustavim pošto mi deluje da sam na putu da vas manipulacijom dovedem do zaključka da se radi o remek-delu.
