Trideseti jubilarni Festival autorskog filma nije tek puko odbrojavanje godina, nego kulturni kapital koji bi činio čast mnogim bogatijim i srećnijim kulturama. Ne radi se u ovom slučaju samo o istrajnosti, doslednosti, posvećenosti, znatiželji i pre svega naporu da se svetski film sagleda u svoj njegovoj pluralnosti. Svako ko je prisustvovao projekciji indijskog filma Sve što zamišljamo kao svetlost u dupke punoj MTS dvorani, u udarnom večernjem terminu, shvatiće da se tu pre svega radi o strategiji kultivisanja publike, koja Festivalu veruje ali koju je Festival autorskog filma tokom decenija naučio da mu veruje.
Ovu draž otkrivanja, sučeljavanja novih filmskih izražajnih mogućnosti i pre svega konfrontiranja estetika, Festival je zadržao i u ovogodišnjem izdanju. Time nije izneverio visok nivo kvaliteta koji je stabilizovao poslednjih nekoliko godina. Negujući neke od svojih uobičajenih programskih celina (Takmičarski program, Glavni program, Bande à part – istovremeno jedan od najradikalnijih i najomiljenijih, Hrabri Balkan…), Festival je, možda više nego ikad ranije, u eri sveprožimajućeg profitabilizma, uspeo da ovu veru u film kao kreativni čin učini nepoljuljanom.
Iako je vrednih dometa i značajnih filmova i ove godine bilo sa svih meridijana, supremacija azijskog filma, ne samo u smislu brojčane zastupljenosti, bila je najuočljivija. S po tri indijska i kineska filma, iranskim, korejskim, vijetnamskim (pre svega), taj je program pokazao ne samo sve bogatstvo filmskih izazova, nego na dva filmska primera, kineskom filmu Romantična generacija kultnog kineskog reditelja Đia Žang-kea i fascinantnom vijetnamskom filmu Vijet i Nam, demonstrirao formalnu inovativnost i suštinski prodor u novo. Apropo novoga, svi smo mi za nešto novo i drugačije, a kada se ono pojavi, ili ga ne prepoznamo ili uz gunđanje tražimo da to „novo“ bude nekako „novo na drugi način“. To se u prvom redu odnosi na film Romantična generacija, jedan od najkompleksnijih filmova snimljenih u svetu poslednjih godina. To je suštinski, eksperimentalni film u kojem narativ zadobija potpuno nepojmljivu dimenziju, a strukturno, film nikako ne možemo klasifikovati te ga ubrojati ni u igrane ni u dokumentarne. Romantična generacija je rekapitulacija filmske karijere Đia Žang-kea brojnim autocitatima, refereriranjima na sopstvene ranije filmove kao i njihova interpolacija u živo, pulsirajuće tkivo filma. Romantična generacija je film-dijalog u kojem velika kineska glumica Žao Tao svodi bilans sopstvenog glumačkog sazrevanja kroz ekonomsku ekspanziju nove Kine, u kojoj je dijalog izgubio smisao te je prepušten robotima!
Na istoj ravni potpune mentalne uzurpacije i destabilizovanja naših uobičajenih gledalačkih navika je i vijetnamski film Vijet i Nam, reditelja Mina Tai Tronga… To je, kao i prošlogodišnji vijetnamski film U žutoj čauri reditelja Fama Tjena Ana, takođe FAF-ovo spektakularno otkriće, vizuelna poema fascinantne likovnosti, u kome je ekspresija toliko jaka da tvori sadržaj po sebi. Ovom triptihu formalno radikalnih filmova pripada i film Žaka Odijara Emilija Perez. Francuski film svoju originalnost najpre duguje, poput filma Džoker: Ludilo u dvoje, tome što je rađen u formi mjuzikla. Ali, naravno, to nije sve. Sama ideja filma, da šef narko-kartela, na vrhuncu moći, poželi da promeni pol i postane žena, dovoljno je iščašena da garantuje vrhunsku zabavu. Film koji se uz sve uslovnosti opisuje kao krimi-komedija, doneo je Odijaru Nagradu žirija na Festivalu u Kanu, a glumici Zoe Saldanja nagradu za najbolju žensku ulogu. Emilija Perez je film ubojite ironije, počev od nemoguće premise da vrhunski zlikovac osniva organizaciju za pomoć porodicama nestalih (čijim je brojnim nestancima, uostalom, i sam doprineo). U svetu Žaka Odijara uvek smo na skliskoj ivici da se pojavi simpatija za iregularno, u ovom slučaju za kriminalca. Nešto slično se javljalo i njegovom filmu Prorok, po mišljenju potpisnika, jednom od najvećih evropskih filmova ovog milenijuma. Ali, kada je Odijar u pitanju, svakako treba imati u vidu da je i sama mogućnost ovakve simpatije deo njegovog ironijskog repertoara dosetki, kojim se on čuva od posvemašnjeg cinizma, ali koketira s političkom nekorektnošću. Emilija Perez je antologijski film, predivnog ugođaja i za dugo sećanje.
