Hahaha. Jujuju. Ihahaj. Amin.
Sve se te reči mogu pronaći u knjizi Luj-Ferdinana Selina pod naslovom Izabrana pisma N. R. F.-u (1931–1961), objavljenoj u izdavačkoj kući Zepter Book World. Uz povremena odstupanja od pravopisa i brojne psovke, pogotovo kada se potegne pitanje poreza. Tada nikada ispisuje isključivo velikim slovima. Radije bi umro – viče – nego da plati poreznicima. Ne odolevamo fusnotama, poput one pod brojem 162: Dana 30. juna 1954, račun mu je bio u minusu od 7.161.846 franaka. Uzalud što su ključne reči ček, avans, prodaja ili advokat. Ostalo je tariguz, da pomenemo taj divni, zvučni pojam vraćen u igru.
Pisac i prevodilac Bojan Savić Ostojić kaže da se i u pismima izdavaču, francuski klasik drži govornog stila po kojem su njegove knjige postale prepoznatljive. „Ono što ova pisma čini jedinstvenim među sličnim kolekcijama Selinovih pisama (posle smrti objavljeno ih je barem desetak) jeste žestina tona.“
Premda mu je, zalaganjem Žana Polana, omogućeno da ponovo objavljuje, a potom i da se vrati u Francusku – dodaje – ne može da oprosti što Putovanje nakraj noći nije svojevremeno izašlo u Galimarovoj kući, „hramu književnog ukusa“.
„Nakon 1949. oseća da ima pravo na sve. Zato pršte uvrede, prozivke na račun izdavačkih preduzeća (Galimar/N.R.F.), na račun svakog korespondenta ponaosob, a posebno Gastona, koga direktno naziva ‘starim poslastičarem’, ‘Čiča Deficitom’, ‘piljarem’. Oprašta mu jer zna s kakvim talentom ima posla.“
Zove ga i ‘sefom’, ‘katastrofalnim bakalinom’, ‘pohotnim pečenim oslićem’, tražeći paprene avanse.
„Ja sam običan radnik“, poručuje Polanu 1950, „i to radnik koji hoće da ga plate u kešu kada odradi posao, kratko, jasno, neto, bez palamuđenja.”
Ono što pionirski radi jeste pokušaj da se govor, u svoj svojoj kompleksnosti izraza, prenese u književnost. A jedinica govornog jezika nije rečenica. Funkcioniše muzički, njegova jedinica je dah
Bojan Savić Ostojić
Malo esejizira o književnosti, osim kad pljuje savremenike i neprijatelje: Sartra, Ženea, Rožea Vajana… „Treba istaći ono što se ne vidi: Pisma N. R. F.-u objavljena su 1991. na inicijativu Antoana Galimara, Gastonovog unuka!“ – primećuje naš sagovornik, pre nego što smo ga upitali šta je bio najveći izazov u zbirci epistola.
„Baratanje žargonom! Ono što pionirski radi jeste pokušaj da se govor, u svoj svojoj kompleksnosti izraza, prenese u književnost. A jedinica govornog jezika nije rečenica. Funkcioniše muzički, njegova jedinica je dah. Posle Smrti na kredit, od interpunkcije koristi samo tri tačke. Drugo: nemoguće je prepisati govor, mora se transponovati, i to, što je pravilo Selinovog pisanja ‘naživo’, iz cuga ili nikako. U rukopisima nema nijednog precrtavanja; oni su uzastopno ispisivane radne verzije i izbor ‘najživlje’. Takvo pisanje više liči na jam session.”
Bojan Savić Ostojić misli da smo imali sreće sa prevoditeljkama, Ivankom Pavlović, koja je prevela Putovanje nakraj noći, Od zamka do zamka i Sever. Takođe, sa Svetlanom Stojanović koja je prevela Smrt na kredit. Smatra da nisu izneverile muzičku dimenziju i šatrovački registar. S tim da je u prepisci taj stil izoštreniji. Pisma ispisuje u trenutku, ne osvrćući se, sa preciznim zahtevima. Nikad ih ne iščitava, niti čuva duplikat.
Priča o muzici, o ritmu, bitna je kada izdavač „malo pre 14. aprila 1932” zatraži od pisca da prepriča Putovanje nakraj noći!? Te dve strane prava su poslastica za čitaoca. I za buduće prozaiste…
Strašnije deluje jedino molba Čitalačkog odbora da skrati rukopis i izostavi delove što otežavaju čitanje.
