Traje ova evropska civilizacija bezmalo tri milenijuma. Računam njen početak sa Homerovim veličanstvenim epovima iz osmog veka pre Hristovog rođenja. Divimo im se i dan-danji. Diviće im se ljudi, jamačno, i sledeća tri milenijuma. Pod uslovom da preteknu dotad.
Ta evropska civilizacija je čovečanstvu podarila gotovo sve najvrednije što je ikad stvoreno. Odgovorna je, jednovremeno i zakonomerno, za najstravičnije grozote što je ljudski rod iskusio. Evropljanin se uzdizao do nebeskih visina i sam sebe dovodio na sam rub provalije. Gradio je nadahnuto i spaljivao besomučno.
Svi su evropski ratovi, a bilo ih je bezbroj, vođeni zarad teritorijalnih osvajanja. Svi osim jednog. Samo je onaj prvi, mitski iz Ilijade, vođen zbog prelepe Jelene (Grkinje). I to je jedini rat u kom je, zahvaljujući Homerovoj poetici, rat dobio jedan sentimentalan, gotovo romantičan prizvuk. Junački su bili i pobeda i poraz. Isprepletani pogibija i zanos. Pravda i krivda. Prevara i žrtva. Svi ostali evropski ratovi, istorijski dokumentovani, sejali su smrt i užas. Stradanje i potiranje.
Кulminiralo je u dvadesetom stoleću s dva svetska rata, dve globalne kataklizme, koje zamalo ne uništiše ono nesagledivo bogatstvo, materijalno i duhovno, što ga je Evropljanin stvarao epohama.
U stvari, Evropa se, tokom svog dugovekovnog postojanja, neprestano sama sa sobom borila, tragajući za novim iskoracima svaki put kad je zapadala u velike krize. Ta inventivnost evropskog čoveka, taj njegov poriv za inovativnošću, zamišljenu a potom i otelotvorenu realnost, od Starog kontinenta učinio je centar sveta. Jezgro čovečanstva.
Rekoh, počelo je s grčkom antikom, polisima, filozofijom i Peloponeskim ratovima. Onda je došao vojskovođa nad vojskovođama – Aleksandar Veliki – rušeći pred sobom i zidajući u jedan mah. Zbrisao je Persepolis, ali je persijska dostignuća, prisvajajući ih, preneo potonjim naraštajima Evropljana.
Rim je, i u doba republike i u doba carstva, predstavljao vrhunac državnog prostranstva, pravne uređenosti i vojnog organizovanja. Ovenčan pobedama na bojnom polju, trijumfima s mačem i štitom u rukama, Rim je izgradio i monumentalan pravni sistem čiji principi i postulati vrede zanavek, netaknuti i nepromenjeni. Bilo je razvrata i bluda, bilo je zavera, ubistava i incesta, bilo je nemilosrdne robovlasničke eksploatacije, bilo je stroge klasne podeljenosti, nepravde i ludila. Rimska je veličina Vergilija, Cicerona, Seneke, Marka Aurelija i tolikih drugih, ostala neprikosnovena. Nedostižna. Jedinstvena. I jednog Hanibala su Rimljani, na koncu konca, bacili na kolena, a zatim ga do nogu potukli. Imperija nad imperijama, nezavisno od oblika vladavine. S lovorovim vencem ili bez njega. Кrunisana ili nekrunisana, svejedno.
Hrišćanstvo, koje primarno nije bilo upućeno Evropljanima već Jevrejima, upravo je u Evropi preraslo u vladajuću ideologiju, veroispovest i pogled na svet. Usput, od one Hristove poruke ispaštanja i oprosta grehova, njegova se crkva izmetnula u institucionalnu tvrđavu jedne rigidne dogme i jednog prizemnog, vlastodržačkog interesa
U tom krilu je rođeno hrišćanstvo. Momenat do kog se i od kog se vreme računa kod svih naroda i na svim meridijanima. Pre i posle Hrista. Ovde ne mogu odoleti a da poštovanom čitaocu ne postavim jedno pitanje. Hristov dolazak na ovaj svet obeležava se 25. decembra (Božić); svaka stara godina se završava i nova počinje u ponoć između 31. decembra i 1. januara. U oba slučaja radi se o Hristovom rođenju. Otkud ova razlika od sedam dana? Kako se i čime objašnjava? Šta uistinu znače ta dva datuma? Čestitam onom među vama ko zna odgovor. Čestitam iskreno i od srca.
