Autorski koncept predstave Čarli Čaplin: Svetlosti velegrada Beogradskog dramskog pozorišta, čijom premijerom je otvoren festival regionalnih pozorišta Ruta, dosta je zbunjujući. Njeni autori, reditelj Nikita Milivojević i koreografkinja Amalija Benet, izabrali su da zapravo pozorišnim sredstvima, prevashodno glumom koreografisanom na način Čaplinovih i drugih nemih filmova, ilustruju čuveni film Svetlosti velegrada. Drugim rečima, nisu izdvojili neke teme i/ili motive ovog filma, ili neka njegova sinematografska svojstva i onda ih transponovali u autentični, imanentno pozorišni izraz, već su, kao oni ulični slikari što rade portrete kopirajući fotografije, ilustrovali film. Predstava, dakle, pozorišnim sredstvima kopira antologijske scene iz ovog filma, od pokušaja samoubistva, skokom u vodu, bahatog bogataša kojeg Šarlo sprečava, preko scene boks meča u kojoj Šarlo uspeva da se pameću i lukavstvom malog čoveka nosi s mnogo jačim protivnikom, do njegovih romantičnih scena sa slepom uličnom cvećarkom.
U izvedbenom pogledu, u ovoj predstavi je sve besprekorno, od muzike, preko glume i koreografije, do svetla, scenografije i kostima. Osnova koncepta je odlična muzika Teodorosa Oikonomoua, u potpunosti u skladu s ritmom, melodijom i funkcijom koju je imala muzička pratnja u nemim filmovima, a koju kompozitor lično (i virtuozno) izvodi tokom cele predstave. Reditelj i koreografkinja postavili su scensku radnju kao vrlo dinamičnu, u pokretu stilizovanu na način nemog filma (s čestim trčanjem, nerealističkim i komičkim ubrzavanjem pokreta, a nešto ređim slow motion rešenjima) i sa mizanscenom koji je, opet kao u nemim filmovima, pre svega plošan, dvodimenzionalan. Glumci su ovako postavljene okvire scenske igre odlično „oživeli“, a među njima je apsolutno prednjačio nezamenljivi (zbog toga je i u Beogradu morao da tumači glavnu ulogu, kao što ju je igrao i u „originalnoj“ verziji predstave, onoj atinskoj) Prokopis Agatokleus. On je do najsitnijih detalja, od hoda, preko načina trčanja, do tužno-romantičnog izraza lica, „skinuo“ Čarlija Čaplina u ulozi lutalice Šarla.
Predstava, dakle, pozorišnim sredstvima kopira antologijske scene iz filma, od pokušaja samoubistva skokom u vodu, preko scene boks meča u kojoj Šarlo uspeva da se pameću i lukavstvom malog čoveka nosi s mnogo jačim protivnikom, do njegovih romantičnih scena sa slepom uličnom cvećarkom
Iz domaćeg dela ansambla izdvojili su se još Stefan Radonjić u ulozi bogataša, koji je komičarski uspešno varirao ortačku bliskost i vezanost za Šarla u trenucima kad je pijan, tužan i (samoubilački) očajan i aroganciju bahatog bogataša u trenucima kada se otrezni, a pored njega i Vukašin Jovanović kao Gradonačelnikova žena i pozajmljivač glasa. Njegova izuzetno visoka i mršava pojava u ženskoj haljini tipičnoj za treću deceniju 20. veka (odličan kostim iz epohe Jelene Stokuće), u kombinaciji s vešto ubrzanim pokretima i hodom u scenama koje su to zahtevale, stvarala je upečatljiv komički efekt. Međutim, Jovanović nije izgradio samo jednu od komičkih minijatura u ovoj predstavi, već je, pokazavši tako svoju glumačku versitilnost, u muškom identitetu sjajno „pozajmljivao“ glas bogatašu i njegovom batleru, jasno diferencirajući dva karaktera, oštro ih komički oblikujući, te usput pokazavši velike pevačke sposobnosti, kao i odlično znanje engleskog, što je sve stvorilo efekat prave glumačke bravure.
Kao što rekosmo, na izvedbenom planu predstavi nema šta da se zameri. Trebalo bi izdvojiti i odličan dizajn svetla još jednog gosta, konkretno gošće iz Atine u ovom projektu, Kristine Tanasoulu, a koji nam, putem poređenja, razotkriva koliko je svetlo jedna od slabijih tačaka srpskog pozorišta… Ono što izaziva velike dileme jeste, dakle, sam autorski koncept, kome nedostaje bilo kakva estetska, društvena i misaona opravdanost, relevantnost. Društvena je ovde najmanje važna, ne mora svako pozorište da bude „angažovano“, ali ovde druge dve ne mogu da ne budu bitne; naprotiv, one su nužne. Pohvala pozorišnoj i filmskoj umetnosti, samoj igri kao alternativi užasnoj stvarnosti koju trenutno živimo u Grčkoj, Srbiji, ali i u mnogim drugim svetskim sredinama, izvesno nije dovoljan umetnički razlog. Naprotiv, ovakva pohvala igri može se shvatiti kao čist larpurlartizam.
