Ovaj početak zime podseća na onaj iz 1996. godine. Pre 28 godina glumci su se oglašavali povodom pokradenih izbora u vreme vlasti Slobodana Miloševića, danas se sa pozorišne scene oglašavaju povodom uhapšenih kolega u Novom Sadu i traže da se pred lice pravde privedu svi odgovorni za pogibiju 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu. Prvak Drame Srpskog narodnog pozorišta Jugoslav Krajnov za Radar podseća da je nakon tragedije 1. novembra, već 5. novembra održan veliki protest u spomen žrtvama koje su nastradale na železničkoj stanici. Otkazane su predstave u SNP, i posle nekoliko dana su počeli ponovo da igraju:
„Svake večeri igramo predstave u spomen na ljude koji su nastradali na železničkoj stanici i u znak protesta zbog uhapšene dece. Apelujemo na tužilaštvo, sud i celo društvo da se krivci procesuiraju u najkraćem mogućem roku, a mladi ljudi puste iz pritvora. Ovo radimo kao umetnici i građani u znak solidarnosti s porodicama nastradalih i uhapšenih, van uticaja svake politike ili stranačke pripadnosti.“
Kada je 15. novembra objavljeno saopštenje Udruženja dramskih umetnika Srbije, sada se ono čita u Novom Sadu ali i u Beogradu, gde je to prvo uradila glumačka ekipa predstave Majstor i Margarita kad su se posle aplauza obratili publici: „Izražavamo oštar protest da su uhapšeni reditelj Nikola Končarević i student Akademije umetnosti Nikola Stanojević samo zato što su tražili odgovornost nadležnih za pogibiju nevinih ljudi na novosadskoj železničkoj stanici. Tražili su samo ono što minimum moralne i ljudske odgovornosti nalaže – da svi koji su odgovorni za pogibiju tih ljudi budu privedeni pred lice pravde. Umesto toga, dobili su samo poniženja, uvrede i hapšenja, kao i najmaliciozniju političku zloupotrebu njihove osnovne građanske dužnosti i prava, da stanu u zaštitu svetinje života svojih sugrađana. Nažalost, ovakva oglušenja odgovornosti za bezbednost građana od strane nadležnih nisu nešto što se događa prvi put. Kada je samo mesec dana nakon pogibije dece u ’Ribnikaru’ prećeno deci naših kolega, tražili smo od tadašnje premijerke Ane Brnabić, kao i Ministarstva unutrašnjih poslova, da hitno reaguju i pronađu anonimne pretioce. Nikada nismo dobili odgovor, osim od Ministarstva kulture koje je obećalo da će učiniti sve što je u njihovoj moći.
Koliko još ljudi treba da pogine i šta još treba da nam se sruši na glavu da bi se neko prizvao, ne samo odgovornosti, nego minimumu ljudskosti. Ponovićemo, kao i uvek, da ovo saopštenje ne zastupa nijednu političku opciju i unapred odbacujemo svaku potencijalnu političku zloupotrebu od strane bilo koga. Reč je o apelu da ne dopustimo da takav stepen neodgovornosti i nemorala ugrozi još neke živote.“
Glumci su ljuti jer je vlast atakovala na njihove nedužne kolege. Samo zato jer su se našli na ulici, a ova vlast ne voli da im se ljudi muvaju po ulicama. Zato ih, valjda, stalno kopaju, prekopavaju, ostavljaju nezavršenima ne bi li se narod lomio po njima. I nije više reč samo o pojedinačnim istupanjima glumaca kakva su se doskora mogla čuti, jer je stav Udruženja dramskih umetnika Srbije jasno iskazan njihovim saopštenjem. Tako se oseća sve veća sličnost sa nezadovoljstvom iz vremena kada su u zimu 1996. posle jednodnevnog štrajka na samom početku demonstracija, beogradska i srpska pozorišta nastavila manje-više normalno da rade, ali su na licu mesta predstave prilagođavali trenutku, oglašavajući se proglasima solidarnosti ili ubacujući u predstave sa redovnog repertoara detalje koji su asocirali na događaje iz realnosti. Bilo je i snažnih individualnih poteza: 27. decembra 1996, pred početak izvođenja predstave Maska na velikoj sceni Narodnog pozorišta, reditelj Nikita Milivojević izašao je na pozornicu i objasnio publici da otkazuje predstavu „zbog svega što se događa po ulicama“.
