Prvog novembra ove godine srušila se nedavno rekonstruisana nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu, što je usmrtilo petnaestoro ljudi, dok je dvoje teško povređeno. Na osnovu svih podataka o rekonstrukciji Železničke stanice, koje se u poslednjih mesec dana obelodanjuju, kao i sve većeg napora vlasti da se što više podataka sakrije, zataška ili uništi, postoji više nego osnovana sumnja da pad nadstrešnice nije bio puki nesrećni slučaj već posledica nečije odluke da je zgrtanje bogatstva korupcijom i krađom novca građana važnije od života tih istih građana. Petnaest dana kasnije u Beogradu se krenulo sa rušenjem Hotela „Jugoslavija“ bez poštovanja bezbednosnih pravila, što je dovelo do oslobađanja azbesta u vazduh u naseljenom delu grada, supstance koja je izuzetno opasna za disajne puteve i za koju se zna da je mala količina dovoljna da izazove karcinom pluća.
Istini za volju, i pre pada nadstrešnice bilo je jasno da postupci vlasti često nisu motivisani najboljim interesima građana, štaviše, ali verovatno većina nas nije ni sanjala da će nas ova vlast zarad bogaćenja staviti u direktnu životnu opasnost. Pad nedavno rekonstruisane nadstrešnice koja se koristi bez upotrebne dozvole ili rušenje zgrade kojim se oslobađa toksična supstanca u nekom normalnom društvu bili bi smatrani nečijim paranoidnim idejama, ali za nas su realnost, mi živimo taj paranoidni scenario. Pitanja koje smo do juče postavljali – šta je sledeće i dokle je ova vlast spremna da ide, više se ne postavljaju, jasno je. Pitanja koja nam se sada nameću su kako je moguće da smo dopustili da dođemo dovde, koliko dugo smo spremni da trpimo laži, nasilje i urušavanje kvaliteta naših života na svim nivoima (od kvaliteta vazduha do kvaliteta obrazovanja) i šta je potrebno da se desi da konačno uđemo u odlučan otpor koji će dovesti do smene ove vlasti.
Autokratija živi od straha i beznadežnosti
Kako bismo otvorili ova pitanja, osvrnimo se na psihološke mehanizme vladanja u autoritarnim represivnim režimima poput ovog u kome živimo, a zatim i na naše mehanizme preživljavanja i borbe u istom. Da se podsetimo, autoritarni oblik vladavine je onaj u kojem je moć centralizovana u rukama jedne grupe ili osobe, uz političku represiju koja podrazumeva kontrolu medija i institucija i ograničavanje ili sprečavanje građana da učestvuju u političkom životu društva kršenjem ljudskih prava, policijskom brutalnošću, zatvaranjem, vansudskim kažnjavanjem političkih aktivista itd. Evo nekih od primera u poslednjih mesec dana – predsednik u prvom obraćanju nakon tragedije izjavljuje da nadstrešnica nije bila rekonstruisana (uprkos jasnim dokazima da jeste i naknadno obelodanjenom informacijom da je stanica puštena u rad bez upotrebne dozvole), informacije od javnog značaja u vezi sa rekonstrukcijom se drže u tajnosti, na medijima sa nacionalnom frekvencijom se cenzurišu informacije o događaju i protestima, vlast zloupotrebljava policiju i organizovane grupe huligana da fizički maltretiraju i zastraše građane koji protestuju, aktivisti se hapse i predugo zadržavaju u pritvoru pod nejasnim uslovima. Ova vlast sve očiglednije vlada lažima, propagandom, nasiljem ili pretnjom nasiljem.
Strah nije njihov jedini adut. Pored zastrašivanja, vlast mnogo ulaže u to da steknemo utisak da je svaka borba osuđena na propast i time obesmišljena
Šta se dešava sa nama i u nama ako dugo ovako živimo? Jedan od najvećih izazova života u autoritarnim sistemima, u psihološkom smislu, svakako je život u strahu. Što je represija veća, veći je i naš poriv da se pobunimo, ali je i odmazda strašnija, pa je veći i naš strah da bi nas pobuna mogla preskupo koštati. U situacijama koje doživljavamo kao opasne i ugrožavajuće, naš prvi odgovor su akcije bega ili borbe. Ukoliko nam bežanje nije opcija, a plašimo se da se borimo, preostaje nam ili da se potčinimo i postanemo sluge sistema ili da se pravimo mrtvi – da se dislociramo, ukopamo, povučemo u sebe, da prestanemo da osećamo. Kad prestanemo da osećamo, mogu da nas sve zajedno skuvaju kao žabe.
