Piše: Dunja Milanović, studentkinja FPN
Mi, studenti Fakulteta političkih nauka, peti dan blokade provodimo na fakultetu držeći se zajedno, jer u ovim teškim trenucima solidarnost je ta koja nas drži na okupu. Slika koju vlast želi da oboji daleko je od istine, a jedino što je tačno je da smo tu jer stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu.
U blokadi nam se pridružio i Fakultet organizacionih nauka, naš prvi komšija, i čini mi se da je to doprinelo još većem stvaranju zajednice. Međusobno se pomažemo, toliko blisko da su čak i naši profesori juče bili u dvorištu FON-a, dok su u nebo poleteli tragovi tuge koju ova država ostavlja u spomen. U počast svim žrtvama nesreće u Novom Sadu, naša dva fakulteta u 12:07, nakon 15 minuta ćutanja, pustili su 15 crnih balona.
U trenutku tog prizora mislim da smo svi imali u glavi samo jedno – ovo nije način na koji treba da provodimo svoj petak popodne, ovo nije ono što treba sutra da pričamo kada se budemo sećali naših studentskih dana.
Svim ljudima, s imalo savesti, svet je stao tog prvog novembra. Zato smo i mi stali. Zato (u)staju svi fakulteti, kao simbol akademskog društva čija je svrha, ili bi bar trebalo da bude, edukovanje građana. Mi smo ti koji treba da budu uzor nekima koji dolaze posle nas.
Dnevne aktivnosti, od druženja do učenja, koje imamo svakog dana u blokadi, služe samo da nam upotpune vreme. Ni u jednom trenutku ne zaboravlja se zašto smo došli, a još manje zašto ostajemo.
Solidarnost je toliko jaka da smo zaboravili na reč „ne“. Svako je svakome prijatelj i kad god je potrebno nama ili drugima koji su se pridružili ovoj akciji, pomoć se nađe. Ova blokada je epilog jedne agonije, groteske i karcinoma sveta u kom živimo. Ako mi ne pronađemo lek za sve bolesti koje boluje društvo, niko neće.
Najlepša stvar koju imamo je podrška koju dobijamo. Profesori dolaze svakodnevno, čak i preko vikenda, donose hranu i stvari i pitaju nas kako smo. I zaista mnogo ljudi postavlja to pitanje na koje ne postoji adekvatan odgovor. Dobro smo, zaista, ali kako možemo biti kada smo tu gde jesmo.
Sada kada je FON sa nama, nalazimo načine da provodimo vreme zajedno, ujedinjeni. Zaista, nikada nismo sami, što je veoma važno u trenucima tuge. Kolege i mi smo dve krajnosti, akademski posmatrano, ali su se sve razlike u trenutku obrisale, jer imamo isti cilj. Tako je i sa ostalim fakultetima. Iako sa njima ne provodimo vreme stalno, idemo jedni drugima u posete, a poruke solidarnosti se dele svakodnevno.
Svi smo mi zajedno, ali voleli bismo da nismo sami. Ovo je borba koju treba da vodi čitavo društvo, a mi smo ti koji smo preuzeli teret da je započnemo.
