Vučić je, ipak, dao. Preciznije, zamalo dao. I to, ni manje ni više nego Gorana Vesića, čistača u dva suprotstavljena sistema, čoveka koji je iz trbuha svih vlada, od 5. oktobra naovamo, branio sopstvene akcije u vlasti. Zato je njegovo hapšenje, nakon novosadske tragedije, bez obzira na činjenicu da je Vanpretresno veće Višeg suda u Novom Sadu ekspresno, u sredu 27. novembra ukinulo pritvor, postao događaj od izuzetnog značaja. I uprkos činjenici da su pojedini analitičari i javnost, pokazalo se s pravom, ukazivali na to da je uhićenje bivšeg ministra svojevrstan igrokaz vlasti koje ima za cilj da amortizuje gnev naroda.
Zašto je Vesićevo hapšenje bilo događaj od prvorazrednog interesa? Svakako ne zato što će ovaj nezaobilazni sastojak svakojakih srpskih političkih pasjaluka, dugo iza rešetaka gledati samo komad neba, već zbog činjenice da je Vučić spreman da se odrekne skoro svakog samo ako plamen pobune zbog težine događaja plazi dovoljno visoko da opeče i njega ili nekog njemu bliskog. A, slučaj pogibije 15 ljudi u Novom Sadu je baš taj slučaj. Dakle, Vučić će ubuduće dobro razmisliti pre nego što izgovori ono čuveno „ne dam“. Ispostavilo se da je Vesić, ipak, u onoj skupini povlašćenih, koje predsednik ne da, iako se u prvi mah učinilo da će bivši ministar postati prva žrtva iz one kaste izvršilaca naloga kojoj se Vučić nedavno poručio da bi trebalo da razmisle koliko bi ljudi za njih glasalo samo ako bi se on sklonio sa liste.
Šta nam to govori? Da je Vučić duboko svestan da je malo ko u prethodnih tridesetak godina ostao više dužan Srbiji od njega. Jer on, više nego bilo ko drugi zna da je napravio državu u kojoj je korupcija prožeta vlašću a ne obrnuto, kao što zna da je zemlja za njegovog vakta postala utočište za svakojaki kriminalni i politički ološ. Baš kao što je svestan da nije bilo korupcionaške afere, od Savamale do Jovanjice i divlje gradnje, a da u nju nisu umešani najviši državni zvaničnici, njegovi najbliži saradnici i familija, sve do Andreja Vučića i Predraga Malog. I da nijedna od tih afera nije dobila sudski epilog.
Dakle, uopšte više nije pitanje da li Vučićeva kamarila krade, bez obzira na to što su zadnjice uvalili u fotelje baš zahvaljujući najavama o borbi protiv kriminala i korupcije. Naravno da kradu. Problem je što u toj pljački već neko vreme i ubijaju. Stvari su jednostavne, od dolaska naprednjaka na vlast postoje samo dva puta. Ili možete da budete lopov ili luzer. Trećeg nema. Vesić je prvi koji je postao i jedno i drugo. Bez obzira što je pravosuđu sa Andrićevog venca stigla naredba o njegovom puštanju na slobodu. Dil o rasprodaji i pljački Srbije napravljen je na prećutnom sporazumu između stranaca i Vučića. Režim isporučuje zahteve, lišavajući zemlju budućnosti, stranci im zauzvart dopuštaju još koji đir satiranja Srbije. Zato su ugovori o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu dokumenti sa oznakom top secret. U tim papirima su pohranjene najveće i najprljavije tajne režima, tog komplota Kineza, Mađara, državnog vrha, pandura, tajkuna i članova podzemlja. A to je čak i za tipa kao što je Vučić, onog koji uvek malo bolje vara od najboljih, duboka voda. I tamna.
I Vučić je svestan da je malo ko u prethodnih tridesetak godina ostao više dužan Srbiji od njega. Jer on je napravio državu u kojoj je korupcija prožeta vlašću a ne obrnuto. Zemlja je za njegovog vakta postala utočište za svakojaki kriminalni i politički ološ, a nije bilo korupcionaške afere u koju nisu umešani njegovi saradnici
Naposletku, mnogo toga bi se moglo spočitati predsedniku, ali na toj dugačkoj listi svakako nije sposobnost da zbog političkog šibicarenja – i za vlast u nagorem mogućem trenutku – na pogrešan način privuče pažnju javnosti. Koristeći golo nasilje protiv demonstranata nemih od bola, u pokušaju da se sanira šteta, i to u trenutku kada je postradalo petnaest nedužnih ljudi, Vučić je prekršio norme, ne pristojnog, nego ljudskog ponašanja. Čak i za standarde kamarile koja nikad nije bila u srodstvu sa pristojnošću.
I tu popravnog više nema.
Napomena: (Tekst u štampanom izdanju Radara je napisan i poslat u štampu u utorak, 26. novembra, dan pre nego što je Goranu Vesiću ukinut pritvor)