Strah nije njihov jedini adut. Pored zastrašivanja, vlast mnogo ulaže u to da steknemo utisak da je svaka borba osuđena na propast i time obesmišljena. Ponavljana krađa glasova na izborima (opipljivim materijalnim dokazima potvrđena) jedan je od najočiglednijih primera. Iako je bilo svetlih primera u kojima su neke male bitke izvojevane, većina protesta u poslednjoj deceniji nije dovela do željenih i očekivanih promena. Jedan od skorašnjih primera je i izjava predsednika da će, parafraziraću, sam da progura predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju nakon što je zbog kritike javnosti i struke isti izbačen iz skupštinske procedure. Politička represija, osim izazivanja straha, služi upravo i tome da zaključimo da nemamo kontrolu nad svojim životom i da, ma šta mi uradili i koliko god se trudili, nećemo moći da utičemo na odluke koje se tiču naših života. Ovaj doživljaj naučene bespomoćnosti vodi nas u depresivnost, apatiju, povlačenje i odustajanje, čime postajemo idealni podanici autoritarnog vladara.
Efekat podela
Još jedan moćan metod autoritarnih režima koji aktuelna vlast obilato koristi je i kreiranje dubokih podela u društvu etiketiranjem neistomišljenika kao uzurpatora i izdajnika, kao i podsticanje podela po etničkoj ili bilo kojoj drugoj osnovi. Na ovaj način razara se doživljaj zajedništva čime se umanjuje šansa za organizovani otpor i pobunu. Primetimo da im i širi društveni kontekst ide naruku – ideologija kapitalizma i sve prisutniji konzumerizam doprinose odsustvu doživljaja zajedništva i pripadnosti zajednici, samim tim i našem doživljaju odgovornosti za dobrobit zajednice u kojoj živimo. Sve više smo otcepljeni od mesta i trenutka u kome živimo, otuđeni od prirode i ljudi sa kojima tu prirodu delimo. Potencijalna ekološka katastrofa u Boru ili Donjim Nedeljicama čini nam se previše daleko da bi za nas bila relevantna, a kršenje osnovnih ljudskih prava, npr. LGBT populacije, ne doživljavamo kao naš problem, već problem nekih tamo ljudi, iako sa tim ljudima delimo škole, fakultete, kancelarije. Ako nemamo doživljaj zajedništva i pripadanja zajednici, ne možemo ni verovati da je dobrobit zajednice ujedno i naša dobrobit.
Što je represija veća, veći je i naš poriv da se pobunimo, ali je i odmazda strašnija, pa je veći i naš strah da bi nas pobuna mogla preskupo koštati
Naši kapaciteti za podnošenje teškog sadržaja koji nas onespokojava, uznemirava, obeshrabruje ili plaši, ograničeni su. U nekom trenutku ćemo, ako ne uspemo da se sa ovim osećanjima izborimo, probati da prestanemo da osećamo i mislimo o onome šta nam se dešava. Upravo to se i desilo – pozatvarali smo se u sebe i naše male sigurne mehure i od njih napravili tvrđave bez kontakta sa surovom realnošću u kojoj živimo. Međutim, padom nadstrešnice i događajima koji su usledili, probušeni su naši mehuri u kojima smo, žmureći jednim okom na to šta nam ova vlast radi, nekako uspevali da održimo iluziju normalnog života u kome smo barem mi i naši najbliži slobodni i bezbedni. E pa nismo ni slobodni ni bezbedni, to je sada postalo bolno jasno. Mehuri su probušeni. I šta ćemo sad?
Kako smo dok nam se sve ovo dešava i kako da prevladamo prepreke i nastavimo da se borimo bila su, između ostalog, pitanja za moje sagovornike u poslednjoj epizodi emisije U raljama osećanja, psihologe i profesore na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odeljenju za psihologiju Tamaru Džamonju Ignjatović i Aleksandra Baucala i studenta političkih nauka Pavla Cicvarića, aktivistu studentske organizacije Borba.