Posle predstave Bure baruta, 28. decembra 1996. glumci su, umesto poklona, počeli da se šetaju po pozornici u ritmu zvižduka iz zviždaljki. Sledećeg dana je glumac Bane Vidaković otkazao predstavu Život je san. Tokom protesta odigrala se još jedna velika i sinhrona akcija beogradskih pozorišta tokom januara 1997. kada je oko 300 glumaca beogradskih pozorišta krenulo od Jugoslovenskog dramskog do Kolarčeve da probiju policijski kordon. Ili od Ateljea 212, predvođeni novim upravnikom Nebojšom Bradićem, dok je u JDP to bio Jovan Ćirilov.
Teško je bilo devedesetih odvojiti privatni i profesionalni život Voje Brajovića od političke borbe u koju se upustio. Ostao je upamćen njegov gest iz decembra 1999. kada je na predstavi Bure baruta koja se igrala u Narodnom pozorištu (izgorelo JDP se gradilo) pokazao majicu na kojoj je pisalo Otpor, s prepoznatljivom stisnutom pesnicom, i sam podigao pesnicu uvis. Taj čin je izazvao 15 minuta gromoglasnog aplauza:
Koliko još ljudi treba da pogine i šta još treba da nam se sruši na glavu da bi se neko prizvao, ne samo odgovornosti, nego minimumu ljudskosti – pitaju glumci u svom proglasu
„Sećam se da smo igrali Bure baruta usred demonstracija protiv Slobodana Miloševića. Jedan mladić ušao je u moju garderobu u majici na kojoj je pisalo Otpor i zamolio me da podržim demonstrante nakon predstave. Rekao sam mu da skine tu majicu i da mi je pozajmi. U predstavi, ima jedna scena gde igram u pidžami, obraćam se publici sa rečenicom iz komada: „Imam nešto da vam kažem…“ U tom trenutku skinuo sam pidžamu i ispod nje sam ostao u toj majici na kojoj je pisalo „Otpor“. Ne mogu vam dočarati tu reakciju i aplauz publike. Nije me bilo strah, nego sam osećao veliko zadovoljstvo da sam učinio nešto korisno. Strah je bio među političarima. Idućeg dana, tadašnji upravnik pozorišta i ministar kulture Željko Simić rekao je da se takav striptiz više neće dešavati u pozorištu i kaznio nas time što više nismo mogli da igramo u Narodnom pozorištu. Naravno, neki su mi zamerili da sam time doveo svoje kolege u neprijatnu situaciju, ali to je bila angažovana predstava i ja mislim da sam se poneo u skladu sa njenom idejom.“
Jedna od najdramatičnijih predstava tokom protesta 1996/97. odvijala se u Kolarčevoj ulici, u ponoć, na temperaturi od minus 10. Balerina Sonja Vukićević i glumac Slobodan Beštić igrali su svog Magbeta ispred policijskog kordona, polugoli, dok su ih studenti polivali toplim čajem da bi izdržali. A sa kamiona koji se nekako probio kroz hiljade gledalaca i demonstranata, Marija Opsenica kao Hekata uzvikuje Šekspirove reči „Pakao je mračan“, i svi iz sveg grla, svom snagom su ponavljali „Pakao je mračan“. Pakao režima Slobodana Miloševića.
