Predsednik države pojavio se na televizijskim ekranima 11.12. u 18.00. Sedeo je u zgradi Predsedništva i opširno odgovarao studentima, dok su se u pozadini čuli zvižduci, upravo tih istih studenata. No, zašto predsednik uopšte odgovara studentima? Da li su studenti pitali predsednika da im odgovara i šta predsednik uopšte može da im kaže? Ispostavilo se da ima šta da kaže, ali da to što kaže nikako nije ono što treba i sme da kaže. Mahalo se nekakvim fasciklama, govorilo se o nekakvim brojkama. Hajdemo prvo o fasciklama, pa ćemo posle kratko i o brojkama.
Predsednik je najavio da će ispuniti prvi zahtev studenata i da će već sledećeg dana biti javnosti potpuno dostupna sva dokumentacija koja je dostupna i tužilaštvu, tačno 195 dokumenata u osam fascikli. Postavlja se logično pitanje, kako to da predsednik zna šta je i u kom obimu dostupno tužilaštvu? Takođe, kako premijer i direktor Železnica Srbije – kojima je naložio da učine tu dokumentaciju dostupnom – to legalno mogu da učine? Na ovakav način legitimizuje se pritisak izvršne vlasti na sudstvo – dokumentacija koja je dostupna tužilaštvu treba da bude jedino u ingerenciji tužilaštva. Ako tužilaštvo odluči da je učini dostupnom javnosti, ono to može da učini, ako pak to ne želi da učini, za to može da postoji dobar razlog! Predsednik, premijer ili bilo ko iz vlasti, ne bi smeo da očekuje bilo šta od tužilaštva, posebno je nejasno kako od večeri 11. decembra do jutra 12. decembra ovakva direktiva može da se sprovede u delo, a da to ne podrazumeva ogroman i neprimeren pritisak na tužilaštvo. Na ovakav način, čak, lako je moguće, ugrožava se proces same istrage i njena, moguće je, neophodna tajnost!
Umesto poslednjeg, što predsednik i Vlada ne bi smeli da čine, oni mogu da učine nešto drugo što bi bilo sasvim legitimno, a što bi posebno spadalo u ingerencije Vlade i nadležnih ministarstava, oni mogu da sklone oznake tajnosti sa ugovora sa kineskom kompanijom, a u vezi sa projektom renoviranja železničke stanice. Oni to ne samo da ne planiraju da učine, već to juče nije ni spomenuto. Da li će studenti prihvatiti kako im je predsednik koji čak nije nadležan da ispunjava njihove zahteve ispunio zahteve tako što je otkrio „svu“ dokumentaciju, za koju niko ne zna da je sva i koja je uostalom u nadležnosti tužilaštva? Da li će oni prihvatiti da se na njih prebacuje odgovornost i u njihovo ime vrši pritisak na tužilaštvo i time možda ugrozi tok istrage?
Brojnost i dosadašnje delovanje studenata uliva poverenje u to da neće pristati da im se na ovakav način odgovara na zahteve i da neće prihvatiti jeftinu zamenu teza koja im je ponuđena. Umesto toga, moglo bi se postaviti pitanje i o tome kako je moguće da predsednik zna stvari koje bi samo tužilaštvo smelo da zna?
Teško da će studenti prihvatiti da neko iz izvršne vlasti može da „blagoizvoljeva“ da se u njihovo ime petlja u stvari sudske vlasti. Oni nisu to tražili! U zahtevu studenata jasno stoji da očekuju da se objavi SVA dokumentacija u vezi sa padom nadstrešnice, i oni tu uopšte ne ulaze u to šta je dostupno, a šta nije dostupno tužilaštvu. No, ako bi se objavila sva dokumentacija, a to bi moralo da se desi, pod to SVA spada i dokumentacija koja se tiče ugovora koji izgleda kao da se posebno štiti, pošto bi njegovo otvaranje možda raspetljalo klupko korupcije koje, lako je moguće, vodi do samog vrha države. Kada bi i taj deo dokumentacije bio dostupan, koji se tiče ugovora i finansija, onda bi, vrlo verovatno, pored odgovornosti izvođača radova i nadzornika, na svetlost dana isplivala i odgovornost ugovarača i finansijera. Poslednje bi značilo da bi tužilaštvo za organizovani kriminal imalo na čemu da formira svoj predmet. Brojnost i dosadašnje delovanje studenata uliva poverenje u to da neće pristati da im se na ovakav način odgovara na zahteve i da neće prihvatiti jeftinu zamenu teza koja im je ponuđena. Umesto toga, moglo bi se postaviti pitanje i o tome kako je moguće da predsednik zna stvari koje bi samo tužilaštvo smelo da zna?
Kada smo kod brojki, studentima je obećano i povećanje budžeta za visoko obrazovanje od dvadeset posto – nejasno je kako je moguće da se to tako brzo reši i sprovede. Opet, kako je to u predsednikovim ingerencijama? Sve i da se to reši, zaobilaženjem svih zakonodavnih instanci, verujem da se studenti sigurno pitaju gde će završiti taj novac i na šta će se potrošiti? Takođe, kako je moguće da se odjednom pojavio ovaj novac u budžetu, a da je pre samo nekoliko nedelja ministarka prosvete insistirala na tome da novca za prosvetu nema? Isto tako problematično deluje ponuda stanova i kredita (i to baš sad!) studentima koji traže pravdu i odgovornost! Za kraj, studenti se sigurno pitaju, sa kime oni pregovaraju? Teško da će biti spremni da prihvate sumnjive ponude od ljudi koji nisu potpuno nadležni za ispunjenje njihovih zahteva.
Mišljenje pojedinih nastavnika Univerziteta