Obeležavanje veka od smrti Đakoma Pučinija (1858–1924) ulazi u završnicu. S pažnjom su iščekivane aktivnosti Opere Narodnog pozorišta (na čije čelo je početkom godine došao bariton Željko Lučić, velika zvezda svetskih operskih kuća). Nacionalni teatar organizovao je manifestaciju Slavimo Pučinija. Tokom tri i po sedmice, od 16. novembra do 8. decembra, Velika scena je mesto susreta publike s najatraktivnijim kompozitorovim partiturama aktuelnog repertoara, ali i jednom premijerom i koncertom: Triptih je izveden na Dan Narodnog pozorišta, gala koncert na dan Pučinijevog odlaska sa životne scene.
Đakomo Pučini bio je poštovalac inovacija svoga doba. Osim strasti za brze automobile, iskazivao je veliko zanimanje za pokretne slike i nije se ustručavao da pojedine principe sedme umetnosti primeni u koncepciji svojih opera. Tako Triptih (prvi put izveden u operi Metropoliten u Njujorku, 14. decembra 1918), možemo razumeti i kao paralelu s filmskim omnibusom (rođenim upravo u pionirskom razdoblju kinematografije – iz potrebe za stvaranjem celovečernjih filmskih programa). Rečju, pred slušaocem/gledaocem su tri (samostalne) pripovesti zgusnutih scenskih zbivanja. Gotovo filmske.
Na domaćoj sceni postavljane su sve Pučinijeve jednočinke, ali nikada do ovog momenta nisu prezentovane kao celina. Sam kompozitor najpre je držao do ideje da Triptih uvek treba da bude izvođen integralno. Posle nekog vremena se predomislio, shvativši da je ukupni obim dela možda ipak preveliki da bi se održala puna pažnja publike. Opet, treba doživeti i iskustvo izvorno mišljene strukture, zbog čega je premijera Triptiha (22. novembar), bitan potez Opere Narodnog pozorišta. Jednočinke su izvođene onim redosledom kojim su postavljene u Triptih.
Inscenaciju Plašta koju je februara 2011. potpisao reditelj Dejan Miladinović, obnovila je i za potrebe izvođenja Triptiha adaptirala Ana Grigorović. Deo prvobitne podele ostao je isti. Zanimljivo je pratiti razvoj umetnika koji su pre trinaest godina bili polaznici Operskog studija. Mikele je među najuspelijim rolama Vuka Zekića, Pučinijev verizam jeste njegovo izražajno polje, tumačenje arije „Nulla! Silenzio!“ odličan je primer suštinskog razumevanja ovog operskog pravca (nije, dakle, slučajnost to što je istom numerom oduševio publiku gala koncerta priređenog nedelju dana kasnije). Tu su i Ljubica Vraneš kao Frugola i Mihailo Šljivić kao Talpa, zaista sugestivni u ulogama supružnika dezorijentisnih u velikom gradu. Ostali likovi dobili su nove interpretatore. Nikola Kitanovski (Luiđi) poseduje sigurnu vokalnu i glumačku pojavu; Sonja Šarić (Đorđeta), kao i uvek, oplemenjuje svaki muzički projekat u kojem uzme učešće. Mada u nevelikim ulogama, odlične partije ostvarili su Siniša Radin (Glas tenora/Verglaš) i Marko Kostić (Tonka). Pod dirigentskom palicom sjajnog Aleksandra Kojića, svi elementi partiture su prezentni, Plašt zvuči kompaktno, dinamično, sliveno – u jednom dahu.