O današnjem paklu, u svom obraćanju na protestnom skupu u Novom Sadu, govorila je mlada glumica Srpskog narodnog pozorišta Aleksandra Pleskonjić Ilić i njeno obraćanje je publika prekidala burnim odobravanjem i još burnijim negodovanjem kad bi pomenula predstavnike vlasti:
„Nesreće nam se stalno ponavljaju. Dokle? Dokle god niko ne odgovara, ponavlja se. E, zato smo se okupili danas da im snažno i odlučno kažemo: Miloše Vučeviću, Gorane Vesiću, Milane Đuriću, Aleksandre Vučiću, krivi ste, odgovaraćete. Odgovaraćete jer su ovi ljudi stradali zbog vas, zbog urušenog društva koje ste napravili, da je partijska knjižica važnija od diplome i stručnosti. U kome su korupcija i ugradnja u svaki posao postali normalnost. U kome su bahatost i prostakluk postali najveće vrline. Želite celu Srbiju da stavite pod vašu nadstrešnicu. Nećemo vam to dozvoliti, prevršilo je svaku meru, prelilo je čašu…“
Zimski protest 96-97. imao je poseban simbolički značaj kao nijedan antimiloševićevski protest pre njega. Baratalo se sofisticiranim simbolima i metaforama, a duhovitost i domišljatost su celom događaju davali poseban značaj i kvalitet. Rediteljka Anja Suša je na pitanje kakva je bila uloga pozorišta u tim građanskim protestima, u časopisu Ludus odgovarala:
Glumci su ljuti jer je vlast atakovala na njihove nedužne kolege. Samo zato jer su se našli na ulici, a ova vlast ne voli da im se ljudi muvaju po ulicama. Zato ih stalno kopaju, prekopavaju, ne bi li se narod lomio po njima
„Tokom devedesetih godina, srpsko pozorište je, u celini uzev, postalo znatno konzervativnije i zatvorenije nego u prethodnoj dekadi. Repertoarom su dominirali tekstovi koji su se mahom bavili nacionalnom tematikom, kao i mnoštvo komedija, vodvilja i drama realističkog prosedea. Slobodu, originalnost i raznovrsnost pozorišnog izraza sa kraja osamdesetih godina, zamenili su kvazikonzervativizam i kvazitradicionalizam koji su dobili svoju punu afirmaciju u atmosferi potpune izolacije i nedostatka kontakata sa spoljnim svetom, a na drastično smanjenom prostoru nekada velike zemlje, kao i površno i arogantno verovanje da je pozorište dovoljno samo sebi, te da je njegova osnovna funkcija da pruži kratkotrajno izbavljenje gledalaca iz grozomorme realnosti, nudeći zabavu i opuštanje…“
Tridesetak godina kasnije, pozorište u Srbiji danas je repertoarski raznovrsnije, ali ono posluje u veoma skučenim finansijskim okvirima. I s mukom sastavlja mesečni repertoar jer su glumci masovno rastrzani između televizijskih serija, filmova i pozorišta. Svaki snimajući dan im po pravilu donosi dobar prihod, a pozorišta se drže jer im pruža sigurno uhleblje da ih ne bi pratila neizvesnost preživljavanja slobodnih umetnika.
Međutim, kada se dogodi slučaj poput nesreće u Novom Sadu, kada presudi ljudska greška koja ima svoje vinovnike, glumci se bez kalkulisanja smeštaju u prvi red. I tada dolaze do izražaja njihova snaga, empatija i podrška publike. Ovog puta i na ulicama. Vlast po pravilu, pa tako i ova u Srbiji, nema sluha za ono što glumci ovih dana govore. Koristi nasleđeni sindrom da su glumci dobri kao upotrebna vrednost za ulice i trgove, i ništa više od toga. Zoran Đinđić je jednom takvom dao da bude ministar kulture, misleći da će biti jednako uspešan kao što je uspešno animirao ljude pored česme. I prevario se.
Glumci su tokom protesta 1996/97. uspeli da izdejstvuju odlazak dvojice tadašnjih upravnika koji su predstavljali oličenje SPS vlasti – Aleksandra Berčeka iz Narodnog pozorišta i Miladina Ševarlića iz Pozorišta na Terazijama. Bitna je razlika između njih i sadašnjih upravnika iz redova vladajućih stranaka. Svetislav Bule Goncić u Narodnom i Jug Radivojević u Beogradskom dramskom, imaju nepodeljenu podršku svojih kolektiva i izuzetne umetničke rezultate. Ljutnja i protest glumaca, reditelja, usmereni su prema samom vrhu vlasti. Vlasti koja ni tri nedelje posle tragedije u Novom Sadu nije izašla u javnost objašnjenjem ko je kriv što se nadstrešnica renovirane stanice srušila na putnike koji su umesto na voz, otišli u smrt. Ali su zato uhapsili nevine mladiće sa protesta koji su tražili odgovor na to pitanje.
