Pišu: Studenti Filozofskog fakulteta
Ponedeljak, 9. decembar 2024.
Danas je tačno nedelju dana od kada je Filozofski fakultet u Beogradu stupio u blokadu. Povodom toga održali smo pres-konferenciju na platou ispred fakulteta. Svi smo simbolično podigli svoje indekse kao dokaz da pristupamo ujedinjeni u svojstvu studenata. Tokom same konferencije, moglo se videti dosta transparenata na kojima su preovladavale “krvave ruke” – bio je to samo jedan od simbola koji poziva na preuzimanje odgovornosti.
Odgovornost je nešto o čemu sistemski treba govoriti. Blokade su poslednja linija odbrane – čin na koji smo se odlučili jer smo na njega primorani. One podrazumevaju potpunu obustavu svih nastavnih aktivnosti. Svi bismo voleli da nemamo istinsku potrebu da budemo ovde, ljudsku potrebu da zaštitimo jedni druge, kada već sistem to ne čini. Zato smo izabrali fakultet kao mesto i instituciju obrazovanja mladih i budućnosti sistema koji i sami činimo. Na fakultetu se osećamo bezbedno, što na ulici nismo.
Ključni momenat kada smo shvatili da ovako više neće moći bio je pad nadstrešnice na železničkoj stanici. Tragedija u Novom Sadu tokom koje je petnaest osoba izgubilo živote konačno nas je naterala da se probudimo, i to ne samo jer je među žrtvama bila i naša koleginica sa Filološkog fakulteta. Smrt ovih ljudi nije bila rezultat ni slučajnosti ni nesrećnih okolnosti, već sistema koji je utemeljen na korupciji. Reč je o stvarnim životima. Ljudi koji su poginuli nisu brojevi, statistika i imaginarna politička igra – oni su stvarni i ne smeju se nikada zaboraviti.
Čak i tokom mirnih okupljanja, kada su se građani pre svega sastajali kako bi u tišini iskazali svoje nezadovoljstvo i zajedno podelili tugu, učesnici su bivali hapšeni i držani u pritvoru bez konkretnih dokaza. Sve je otišlo korak dalje kada su, prilikom petnaest minuta tišine, u kojima su učestvovale i naše koleginice i kolege sa Fakulteta dramskih umetnosti, nasilnici napali našeg kolegu i time mu naneli ozbiljne telesne povrede. Nije bilo sluha za studente – odlučili smo da govorimo kao jedno. Koliko još godina i tragedija je potrebno da bismo se trgli?
Smrt ovih ljudi nije bila rezultat ni slučajnosti ni nesrećnih okolnosti, već sistema koji je utemeljen na korupciji. Reč je o stvarnim životima. Ljudi koji su poginuli nisu brojevi, statistika i imaginarna politička igra – oni su stvarni i ne smeju se nikada zaboraviti
Okupili smo se sada jer je krajnje vreme bilo da kažemo – dosta! Dosta korupciji, dosta nasilju! Nećemo dozvoliti da se glas mladih utiša. Mi smo budućnost ove zemlje i nećemo dozvoliti da se naš glas ne čuje. Sve ove teme se tiču nas, naše dece i njihove dece. Odlučili smo da se borimo za ovu zemlju zato što je volimo, poštujemo i želimo da živimo u njoj.
Naš cilj nije obustava nastave, već skretanje pažnje javnosti na to da se akademska zajednica probudila i da je duboko povređena zbog svih stvari koje su se dogodile u prethodnom periodu. “Ispiti se mogu nadoknaditi, ali život ne.” Svi smo upisali fakultete sa istim ciljem – da steknemo znanje. Međutim, svakodnevno posmatramo kako institucije oko nas zakazuju, obrazovni sistem se urušava, a oni od nas koji se pobune, trpe napade. Ne damo da se život selektivno ceni i ne pristajemo na to da novac nadvlada život. Pravni mehanizmi i zakon postoje, a mi se zalažemo za odgovornost i transparentnost informacija koje se direktno tiču naših života.
Da bi se naš glas čuo, zajedno smo kroz studentski plenum, demokratski organizovano telo za donošenje odluka zasnovano na glasu većine, sastavili i izglasali zahteve. Svakoga dana, svi zainteresovani studenti (a ima ih dosta) okupe se u amfiteatru i zajedno predlažu i donose sve odluke i ideje koje se tiču sledećih koraka blokade. Zvanični predstavnik kao pojedinac ne postoji. Ovde nismo iz bilo čijeg interesa. Biramo da se borimo obrazovanjem, solidarnošću i kulturom.
