Jedan od filmova o kome se ove godine verovatno najviše govorilo u festivalskim krugovima svakako je iranski Moj najdraži kolač, rediteljskog dvojca Marjam Mogadam i Bentaša Sanaihe, prikazan nedavno i u Beogradu, u programu festivala Slobodna zona. Divna i dirljiva priča o usamljenoj ženi u sedamdesetim godinama, koja u današnjem Teheranu pronalazi ljubav i novu nadu i veru u život, sjajno snimljena i još bolje odglumljena, odjeknula bi svojim kvalitetom i da iza nje ne stoji rediteljski par, koji je i svojim prethodnim filmom Balada o beloj kravi, napravio čistu provokaciju, prikazavši iransko društvo onakvim kakvim vlast ne želi da ga vidi.
Međutim, zbog filma Moj najdraži kolač, Marjam i Bentaš su u teškom sudskom procesu, zatvoreni u kući, čekajući presudu… Zatičemo ih putem Zoom-a baš u njihovom radnom prostoru. Nasmejani su i raspoloženi za razgovor, i pored straha kroz koji prolaze svakodnevno. Uplašeni su zato što misle da će ishod suđenja da ih zaustavi u kreativnom procesu, jer može da se desi da dobiju zatvorsku kaznu od godinu dana. Nijednoj premijeri filma, zbog toga, nisu prisustvovali, počev od Berlinala ove godine, gde je njihovo ostvarenje doživelo ovacije. Na naše prvo pitanje, kako je uopšte krenula njihova odiseja sa tako specifičnom junakinjom filma, kao što je njihova vremešna gospođa Marin, kažu:
Marjam: Počeli smo tu priču o životu, smrti i predivnim trenucima sreće kojih ima malo u životu ali koji su vredni življenja, da pišemo još pre nekoliko godina. A ta osnova nas je naterala da uđemo dublje u emocije, koje su danas sve ređe. Želeli smo da ispričamo priču o današnjoj ženi iz Irana, o njenom životu i odmah odredili njene godine. Jer stariji čovek ima više iskustva o osećajima samoće, usamljenosti i života kao takvog. Tada postajemo svesni da se kraj bliži, kako godine prolaze. Međutim, onda smo odlučili da ne postavljamo „crvene tačke“ do kojih bismo išli u tom scenariju, jer je priča prosto zahtevala da budemo što bliži stvarnosti. I tako je sve počelo.
Da li ste prešli „crvene tačke“, jer je ta žena morala da predstavlja simbol današnjih žena u Iranu?
Bentaš: Da, to jeste bila polazišna tačka, ali nismo hteli da se zadržavamo samo na ljudima u Iranu. Hteli smo da iz ugla te Iranke ispričamo priču o starim ljudima, onakvim kakvi jesu na svim krajevima sveta. Tako koncept filma postaje komentar po sebi.
Marjam: To je više priča o životu. Jer svi se prepoznajemo u tome koliko život može da bude očajan. Više je tužan nego srećan. Ali, ti trenuci sreće su oni trenuci koje moramo da zapamtimo i za koje se moramo boriti. I tako je svuda, za sve.
Vlada vrši konstantan pritisak na ljude, sve više i više. To je realnost našeg života. Ne želimo više ratove, hoćemo malo da živimo normalnim životima. I o tome ljudi najčešće pričaju, upravo dok se voze taksijem u Iranu
U filmu prikazujete ono što se danas retko snima – ljubavni i seksualni život ljudi koji su prešli sedamdesetu godinu života. Ni poljubac ljudi u tim godinama se više ne prikazuje. Kako ste uopšte ubedili producente da dobijete sredstva za film?
Bentaš: Nije bilo lako, ali dobra stvar je u tome što smo odredili da taj film nije priča o završetku. Jer život se ne završava tako što neko dođe u određene godine. Oni mogu još mnogo toga da prirede sebi u životu, mogu da nađu ljubav. Kada smo to objasnili producentima i sponzorima, bili su dirnuti. I kada su pročitali scenario, mnogo su im se dopali glavni likovi i shvatili su da ovaj film nije samo za odrasle ljude, već da može da zainteresuje i mlađu publiku. I tako i jeste. Film je prikazan u više zemalja, poput Nemačke, Švedske ili Engleske, gde je raznolika publika gledala film. Problem je što je filmska industrija danas naterala reditelje da prave isključivo filmove o mladim ljudima, jer misle da mlade, koji su većinska filmska publika, interesuju isključivo teme o njima samima.
Ali opet, ljudi u godinama, kakvim ih vi prikazujete u filmu, ne uklapaju se u svet u kome žive. Svet se promenio, i u njemu nema mnogo prostora za stare?
Marjam: Svuda u svetu je danas tako. Ljudi misle da kad pređeš pedesetu ili šezdesetu godinu života, da više nisi zanimljiv, nisi privlačan, više nema šta da tražiš. Ali jednostavno to nije tačno. Mi smo baš hteli da pokažemo drugačiji život.