Privlačnost Triptiha leži, čini se, i u heterogenosti Pučinijevih jednočinki, sprovedenoj s namerom, jer je kompozitor, u cilju uspeha svojih partitura, te približavanja publici, primenjivao postupke koje je smatrao operativnim: česte smene dramskog ritma, kontrastnih slika i osećanja… Govorio je, štaviše, o „tri zakona“ koja je vezivao za pozorište, „buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. Tako posle brutalnog verizma Plašta sledi lirska tragedija Sestre Anđelike. Lepota potonje izvesno leži u činjenici da je Pučini dobro poznavao ambijent samostana (kompozitorova sestra bila je monahinja): dobro je znao kako da takvo okruženje prenese na pozornicu. Rediteljka Ivana Dragutinović Maričić delikatno je postavila odnose unutar sestrinstva, kao i monahinja sa spoljnim svetom (mislimo na komplikovanu relaciju glavne junakinje i njene tetke, kneginje), dala inventivno rešenje završnog prizora. Muzičko vođstvo ovog promišljanja istorijskih okvira pitanja ženskih prava, povereno je – simbolično – dirigentkinji Dragani Radaković (jednako uspešnoj operskoj pevačici). Značajne doprinose pozitivnom utisku daju orkestar i ženski ansambli/hor (naravno, i mešoviti horski sastav, iako prisutan tek na samom kraju, izvan scene, kao kakav zaključak, komentar), odnosno solistkinje Nena Đurić/Časna majka, Andrijana Spasojević/Sestra nadzornica, Danijela Popović/Đenovjefa, Ana Bosert/Dolčina, Učiteljica iskušenica/Vera Zečević, Sestra Osmina/Marina Nikolić, a naročito izvrsna Sanja Anastasia u ulozi kneginje. Predstavom dominira Evgenija Jeremić Pokrajac. Interpretacija naslovne uloge je očaravajuća, do perfekcije izvajana fraza, bravurozno artikulisane vokalne i glumačke transformacije. Identifikacija sa likom je potpuna, reakcije (i suze) u gledalištu – izdvajamo u tom smislu ariju „Senza mamma“ – nedvosmislena su potvrda rečenom.
Finalni deo Triptiha, Đani Skiki, jedina je Pučinijeva komična opera. Tematsko izvorište počiva u realnim, istorijskim događajima. Đani Skiki je konkretna ličnost, a Dante ga je smestio u neku od jaruga osmog kruga pakla Božanstvene komedije. Rediteljka Ana Grigorović, podsećamo, radnju premešta u savremeno doba i daje svemu nušićevski ton, virtuozno dijagnostikuje (uvek aktuelnu) društvenu situaciju u kojoj najbrže ‘plivaju’ oni bez etičkih okova. Grigorović organizuje scenu razrađujući svaki detalj, uvek kroz više istovremenih planova, pri čemu je gest aktera koreografisan, s namerom prenaglašen, s odlikama slepstika. Pevači u tome izvesno uživaju: rezultat je jedna od najuspelijih postavki koje nacionalni teatar ima. Vuk Zekić je ponovo u glavnoj ulozi (bio je na istom zadatku i 22. novembra 2016), urnebesan u svim ‘kombinacijama’ veštog ariviste. Impresivan je njegov potpuni preobražaj u odnosu na Plašt. Nevena Đoković blista kao Laureta, dugo po slušanju u uhu odzvanja njeno tumačenje arije „O mio babbino caro“. Stevan Karanac samouvereno i sa mnogo šarma tumači Lauretinog odabranika Rinuča. Članovi ‘ožalošćene porodice’ – Martina Koljenšić/Zita, Mihailo Šljivić/Simone, Slobodan Živković/Gerardo, Nevena Matić/Nela, Nataša Rašić/Ćeska, Milan Obradović/Beto, Danilo Nedić/Gerardino i Stefan Petković/Marko – uverljivi su učesnici lakrdijaških akcija otimačine imovine bogatog rođaka. Dirigent Đorđe Stanković umešno oblikuje ukupni zvuk, plastično predočavajući slušaocu Pučinijeve (muzičke) poruke.
Gala koncert (29. novembar), osmišljen je tako da slušaoca provede kroz najefektnije stranice Pučinijevog opusa: numere su grupisane po operskim naslovima, malim scenskim/tematskim celinama. Time se, u skladu sa koncertnim uslovima, rukovodi reditelj Mario Pavle del Monako. Svedena, ali funkcionalna scenografija, prevashodno se odnosi na dekorativne elemente i vizuelne projekcije, jer praktično čitavu pozornicu zauzima orkestar. Scenski pokret solista je odmeren, koliko da naslutimo zbivanja. Pod upravom Đorđa Pavlovića, Aleksandra Kojića i Đorđa Stankovića, arije i duete iz opera Turandot, Boemi, Madam Baterflaj, Toska, Manon Lesko, Plašt, Vile i Devojka sa Zapada, uz učešće Orkestra i Hora Opere Narodnog pozorišta, izvodili su Sanja Kerkez, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nevena Bridžen, Evgenija Jeremić Pokrajac, Dušan Plazinić, Janko Sinadinović, Stevan Karanac, Dragutin Matić i Vuk Zekić – potvrđujući, svako na svoj način, reputaciju prvaka nacionalnog teatra prestonice.