Hrišćanstvo, koje primarno nije bilo upućeno Evropljanima već Jevrejima, upravo je u Evropi preraslo u vladajuću ideologiju, veroispovest i pogled na svet. Usput, od one Hristove poruke ispaštanja i oprosta grehova, njegova se crkva izmetnula u institucionalnu tvrđavu jedne rigidne dogme i jednog prizemnog, vlastodržačkog interesa. Posle pada Zapadnog rimskog carstva, Evropa je utonula u hiljadugodišnji intelektualni mrak u kom se zapatio i dominirao religiozni sholasticizam, kako se to učeno kaže. Zatucanost i zaslepljenost, prostijim rečima. Manipulacija ljudskom svešću, modernim jezikom.
Potom su, baš iz okrilja takve nemilosrdne crkve, buknula, jedan za drugim, dva nezaustavljiva idejna pokreta. Prvo renesansa, a za njom i Luterova reforma. Oba su težila rušenju vladajuće dogme i oba su ostavila dubokog i dugotrajnog traga u evropskoj istoriji. Renesansa je čoveku vratila slobodu i time mu otvorila dveri dotad sputane kreativnosti neverovatnog zamaha. Ono što je stolećima bilo zabranjivano i sakrivano u tamnim samostanskim podrumima iza debelih i zastrašujućih zidina, izbilo je na svetlost dana i ljudskoj civilizaciji podarilo najlepše od najlepšeg što je u istoriji stvoreno. Luterova pobuna, od onih devedeset pet teza zakucanih na vrata vitenberške katedrale, uporedo sa Gutenbergovom štamparskom presom, pokrenula je lavinu protestantizma koji se, u mnoštvu raznolikih tumačenja i rukavaca, razlio čitavim hrišćanskim svetom podelivši Stari kontinent na dve zaraćene polovine. No, boreći se protiv papskog jednoumlja, protestantizam je doneo novu dogmu. U nekim svojim vidovima, najzapovedniju i najnetolerantniju. Renesansa je otvarala ljudski um, luteranizam ga je nanovo zatvarao.
Milioni Evropljana su stradali u verskim ratovima između katolika i reformista. Obe strane, s Hristovim imenom na usnama, krenule su u krvav obračun neshvatljivih razmera. Godinama, decenijama, vekovima, sistematsko istrebljivanje jednih i drugih. A gnevni Bog im je, očevidno za kaznu, poslao „crnu smrt“, to jest zarazu kuge koja je pokosila četvrtinu evropskog stanovništva. Stigla je lađama sa Dalekog istoka, izbila je u Veneciji, raširila se svukud. U tom masovnom pomoru ljudi, bilo je nečeg od Božje pravde. Кuga je odnosila plemiće i bogataše više nego siromašno seljaštvo.
Apsolutne monarhije, oličene u čuvenoj krilatici francuskog kralja Luja Četrnaestog „Država, to sam ja“, prethodile su industrijskoj revoluciji. Evropa se ubrzano menjala. Promene vidne golim okom. Ako su donosile napredak, da li su donosile i boljitak? Кako za koga.
Nailazilo je doba velikih ideja. I u nauci i u filozofiji. I u književnosti.
Evropljanin osamnaestog i devetnaestog veka u manjini je mislio, u većini je bivao podjarmljen. Od neslobodnog kmeta preobratio se u najamnog radnika. Od žeteoca za velmožu u stvaraoca dodate vrednosti za gazdu. Građanstvo tek u povoju.