Postoji rečenica u filmu: „Što si više submisivan, više će da te pritiskaju.“ To kažu jedni drugima, pokušavaju da prevaziđu režime pod kojima žive. Da li je ta rečenica neka sublimacija filmske priče?
Marjam: Bila nam je vrlo važna baš ta rečenica. Borba za slobodu je važnija nego što ljudi misle. Mi našu junakinju pratimo u trenutku kada odlučuje da pronađe sreću koju zaslužuje. To i jeste svojevrsna poruka našeg filma, da se svako mora izboriti za svoje pravo i da progovori naglas. Svako se mora izboriti za ono što zaslužuje u životu. Jer život prolazi, možda već sutra neće biti ničega.
Njen partner u filmu je taksista i vrlo je znakovita ta scena u autu kada razgovaraju o državnom sistemu koji ih pritiska. On čak kaže da se borio za svoju zemlju, a da nije dobio ništa.
Bentaš: Deo značenja te scene ukazuje na sve probleme s kojima se suočavamo već trideset godina nakon rata. Ljudi nisu dobili šta su želeli, a gajili su velike nade.
Marjam: Kao što ste i primetili, vlada vrši konstantan pritisak na ljude, sve više i više. To je realnost našeg života. Ne želimo više ratove, hoćemo malo da živimo normalnim životima. I o tome ljudi najčešće pričaju, upravo dok se voze taksijem u Iranu. Taksiji su kao neko sklonište, gde možete da razmenite slobodno mišljenje. Tu se najčešće čuje koliko ljudi više ne žele taj sistem, ali pošto se plaše moraju da se povinuju.
A šta se tačno desilo vama?
Bentaš: Mi smo već prošli dvogodišnji ciklus suđenja nakon filma Balada o beloj kravi. A onda smo počeli ovaj film, s limitiranim dozvolama, i to ne pod našim imenima već pod imenima naših prijatelja. Kad smo završili film, vlast je to otkrila pa su poslali policiju u kancelariju našeg montažera, uzeli sve kompjutere, diskove i materijale. Pogledali su film i pozvali nas na jedan veoma dug razgovor, kroz nekoliko odvojenih sesija. Tražili su od nas da povučemo film sa Berlinala, gde je već bio selektovan. Objasnili smo im da nije više u našim rukama, već u rukama producenata i distributera, koji odlučuju o daljoj sudbini filma. A onda smo se spremili za Francusku da završimo film, jer je postprodukcija rađena u Parizu. Ali, istog trenutka su nam oduzeli pasoše i započeli suđenje. Sve se to desilo prošlog leta, i evo već 16 meseci smo u tom procesu. Podignute su tri optužbe protiv nas – za širenje propagande protiv režima, za kršenje zakona i promociju prostitucije i libertizma. Sada čekamo novu sesiju suđenja. Dug je to proces. Čekamo i konačnu odluku suda, koja uskoro treba da bude donesena. A to će potrajati još nekoliko meseci.
A gde su našli prostituciju u vašem filmu? Ovo je film o emocijama, nisam našao ništa vulgarno ni u jednoj sceni…
Bentaš: Pa nije to lako objasniti…
Marjam: Čitav film je za njih promocija prostitucije. Na prvom mestu, žena ne nosi maramu u našem filmu, vidi joj se kosa, što je, kao što znate, u Iranu prestup. Kasnije, u scenama kada njih dvoje plešu, kada se dodiruju i piju alkoholna pića, to se takođe smatra raskalašnim ponašanjem za jednu ženu.
Bentaš: To je kako oni vide stvari. Svaki odnos muškarca i žene izvan braka smatra se prostitucijom. A čitav naš film je na toj ideji. Čim se usamljeni ljudi nalaze izvan kuće, a nijedan nije u braku, njihov odnos odmah postaje prostitucija. Sve je to suludo, ali to je ono kako oni vide stvari.
Možete li da se odbranite, da objasnije vlastima da je ovo ipak umetnost, a da je ona utemeljena na tome da neki ljudi zaista tako žive?
Marjam: Mi se tako i branimo. Stvar je u tome što oni veruju da to nije istina i da većina zapravo živi drugačijim životima, u svojim domovima, gde ih ne kontroliše nikakva policija, kao što to rade na ulicama. Vlast želi da lažemo. Da prikazujemo društvo kakvo nije. Da prikazujemo svet onakvim kakvim ga oni vidi. Da svi živimo kao oni. Da se pretvaramo da verujemo u ideologije… Dosta je sa time! Dosta je bilo laži. Tome nas uče od detinjstva, od početka, od škole. Nikada nismo smeli da govorimo šta se dešava unutar naših kuća, s našim roditeljima, kako oni žive, da li piju, da li se vole. Tražili su od nas da lažemo i da govorimo kako se molimo Bogu po čitav dan.
