Jubileji u koncertnoj praksi su sasvim uobičajeni. Dok su godišnjice kompozitora naročito pogodne kad u festivalskom programu zataji inspiracija, jubileji institucija jesu differentia specifica. Ovog meseca, dijamantski jubilej je obeležen u Velikoj sali Berlinske filharmonije – nije reč ni o godišnjici osnivanja orkestra (postoji skoro vek i po), niti o godišnjici sale, nego o 75-godišnjici Prijatelja Berlinske filharmonije.
Kada je nakon bombardovanja u Drugom svetskom ratu zgrada Berlinske filharmonije obnovljena (1960), njena koncertna dvorana, prva u svetu u takozvanom stilu vinogradskih terasa, postala je paradigma potonjim salama – Gevandhausu u Lajpcigu, Santori holu u Tokiju, Santa Čečiliji u Rimu ili Pariskoj filharmoniji. Sala u kojoj blizu dve i po hiljade gledalaca ne mora da mari da li će sedeti u centru gledališta, iza scene ili bočno od nje, ili pak na udaljenim terasama blokova E, F, G…, jer će na svakom mestu akustički dojam biti gotovo jednak, obnovljena je upravo zahvaljujući društvu Berlinske filharmonije. Ugled koji asocijacija uživa u berlinskoj javnosti i značaj koji ima u životu koncertne dvorane i istoimene filharmonije, istaknut je na koncertu 8. novembra, pre početka muzičkog programa.
U svom rezidencijalnom domu, Berlinska filharmonija izvela je dela Sergeja Rahmanjinova, Eriha Volfganga Korngolda i Antonjina Dvoržaka. Orkestrom je rukovodio Kiril Petrenko, ruski dirigent odrastao i stasao na Zapadu, koji u momentu kada je nasledio Sajmona Retla nije posedovao značajno iskustvo u vođenju velikih simfonijskih orkestara. Danas, nakon pet godina formalnog rukovodstva jednog od najboljih orkestara sveta, Petrenko samouvereno vlada ansamblom i u sali, koja to svojom akustikom dozvoljava, ozvučava naizgled skrivene delove simfonijske partiture. Tako je bilo i sa Simfonijskom poemom Ostrvo mrtvih, op. 29 Sergeja Rahmanjinova, u kojoj su tonske slike vesala i kretanje vodenih površina bile dinamički odmerene, a neizvesnost bitisanja i Dana gneva, s citatom srednjovekovne sekvence Dies irae, dramski pojačana.
Izvođenjem Simfonije Antonjina Dvoržaka, Berlinska filharmonija je otkrila „skrivene“ melodijske linije u partituri, koje mnogim dirigentima i orkestrima ostaju ispod analitičkog i interpretativnog radara
Koncert za violinu i orkestar u D-duru, op. 35 Eriha Korngolda jeste prvo delo koje je autor komponovao nakon višegodišnje stvaralačke apstinencije usled obećanja da se neće baviti umetničkom muzikom, već samo filmskom od koje je inače živeo, sve dok Hitler ne bude svrgnut s vlasti. Solistkinja Vilde Frang je svojom interpretacijom jasno istakla Korngoldov filmski repozitorijum na kojem je baziran tematski materijal dela. Ova norveška umetnica, iako srpskoj javnosti malo poznata, među berlinskom publikom je veoma cenjena, što pokazuje činjenica da je ovo delo u istoj sali svirala čak tri večeri zaredom. Drugim rečima, sedam i po hiljada ljudi slušalo je iste umetnike i isti program dan za danom.
Izvođenjem Simfonije u d-molu op. 70 Antonjina Dvoržaka, Berlinska filharmonija je otkrila „skrivene“ melodijske linije u partituri, koje mnogim dirigentima i orkestrima ostaju ispod analitičkog i interpretativnog radara. Kontrasti plesnog karaktera i mračnih akcenata doveli su do gotovo divljeg vrtloga u trećem stavu, dok je u finalu simfonije posebno bila naglašena herojska crta dela.
Iako bi se o svakoj interpretaciji moglo promišljati naširoko, jer to ne pružaju samo dela već i interpretativni pristupi, nameće se opšte pitanje – da li je moguć patern izuzetne interpretacije? Naizgled, odgovor je sasvim jednostavan: izvrsni muzičari sviraju na vrhunskim instrumentima u sali koja istovremeno pruža osećaj okruženosti zvukom i utisak intimnosti u egzibicionističkom činu vizavi slušanja muzike. I, ništa od navedenog nije manje ili više važno. Dakle, moguće je samo u znalački izazvanoj interakciji svega navedenog. A šta ako nešto manjka? Pa, u društvima kakvo je naše, srpsko, oduvek je nešto manjkalo. Čini se da je to patern po kojem se simfonijska umetnost u nas normalno konzumira.
I, kao info dodatak: dva dana kasnije, za članove društva Berlinske filharmonije upriličen je matine i vođen razgovor sa šefom-dirigentom Kirilom Petrenkom. Bila je to prilika da se čuju stavovi ovog umetnika koji, iako zvanično ne daje intervjue, javno istupa po važnim pitanjima – ostaće zabeleženo njegovo javno protivljenje ruskoj invaziji na Ukrajinu, 2022. godine.