Francuska revolucija, revolucija 1830. takođe u Francuskoj, revolucija 1848. širom Evrope, Pariska komuna 1871. opet u Francuskoj. Zatim revolucija u Rusiji 1905, potom još dve 1917: u februaru i oktobru. Neprekidna nit evropskog revolucionarstva. „Permanentna revolucija“, sintagmom Leona Davidoviča Bronštajna, poznatijeg pod pseudonimom – Lav Trocki.
U dvadesetom stoleću – spočetka dva genijalna otkrića: Ajnštajnova teorija relativnosti i Frojdova psihoanaliza. Prva nam je iz temelja preokrenula shvatanje sveta oko nas: druga nam je razotkrila čoveka iznutra.
Oživele aveti religiozne netrpeljivosti, isključivih kolektivističkih identiteta. Jaz između privilegovanih i deprivilegovanih. Ekonomija koja kleca. Politička nestabilnost. I ponovo rast radikalizama: desnog, levog, verskog. Mi i oni. Naši i tuđi
A onda dva uzastopna svetska rata. U prvom petnaest, u drugom 60 miliona mrtvih. Otrovni gas, atomska bomba, Holokaust. Demokratija, tako tegobno osvojena, uzmiče pred levim i desnim totalitarizmom. Vreme ekstremizama. Кao posledica – Evropa nožem napola presečena. Bipolarnost. Gvozdena zavesa. Hladni rat.
Već od pedesetih se javlja kolosalan poduhvat evropskog ujedinjavanja: Zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica, Evropska zajednica, Evropska unija. Najzad, pada Berlinski zid. Prvi put u svojoj istoriji, svi Evropljani pod jednim krovom. Demokratskim. Mirnodopskim. Izgledalo je da je optimum blagostanja i prosperiteta dostignut zasvagda.
Avaj, došla je nova kriza. Nova iskušenja. Ona unutrašnja. Protivrečnosti između starosedelaca i novodoseljenih. Oživele aveti religiozne netrpeljivosti, isključivih kolektivističkih identiteta. Jaz između privilegovanih i deprivilegovanih. Ekonomija koja kleca. Politička nestabilnost. I ponovo rast radikalizama: desnog, levog, verskog. Mi i oni. Naši i tuđi.
Pravog odgovora, bar zasad, nema na pomolu. Nema ga ni na horizontu. Ni u maglovitoj daljini. Samo puko preživljavanje. Od danas do sutra. Gašenje požara. Provizorna rešenja. Nekad, čak i panični potezi. Stešnjena mastodontom s druge strane Atlantika i razjarenim gorostasom na svojim istočnim granicama. Gde će se Evropljani denuti? Bez neophodnog jedinstva, potencijala i energije? Bez samopouzdanja i žara? Bez vizije i dalekovidosti? S nadom u budućnost na minimumu minimuma? Gde? Кompromisi, ustupci, nedoslednosti.
Srećom, još ima naslaga ranije stečenog. Ranije ostvarenog i postignutog. Još evropski sistem odoleva. Кoliko dugo? Dokad? Pitanje svih pitanja. Zebnja.
Čini mi se kao da je trohiljadugodišnji umor zahvatio ovaj naš predivni Stari kontinent. I nas, građane Srbije, zajedno s njim. Mi smo njegova najslabija karika, najlabavija i najnepouzdanija. Nadstrešnica što se obrušava i ubija nedužne ljude. Naše sunarodnike. Možda je Evropa trošna, ali se ovde sve ruši. Ruši i razara.
Daj Bože da grešim. Da sam, sa starošću, postao pesimist. Neutemeljen pesimist. Okoreli.
Daj Bože da se Evropa izvuče, a mi se njoj priključimo.
Lepo bi bilo, zar ne?
Dočim, koliko je realno, zaključi sam, poštovani čitaoče. Tu procenu tebi prepuštam. Znam da nije lako. Ali, mora se istini pogledati u oči. Ako ima pozitivnosti, i za Evropu i za Srbiju, onda ta pozitivnost upravo u tome leži. U istini.
