Rusi, tada kao SSSR, već su jednom bili izbacivani sa Bliskog istoka, 1972. godine, kada je ondašnji predsednik Egipta, Anvar el Sadat, zatražio da sovjetski vojni savetnici napuste zemlju. Sovjetski gensek, Leonid Brežnjev, bio je razumljivo nezadovoljan takvim ishodom, ali nije imao mnogo mogućnosti da direktno odbije zahtev.
U to vreme, Sovjeti su sami razmišljali o tome da se u vojnom smislu povuku sa Bliskog istoka, ali isključivo kao deo velikog sporazuma sa Amerikom. Sadatova odluka u datom trenutku zatekla je Moskvu nespremnu, a Brežnjev je na sastanku Politbiroa, 24. jula 1972. godine, argumentovao da rukovodstvo SSSR mora „hladne glave“ da pristupi analizi egipatskog zahteva za povlačenje vojnih resursa, te da se moraju primeniti određene „taktičke mere“.
Preskupo prisustvo
Njegova ideja bila je da ne treba previše burno reagovati u nepovoljnoj situaciji, kako je Egipat i dalje u ekonomskom i vojnom smislu bio zavisan od veza sa Sovjetskim Savezom, a održavati dobre odnose svakako je bilo neophodno kao protivteža uticaju SAD. Postoje paralele koje se mogu povući među navedenom istorijskom situacijom i aktuelnim dešavanjima u Siriji u kontekstu pada režima Bašara Asada.
Opšte procene su da je Rusija na vojnu intervenciju u Siriji uložila od 2,46 do 3,5 milijardi dolara. Ukoliko uzmemo u obzir da se za nepune tri godine invazije Ukrajine, ruski Fond nacionalnog blagostanja spustio sa 140 milijardi dolara na 55, ako se izuzmu zlatne rezerve, na 31 milijardu dolara. Iz datog poređenja možemo zaključiti koliko je rat u Ukrajini devastirao rusku ekonomiju, donoseći pritom upitnu korist posmatranu kroz političke ciljeve, dok je, svojevremeno, vojna intervencija Rusije u Siriji predstavljala veliki dobitak kako za njen ugled, tako i za njen uticaj na Bliskom istoku.
Satelitski snimci potvrđuju povlačenje glavnine ruskih vojnih resursa u Siriji. Ostaje nejasno da li će Moskva u potpunosti zatvoriti i glavne baze u Tartusu i Hmejmimu
Nakon što je Asadov autoritarni režim srušen kao kula od karata, a sam bivši diktator pobegao u Rusiju pod okriljem noći, Rusija je izgubila prestiž zadobijen intervencijom u korist Asada, ali i glavninu uticaja koji je gradila prethodnu deceniju u regionu Bliskog istoka. Pored nje, Iran je pretrpeo još veći poraz. Međutim, Rusija i Iran imali su sasvim različite zadate ciljeve na Bliskom istoku. Dok je Iran gradio svoju regionalnu imperiju, sada u samrtnom ropcu, Rusija je imala nešto ograničenije ciljeve, ali svejedno ambiciozne.
Povlačenje vojnih resursa
Vojnim prisustvom u Siriji, Rusija je bila u mogućnosti da započne svoju neokolonijalnu ekspanziju u supsaharsku i severnu Afriku. Pomorska baza u Tartusu, kao i vazdušna u Hmejmimu, omogućavala je snabdevanje ruskog ekspedicionog korpusa u Africi, ali i transport prikupljenih resursa natrag u Rusiju. Iako Rusija u slučaju potpunog povlačenja iz Sirije može pokušati da premesti centar svojih operacija u Libiju ili Sudan, za to je potrebno više godina, pritom te države Rusija nije u mogućnosti da kontroliše.
Ono što je jasno jeste da Rusija napušta sve manje baze i vojne ispostave u Siriji, osim dve glavne, gorepomenute. U samom Tartusu i Hmejmimu, satelitski snimci potvrđuju povlačenje glavnine ruskih vojnih resursa dislociranih u Siriji. Ostaje nejasno da li će Rusija u potpunosti zatvoriti i glavne baze ili će joj biti dozvoljeno da ih koristi u određenom vremenskom roku, uz prisustvo isključivo neophodnog osoblja i bez ikakvih mogućnosti da predstavlja pretnju po nove sirijske vlasti. To je najviše čemu se Moskva može nadati i na to su upućeni njeni diplomatski napori u Siriji.
