PIŠE: Sara Hubač
Prvi novembar 2024. godine, 11 časova i 51 minut, železnička stanica u Novom Sadu. Deka je poveo svoje unuke, smeju se, drže za ruke i čekaju da stigne voz. Neki su krenuli na fakultet, neki su krenuli od kuće, neki joj se vraćaju. Svakoga očekuju voljeni na mestu dalje od te iste stanice.
Prvi novembar 2024. godine, 11 časova i 52 minuta, železnička stanica u Novom Sadu. Na zemlji na kojoj su pre jedan minut stajali ljudi sada leži jedna cela nadstrešnica. Živote tih ljudi je ugasilo 48 metara betona. Deku i unuke, ljude koji su krenuli od kuće ili joj se vraćaju, tamo negde neko uzalud očekuje.
Građani Srbije potom putem medija dobijaju obaveštenje da ta nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije, a da Hitna pomoć nije imala puno posla jer je bilo mnogo više mrtvih nego povređenih. Na stotine ljudi saznaje da im se voljena osoba ne javlja na telefon jer je bila na toj železničkoj stanici na kojoj je „bilo više mrtvih nego povređenih“.
Još više ljudi se prestravilo misleći da je neko njima blizak jedan od poginulih na železničkoj stanici u Novom Sadu. Do kraja dana saznajemo da su nas iz vrha države lagali da nadstrešnica nije bila renovirana i polako shvatamo da su nemar, neznanje i koruptivnost ubili četrnaest, a ranili troje ljudi. U danima koji slede saznali smo da je nažalost jedan od povređenih preminuo.
Shvatila sam te noći da depresiju naroda koja je prouzrokovana osećajem bespomoći koja vlada u državi Srbiji neko najzad mora da počne da leči.
Prvo to uspešno čini organizacija Sviće. Desetine hiljada ljudi šetaju ulicama Novog Sada i odaju počast mrtvima i traže odgovornost. Zatim Fakultet dramskih umetnosti blokira svoju zgradu zbog napada koji se dogodio ispred iste tokom mirnog protesta punog sveća, belih ruža i govora ohrabrenja. Nakon toga se još mnogo fakulteta širom zemlje pridružilo blokadi tražeći odgovore na pitanja ko je ubio te ljude.
Od rođenja živim u Beogradu i prvi put shvatam da moj strah od mogućnosti da me neko napadne dok odajem počast poginulima u Novom Sadu nije normalan. Krećući se ka fakultetu shvatam da sa ovim hrabrim i divnim ljudima mogu da zamislim državu u kojoj vlast želi da mi omogući da što bezbednije putujem
Šesti decembar, 8 časova i 54 minuta, Beograd, jedna od prodavnica blizu Tehnološko-metalurškog fakulteta. Prvog dana blokade, kasirka s kojom se već znam pitala me je koliko me opozicija plaća?
Odgovaram joj kontrapitanjima. Kakve veze imaju razni političari opozicije sa studentima koji protestuju s istim zahtevima? Kako se više desetina fakulteta pridružilo blokadi pod uslovima da ih batinaši ne napadaju ispred njihove zgrade, da odgovaraju oni koji su krivi za smrt ljudi padom nadstrešnice koju je vlast rekonstruisala? I da nas policija ne hapsi kada se mirno okupimo sa sugrađanima da podelimo emocije bede i tuge sa kojima više ne znamo šta ćemo?
Šesti decembar, 11 časova i 52 minuta, Beograd. Raskrsnica ulica Ruzveltove i Kraljice Marije. Sa svojim kolegama sa tehničkih fakulteta stojim pored automobila koji je jedna divna žena parkirala na ulici kako nas neko, kome je predsednik ove zemlje rekao da je to njegovo pravo, ne bi pregazio ili povezao na haubi kao što se dogodilo u Požarevcu. Na skretanju vidim prazan tramvaj koji je stao na semaforu da bi zaštitio studente od potencijalnih „slučajnih prolaznika“ koji baš tu i baš sada žure.
Muk odzvanja među mojim kolegama, a iznad nas se čuju gavrani kako grakću. Prvi put u životu ih čujem u centru grada. Jeza me hvata. Misli mi vrludaju dok razmišljam o tome zašto smo se okupili tačno u 11 časova i 52 minuta. Suzdržavam se da ne zaplačem. U toj tišini su se osećali zajednička tuga i poštovanje studenata, profesora i običnih građana, koji su obuzimali vazduh oko nas.
Od rođenja živim u Beogradu i prvi put shvatam da moj strah od mogućnosti da me neko napadne dok odajem počast poginulima u Novom Sadu nije normalan. Nije normalno da se čovek navikne da svaki protest koji se izvodi na miran način prekidaju batinaši. Nije normalno da čovek toliko bude naviknut na korupciju da ne može ni da zamisli sistem u kojem se kroz gradnju i rekonstrukciju građevina ne peru pare.
Kako je u državi Srbiji totalitarni sistem vlasti uspeo da ispere mozak svih građana, pa i mladih kojima je zbog toga od prvog dodira sa edukativnim sistemom na umu da beže što dalje od zla koje rasipa ova vlast? Nije normalno da ne želim da ostanem ovde gde sam rođena. Ova zemlja je moja koliko i njihova, koliko i svakog čoveka ovde pored mene. Vlast tvrdi da se bori „za našu decu“. Pa, čija smo mi deca?
Šesti decembar, 12 časova i 7 minuta, raskrsnica ulica Ruzveltove i Kraljice Marije. „Slava im!“, reče jedan student putem megafona. „Slava im“, rekoh i ja uglas sa svima, nadajući se da oni zbog kojih smo stajali osećaju barem neko vrstu pravde.
Krećući se ka fakultetu shvatam da sa ovim hrabrim i divnim ljudima mogu da zamislim državu u kojoj vlast želi da mi omogući da što bezbednije putujem. Sa njima mogu da zamislim da radim u firmi koja ne pokušava da zagadi vodu koju pijem, u kojoj se kupam, vazduh koji udišem. Sa njima mogu da zamislim da živim u zgradama koje nisu izgrađene na ukradenom zemljištu, koje se zidaju tako da traju vekovima i da deca mogu da nastave da žive u istim tim stanovima.
Sa ovim ljudima mogu da zamislim kako slavim praznike pred trpezom koja je puna ne zato što sam se tog meseca odrekla nečega, već zato što to mogu sebi to da priuštim i što to isto može svaki pošteni građanin. Sa njima mogu da zamislim sistem u kojem me neće biti strah policije, suda i ostalih državnih institucija. Mogu čak i da zamislim da se uspešno lečim bez veza i podmićivanja. Mogu da zamislim ljubav, sreću i porodicu tamo gde sam ih prvi put i upoznala kao dete, a to je u državi Srbiji.
Prvi put u svom životu shvatam da je sve ovo, ako smo složni, moguće i gladna sam pravde! I ponavljam u sebi dok hodam ka mom fakultetu:
„Slava im!“