Jedino što možemo da radimo ovih dana jeste da pišemo. I upravo pišemo novi scenario, na koji, doduše, nismo u potpunosti fokusirani jer smo pod stresom svakodnevnim, što zbog odlazaka u sud, što zbog bezbednjaka koji nam dolaze u kuću stalno
Postoji i ta scena u filmu kada njena komšinica dolazi usred noći da proveri da li je Marin sama i kakvi to zvuci dopiru iz njenog doma. Da li je sve tako paranoično i u strahovladi?
Marjam: Većina ljudi zapravo razmišlja kao mi, kao i većina drugih na svetu, koji žive slobodno. Ali jednim delom, opet kao svuda u svetu, vlast ima svoje pristalice, kojima je dopušteno da kontrolišu živote drugih, i da vladi i moralnoj policiji prijavljuju sve što im se ne dopada. I oni zaista prijavljuju komšije moralnoj policiji, ukoliko primete da je organizovana neka zabava u kući. Vlast im je dozvolila slobodu da nas špijuniraju. I ljudi se toga boje. Boje se svojih bližnjih. Jer imaju pravo da postanu legalni špijuni naših života.
Kad već govorimo o moralnoj policiji, naglasili ste njihovo delovanje u sceni kada oni hapse devojke na ulici zato što ne nose marame, čemu se glavna junakinja usprotivi. Ko odlučuje o nivou morala u Iranu?
Bentaš: Glavni lideri. I zakoni. Jasno je da je hidžab jedan od osnovnih zakona u Iranu, i da žene to moraju da poštuju.
Šta ćete vas dvoje sada da radite?
Bentaš: Jedino što možemo da radimo ovih dana jeste da pišemo. I upravo pišemo novi scenario, na koji, doduše, nismo u potpunosti fokusirani jer smo pod stresom svakodnevnim, što zbog odlazaka u sud, što zbog bezbednjaka koji nam dolaze u kuću stalno. Ali čim se opustimo, pišemo sledeći scenario. Jedino što više nismo sigurni kada ćemo ponovo snimati u Iranu. Moraćemo da sačekamo rezultat suđenja. To će poprilično odrediti našu budućnost. Da li ćemo nastaviti da snimamo filmove kao dosad, ili ćemo preći na andergraund produkciju, ili ćemo napustiti Iran. Voleli bismo najviše da ostanemo ovde i da snimamo filmove o našim ljudima, naciji i kulturi. Ali onakvim kakvi zaista jesu.
Kako vidite budućnost zemlje i sistema u kome živite?
Marjam: Nije lako odgovoriti na to pitanje. Moramo da se nadamo, to je jedino što nam preostaje. U suprotnom, nije lako preživeti sve ovo. Nikad nije bilo lako, a posebno ovih poslednjih godina.
Šta je sa ostalim vašim kolegama, filmadžijama? Da li oni menjaju svoje stavove, da ne bi završili na suđenju?
Bentaš: Zapravo, u Iranu radi čitav niz različitih filmskih autora. Ima onih koji su bliski vlastima i koji snimaju državne, propagandne filmove. Oni nemaju problema uopšte. Zarađuju mnogo novca, imaju kuće i mnogo su bogati (smeh). Ali ima onih koji, kao i mi, žele da prikazuju društvo kakvo jeste. Ima i andergraud autora. Neki čak i prekinu snimanje kada naslute da će imati problema s vlastima, ali takođe ni oni ne žele da snimaju propagandne filmove. Ti autori onda sede kod kuće i ne rade ništa, što je jako tužno. Ali, deluje mi da su generacije koje dolaze daleko hrabrije, ima mnogo onih koji žele da snimaju andergraund filmove i da iransku kinematografiju učine bogatom i živom.
Kada govorimo o nadi, vi je na kraju sahranjujete u vašem filmu. Da li je to stav da nade zapravo nema? To je vrlo simbolična scena…
Marjam: Nije ta scena simbol nade. Nada je čitava priča. Sve što se desi u filmu je deo jedne velike nade. Nada je u tome da možete da se probudite jednog jutra i da promenite čitav život. Što se samog kraja tiče, mi nismo hteli da imamo holivudski završetak, s hepiendom. Želeli smo da prikažemo realnost. Oni nisu mogli na kraju da se uzmu i da žive srećnim životom do kraja, kako bi to bilo urađeno u Holivudu. Jer u realnosti, trenuci uživanja ne mogu da traju večno. Zato ona sedi sama na kraju, u tom dvorištu, i razmišlja o toj noći kao o jednom snu. Njen pogled je u to zelenilo i u one koje je volela, a koji su sahranjeni ispod te dvorišne trave. To dvorište je život u koji gleda na kraju filma. Ona će nastaviti dalje, ali istovremeno zna da je ta noć za nju i njega bila noć za nezaborav, a da je takva mogla da bude bilo koja noć. Nada se dogodila u tom trenutku kada je poželela da promeni stvari i da ostvari tu noć uživanja.