Pozatvarali smo se u sebe i naše male sigurne mehure i od njih napravili tvrđave bez kontakta sa surovom realnošću u kojoj živimo. Međutim, padom nadstrešnice oni su probušeni
Na pitanje kako se nosi sa strahom kao neko ko je u prvim borbenim redovima na ulici, ko je sa svojih dvadeset i dve godine već više puta osetio posledice političke represije ovog režima, Cicvarić odgovara „Kada sam kao mali pitao svoju babu koja je živela sama na selu, u nekoj nedođiji, kako se ne plaši da ostaje sama, ona je odgovorila `šta mi vredi plašiti se?`. Nije istina da se ne plašimo, nije ni poenta da to očekujemo, poenta je da izađemo na ulice uprkos tome što se plašimo. Mislim da je to upravo ono što uliva optimizam, to što se ljudi plaše i znaju šta može da im se desi, ali uprkos tome izlaze. U životu se ništa ne mora, ali ako nešto nećemo da uradimo treba da znamo koje su posledice, rezultat toga, a rezultat tog nemara biće ova situacija u kojoj se nalazimo. Aktivizam nije samo izlazak na ulicu, bes i aktivizam mogu da se iskažu i pisanjem pesme koja kritikuje društvo, preko radio-emisije, sve su to načini na koje se ova tema drži relevantnom, treba dati na važnosti svakoj vrsti doprinosa.“
Značaj masovnosti i istrajnosti
Tamara Džamonja Ignjatović isticala je značaj masovnosti i istrajnosti koje su nam možda nedostajale u protestima i pokretima u poslednjoj deceniji, a u čemu vidi prostor za optimizam ovoga puta. „Razvili smo naučenu bespomoćnost jer su se mnoge akcije i mnogi protesti ugasili bez većih rezultata, nasuprot tome imamo koncept samoefikasnosti koji ne pasivizira i koji se gradi ne samo iz pozitivnih iskustava, već i iskustva savladavanja neuspeha, vežbanja istrajnosti i svesti o tome da ćemo i ako padnemo moći da ustanemo, da možemo da budemo mudri, da menjamo strategije.
Moćan metod autoritarnih režima je i kreiranje dubokih podela u društvu etiketiranjem neistomišljenika kao uzurpatora i izdajnika
Na primer, sada imamo decentralizaciju otpora i protesta i angažovanje različitih segmenata društva, škola, fakulteta, strukovnih udruženja itd. Mi sada postajemo većina, a ova vladajuća politička elita je manjina.“ Tamara se takođe osvrnula na fenomen podeljene odgovornosti koji nam može pomoći da razumemo našu pasivnost i povlačenje – sociopsihološki fenomen koji se odnosi na smanjenu odgovornost za postupke koje svako oseća kada je deo neke grupe. „Odakle nam pravo da kažemo zašto ja, nek drugi to rade, neka moj život bude nečiji tuđi posao, nešto za šta če neko drugi da se bori? Hajde umesto toga da se pitamo zašto ne ja? Ali i tad pomaže kad nas je više, neki put zaista ne mogu ja, ali će neko drugi u tom trenutku izaći i reagovati, ako nas je više zajedno možemo da odreagujemo na to na šta treba da odreagujemo.“
Baucal uporište za optimizam vidi u jačanju doživljaja odgovornosti. „Ako mi sada ne rešimo ovaj problem, prenećemo ga na sledeću generaciju, na našu decu, a ja bih voleo da nas ova deca zapamte kao generaciju koja je bar jedan društveni problem uspela da reši i nije ga prenela dalje.“ Istakao je i važnost toga da aktivizam razumemo kao „svakodnevicu nekoga ko je pripadnik jedne složene zajednice, a ne kao ekskluzivnu stvar koja se dešava samo u određenim kritičnim istorijskim trenucima. Bez našeg aktivnog uključivanja u društvo svi problemi će se kad-tad prelomiti preko nas. Umesto da se pitamo šta je cena mog uključivanja, treba da se pitamo šta je cena neuključivanja. Mi se na društvo oslanjamo – koliko je društvo moćno da nam pomogne, toliko je moćno da nam ugrozi živote.“
Ono što se nametnulo kao zaključak razgovora jeste da su osnovni stubovi borbe protiv autoritarnog režima zajedništvo, odgovornost, solidarnost i istrajnost. Dešavanja u poslednjih mesec dana pokazala su da su naši mehuri odsečeni od realnosti, iako kratkotrajno dobro rešenje, na duže staze neodrživi. Završila bih citirajući Aleksandra Baucala: „Ovo je naš zajednički problem i moramo zajedno da ga rešavamo. Velika je verovatnoća da će, ako se svi angažujemo, ono što će doći dan posle biti bolje od onoga što danas imamo.“