Odlučili smo se za organizaciju preko radnih grupa. Svaka radna grupa ima svoj zadatak i svi zainteresovani im se mogu priključiti u bilo kom trenutku. Na ovaj način učimo da radimo u kolektivu, i to nam poprilično dobro ide. Svi smo okupljeni oko istih zahteva i ciljeva-samovoljno, bez ikakvih spoljašnjih pritisaka.
Naš cilj nije obustava nastave, već skretanje pažnje javnosti na to da se akademska zajednica probudila i da je duboko povređena zbog svih stvari koje su se dogodile u prethodnom periodu. Ispiti se mogu nadoknaditi, ali život ne
Na samom fakultetu tokom blokade borave studenti svih godina, od brucoša do studenata na doktorskim studijama. Svi zajedno izrađujemo plakate i transparente, delimo ideje, družimo se… Mnogi su ovu priliku iskoristili i za učenje. Čitaonice i biblioteke rade neometano. Posebna radna grupa za donacije na svakom fakultetu svakodnevno razmenjuje potrepštine i kontroliše da na svim fakultetima imamo dovoljno hrane, vode i higijenskih proizvoda.
Naši građani i građanke su naši jedini donatori. Oni nas svojom dobrom voljom snabdevaju grickalicama, sokovima, kafama, čajevima.. Neretko se nađe i poneka domaća kiflica ili kolač uz poruke i crteže koji mame osmehe i govore o iskrenoj brizi i podršci. Posebno nam znači podrška naših profesora i profesorki sa kojima smo svakodnevno u kontaktu. Oni se na svaki način trude da nas podrže savetima, stručnošću, donacijama i lepim rečima uz apsolutnu podršku u ispunjenju nsših zahteva . Smatramo da su oni i više nego stručni da se bave ovim temama. To su ljudi koji su ceo svoj život posvetili nauci, etici i društvu.
Mi smo, nažalost, jedan od malobrojnih fakulteta koji uvažava potpunu podršku uprave od samog početka. Pored zvaničnog saopštenja, Uprava je i danas na pres-konferenciji ponovo stala uz nas. Ovim putem želimo da im se, još jednom, zahvalimo na tome. Ne možemo izostaviti ni higijeničarke i domare fakulteta koji nam izlaze u susret i nesebično su tu za šta god nam treba. Ljudskost i solidarnost koji tokom blokada kolektivno osećamo i delimo jesu su ono što nas gura da idemo dalje i da ne odustajemo; na tome smo zahvalni do neba. Ljudskost i empatija se ne kupuju – oni se solidarnošću, kulturom i obrazovanjem, između ostalog, i sistemski grade. Ovim činom stojimo uz moral i nematerijalne vrednosti i dokazujemo da ne pristajemo da ćutimo i sakrivamo sistemske probleme koji se tiču naših života. Naših života kao građana ove zemlje, jer mi smo narod i mi smo glas, sistem postoji zbog nas.
I za kraj, da ponovimo: naša glavna ideja nije obustavljanje nastave. Međutim, mi ne vidimo poentu učenja i bavljenja naukom ako se ne osećamo sigurno – na ulici, na putu ka obrazovnim institucijama koje pohađamo, autobuskoj stanici, čak ni u sopstvenom domu. Nama danas niko ne može da garantuje da li će nas neko napasti na ulici samo zbog toga što se usuđujemo da mislimo svojom glavom, a kritičko mišljenje upravo jeste osnova obrazovanja i nauke kao takvih. Mi nauku ne možemo da primenjujemo u državi u kojoj ne znamo šta nas čeka sutra. Ovo se tiče svih nas.
Ovim činom stojimo uz moral i nematerijalne vrednosti i dokazujemo da ne pristajemo da ćutimo i sakrivamo sistemske probleme koji se tiču naših života
Svako se mogao naći ispod nadstrešnice. Ovo više nije pitanje novca i moći. Ovo je pitanje života ili smrti. Mi nismo jedini koje ovo drži budnim noću – svakodnevno ljudi postaju sve informisaniji i svesniji situacije u društvu i svojih zakonom zagarantovanih prava.
Može se reći da smo mi kao najsvesniji deo društva sada najglasniji, ali to nije tako. Mi smo samo glas svih tužnih, besnih, umornih građana koji nemaju snage da se bore sa nepravdom ovog sistema. Zajedno smo u ovome i nećemo stati, sve dok se naši zahtevi ne ispune.
Svi u blokade!