Dva indijska filma, Santoš i Sve što zamišljamo kao svetlost, takođe su prikazana na ovogodišnjem kanskom festivalu. Ovaj drugi je na najbolji način uveo beogradsku publiku u svet rediteljke Pajal Kapadije, čiji je prethodni film Noć nesigurnosti takođe deo ovogodišnjeg festivala, i na koju u budućnosti svakako treba računati, ne samo kao na deo lokalne indijske filmske priče. Predivan film, suptilan, filigranski vez, priča o gubitku, emocionalnim preprekama, usamljenosti i čežnji. Na potpuno različit način od Almodovara koji u Susednoj sobi priča o ženskom prijateljstvu u agoniji i bolu, film Pajal Kapadije donosi na indijsko filmsko platno dijametralno drugačiji lik žene. One su delatni subjekt, emancipovane i prosvećene, što se pokazuje nedostatnim za uspešan i srećan život. Santoš, rediteljke Sandije Suri, indijske Ketrin Bigelou, brutalistički je i neugodan film, u kojem indijska policajka koju izvrsno igra Šahana Gosvami, prelazi dug put od krotke, statusom marginalne žene, do nasilne policajke koja nije u stanju da kontroliše svoju violentnost. Santoš je prst u oko indijskom društvu, poraz svih, svet u kojem je sve postavljeno na pogrešan način te otud nevini stradaju a krivica ne rezultira katarzom.
Suvo davljenje litvanski film reditelja Laurinasa Barejše, verovatno je najneobičniji i najzagonetniji film festivala. Svojevrsni film-slagalica u kojem slučaj jednog osujećenog davljenja multiplikuje brojne konsekvence. Film u kojem se gledalac teško snalazi ako filmu pristupi uobičajenom linearnim sledom. Iako cerebralan, u krajnjoj liniji konstrukcija, Suvo davljenje traži od gledaoca puno učestvovanje, makar u pokušaju da složi vremenske planove, kako bi ovaj film-rebus odgonetnuo u razumljivom logičkom sledu.
Susedna soba Pedra Almodovara, kojem je pripala čast da svečano otvori Festival, podelio je publiku, pa i one najzagrižljivije almodovarovce. Rađen po predlošku Sigrid Nunjes, Susedna soba je, iz perspektive Almodovarovih kasnih godina, možda najbolji film koji je uradio još od filma Pričaj s njom (2002). Susedna soba nije samo film o ženskom prijateljstvu (briljiraju Džulijan Mur i Tilda Svinton) nego izuzetna refleksija o patnji, bolu, gubitku, i solidarnosti, o svetu u kojem više ništa nije sveto, a čiju problematiku usložnjava, kako to reče u jednom od inače izvrsnih filmskih dijaloga, glumac Džon Torturo, „kontinuitet neoliberalizma i jačanje desnice“.
Osim pobrojanih, ovogodišnji festival imao je na svom programu još nekoliko velikih autora: Dejvida Kronenberga, Alberta Seru, Lu Jea, Džošuu Openhajmera, Majka Lija… ali jedna od stvari koje na Festivalu treba dodatno poštovati je prilika da se u ovoj, estetički vrhunskoj svetskoj konstelaciji nađe i nekoliko srpskih fimova. Mogućnost Raja sve prisutnijeg Mladena Kovačevića ostavlja odličan utisak, a tu su i filmovi Sunce nikad više Davida Jovanovića i Supermarket Nemanje Bečanovića. Eto dobre prilike da vidimo koliko idemo u korak s filmskim svetom ili za njime zaostajemo.
Dosta dobrih filmova, odlična festivalska atmosfera, uglavnom pune sale, neke su od odlika jubilarnog festivala. Ali, ono što se za kraj može sagledati kao pitanje zauzimanja neke od perspektiva je zapanjujuće prisustvo žena u svetskom filmu. I to ne žena kao defanzivnih učesnica radnje nego žena koje su motorika filmova, centralni stožer i katalizator naracije. S tim u vezi, jedna od ne malih zanimljivosti festivala je i koliko su čitavom jednom kvalitativnom festivalskom segmentu ove godine doprinele glumice. Džulijan Mur i Tilda Svinton u Susednoj sobi, Zoe Saldanja u Emiliji Perez, Šahana Gosvami u Santošu, Žao Tao u Romantičnoj generaciji, Dajan Kruger u Pokrovu, približile su autorske svetove i vizije, ali su ove filmove i duboko obeležile ličnim pečatom. Žene koje one inkarniraju možda nisu postale, kako bi to rekla Maksin Hong Kingston „žene ratnice“, ali su pokazale da su u modernom svetu ne samo ravnopravne nego i da vode glavnu reč…