„Druga važna stvar je da su romani na kojima je radio po povratku u Francusku, Od zamka do zamka, Sever i Rigodo – tematski povezani sa izdavaštvom, pa je u Severu Gaston Galimar jedan od junaka, s kojim ne postupa nimalo elegantno.“
Radeći na prevodu, tražio je svojevrsni kontrapunkt. Tamo gde je Selin „razlabavljen i ležeran”, trudio se da uspostavi ograničen fond reči i koristi ga po potrebi. Ukoliko je reč o „sočnom“ tekstu poput ovog, kao prevodilac nije verovao u lakoću, u dopisivanje, u nadigravanje sa autorom. „Tamo gde nanjušim slobodu, postajem oprezniji i ponašam se, otprilike, slično ritmičkoj sekciji koja pokušava da održi strukturu kompozicije kako bi autor, solista, imao prostora da ‘briljira’.“
Koristio je naš stari rečnik žargona Dragoslava Andrića, verujući više sopstvenom uhu, sočnim izrazima kojih se naslušao dok je bio dete. U poslednjih godinu dana, hvatao je fragmente razgovora ili monologe na ulici – to naziva terenskim radom.
Recimo: drpi, kokne, puj pike, prosto ko piksla. Psovke? Biramo najmekšu jer internet ne trpi nalik Galimaru: „Zabole ih za mene uzduž i popreko.“
Šta novo saznajemo o kontroverznom Selinu, kolaboracionisti tokom Drugog svetskog rata?
„Bez obzira na to što je bio osvedočeni antisemita i profašista, vidimo da je bio beskrupulozan u plasiranju svojih dela“, odgovara Bojan Savić Ostojić. Po oslobađanju iz zatvora u Danskoj – priča – čekao je pomilovanje. Presudom mu je oduzeta imovina, ali ta je odluka 1951. poništena i amnestiran je.
„Dve godine docnije, Francuska odlučuje da amnestira sve saradnike okupatora, među kojima nisu samo pisci, novinari i drugi agitatori, već počinioci velikih zločina. Odluka je duboko podelila zemlju. Da nije došlo do nje, teško bi poželeo da se vrati. Strpljivo je čekao, apsolutno negirajući da je za vreme okupacije javno iznosio stavove, a i te kako jeste. Upečatljivo je da izostaje ma kakva mea culpa! Pokazuje da stavove nije nimalo promenio. Iz rata je izašao jedino spreman da književnu inovativnost debelo naplati. Insistirao je da se protiv njega poveo rat zato što je imao hrabrosti da napiše Putovanje nakraj noći; zbog načina kako ga je napisao.“
Zabeležili smo na stranicama Radara da su rukopisi Rat, London i drugi čekali šest decenija da budu štampani. Čuvao ih je levičarski orijentisan intelektualac, ne želeći da se udovica obogati. U međuvremenu, trajala je debata o Selinu. Videćete – pisao je Polanu 1950 – da ću završiti kao najomraženiji pisac stoleća.
„Najekstremniji primer neverovatnog talenta, pomešanog sa neoprostivim političkim angažovanjima. Mislim da ga je, suprotno onome što je tvrdio, isključivo talenat i spasao“, zaključuje prevodilac.
Danas je hit u knjižarama, smeškamo se lapsusu: govoreći o bolu 20. veka, ispisuje pogrešan broj – 21.
Greška?
Što bi kazao na kraju epistole Žanu Polanu, 5. juna 1952:
Ustaću iz groba i zaurlati s vukovima!
Srdačno Vaš
L F Selin
Malro piše Galimaru
Andre Malro uputio je 26. maja 1951. pismo Klodu Galimaru:
Dragi Klode,
Mislim da Selin veoma želi da pređe kod Vas; mislim uostalom da je ono što mu se zameralo na ličnom planu bilo laž; a na književnom planu, čini se da će se izvesno desiti pomilovanje, kakav god bio ishod izbora.
Ne moram ni da Vam kažem da me je potpuno briga za njega jer mislim da me je nedavno obasuo uvredama (koje nisam ni pročitao…) Ali bez obzira na to što je paćenik, on je sigurno veliki pisac. Dakle, ako hoćete da Vam ga dopremim, samo mi recite.
Vaš
Andre Malro
PS: Kad budete odgovorili Margeriti Grepon, povedite računa da je ne obeshrabrite previše.
