Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran Vesić, iako ostavku jeste podneo, uradio je to „čiste savesti i ponosan na rezultate“, a Aleksandar Vučić koji je odmah ocenio da je u pitanju „greška struke“, uveren je da je to dovoljno da njegovoj stranci dodatno poraste rejting. Kao i da je taj rejting dovoljno stabilan da se u žalosti nastavi prvo sa rušenjem Starog savskog mosta, a potom i Generalštaba – zdanja koje je od 2005. godine bilo pod zaštitom države kao kulturno dobro. Zaštita je ukinuta preko noći, a zaposlenima u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika koji su ukazali na nezakonitost takve odluke, u kancelarije je poslata BIA.
O tome za šta je odgovorna struka, a za šta država, i šta struka može da učini da se stvari promene, razgovaramo sa arhitektkinjom i urbanistkinjom Ivom Čukić.
Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić je uplašenim građanima poručio da moraju da veruju u državu, a kada se ispostavilo da ni Železnička stanica u Novom Sadu ni Prokop nemaju upotrebne dozvole, predsednik Srbije je dodao da one ionako nisu neophodne. Koja od te dve izjave treba više da nas umiri?
Ni jedna ni druga, jer su obe zapravo uvredljive i izazivaju ozbiljnu uznemirenost. Poverenje se gradi delima, a ne praznim rečima. Verovati u državu dok ta ista država očigledno ne poštuje zakonske procedure koje garantuju našu bezbednost – pa to je uvreda zdravom razumu. Izjava da upotrebne dozvole „nisu neophodne“ dodatno potkopava svaki preostali autoritet zakona, ali i ljudsko dostojanstvo. Upotrebna dozvola služi da bismo nešto mogli da upotrebljavamo, samo joj ime kaže. Ne može da ne bude neophodna. Posebno kad se radi o objektima javne funkcije. Ako nije neophodna, jesmo li mi sada živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći?
Goran Vesić je pokušao da nas ubedi da ni on, ni bilo ko iz Ministarstva građevinarstva nema ama baš nikakvu odgovornost za rušenje nadstrešnice. Koliko je objašnjavanja potrebno da bi se nekome neupućenom objasnilo šta je sve rađeno godinama na stvaranju sistema u kome su i ovakvi tragični ishodi mogući?
Ignorisanje struke i zakonskih procedura, ali i kultura nekažnjivosti stvaraju plodno tlo za katastrofe. Graditeljski opus koji je počeo noćnim rušenjem i vezivanjem ljudi, ne može da vodi ničemu drugom osim tragediji. Dakle, ovo nije izolovani incident, već logična posledica dugogodišnjeg razaranja sistema, institucija i potpunog odsustva odgovornosti. Sistem je postavljen tako da služi interesima onih na vlasti i njima bliskih, dok se mehanizmi koji treba da nas zaštite i osiguraju našu bezbednost sistematski zanemaruju. Kada nadležni uporno prebacuju odgovornost na druge i istovremeno odbijaju da prepoznaju sopstvenu ulogu u kreiranju ovakvog stanja, ne samo da tragedije poput ove ne iznenađuju, već postaju gotovo neizbežne. Nadstrešnica nije pala tek tako, ona je pala zbog bahatosti i sistema koji je obesmislio znanje, zakonitost i odgovornost.
Jedina iskrena emocija koju smo čuli od Vučića nakon rušenja nadstrešnice, jeste da je zabrinut za sudbinu Ekspa jer sad niko neće smeti da potpisuje dokumentaciju. Da li je to „potpisivanje“ njihovih zamisli sve za šta je ovoj vlasti potrebna struka?
Struka ovde nije potrebna da bi bila nezavisni glas razuma i znanja, već isključivo kao alat za formalizaciju unapred donetih odluka i legalizaciju interesa privilegovanih, i to očigledno nije tajna. Ne traži se struka koja razmišlja kritički, već ona koja poslušno potpisuje. Umesto da bude saveznik u donošenju kvalitetnih, održivih rešenja, profesija je degradirana u puku administrativnu podršku, dok istovremeno propušta da etički i moralno reaguje, postavlja pitanja, analizira posledice i predloži alternative. Naravno, čast pojedincima koji se uprkos svemu bore da održe profesionalne i etičke standarde. Ali zaista je jako neumesno i neprimereno pričati o bilo čemu drugom osim o tome ko je odgovoran za ono što se desilo, kako je do toga došlo, koje su posledice za sve one koji su u tome učestvovali i šta će se preduzeti da se ovo više nikada ne ponovi. Neverovatno je da je 15 ljudi stradalo, da je prošlo više od dve nedelje, a da još uvek niko nije priveden, osim onih koji su pitali – ko je kriv?
Vučićeva izjava da upotrebne dozvole „nisu neophodne“ dodatno potkopava svaki preostali autoritet zakona, ali i ljudsko dostojanstvo
I do sada je izgleda postojala izvesna rezerva, makar kada su u pitanju upotrebne dozvole, pošto se u proseku na pet izdatih građevinski potpiše tek jedna upotrebna. Treba li to da plaši građane?
Naravno da treba da nas plaši. Upotrebne dozvole garantuju bezbednost objekata koje koristimo svaki dan. To je zvanični dokument kojim se dokazuje da su neki objekat ili infrastruktura izgrađeni i opremljeni prema uslovima izdatim građevinskom dozvolom, u skladu sa svim tehničkim propisima i standardima za tu vrstu gradnje. Obavezna je koliko i građevinska dozvola, i bez nje se ne može legalno koristiti objekat. Pritom ne smemo zaboraviti da u kontekstu pada nadstrešnice pričamo o objektu javne namene! Dakle, država ignoriše sopstvene propise i regulativu, zarad velikih apetita i sve nas izlaže životnoj opasnosti. Mi smo postali taoci sistema koji ne prepoznaje odgovornost, ali pre svega uopšte ne ceni ljudski život. To je lekcija iz ove situacije i ono što je najstrašnije.
Istovremeno, čuli smo da je usvajanje plana rekonstrukcije Spensa završeno za 10 minuta uz brzopotezno odbijanje primedbi svih stručnih udruženja. Da li u pogledu urbanizma svedočimo završetku priče rušenja pravne države koji je počeo u Hercegovačkoj 2016. godine?
Proces urušavanja pravne države i pretvaranja urbanizma u poligon za korupciju, nezasitu zaradu i ostvarivanje moći traje već godinama. Početak pogubnog trenda simbolički je označilo rušenje u Hercegovačkoj, gde su bageri, uz potpuni izostanak reakcije institucija, demolirali deo grada, dok su odgovorni za taj čin unapređeni. Taj događaj nije bio samo kršenje zakona, bio je jasna poruka da su prava građana i zakonske procedure podređeni interesima nekolicine moćnika.
Tragedije poput pada nadstrešnice, uništavanje grada i kulturnog nasleđa, munjevito usvajanje štetnih planova bez diskusije sa stručnjacima i javnošću su deo istog obrasca – potpunog zanemarivanja zakona, neodgovornosti i otvorene bahatosti. To je siledžijstvo nad svima nama, koje je započeto bagerima u Hercegovačkoj, a sada se širi kroz svaku poru urbanog razvoja. Svaka ignorisana stručna primedba, svaka obesmišljena javna rasprava i svaka tragedija nam govore da je neophodno da se borimo, jer je borba za grad zapravo borba za pravo na dostojanstven život u uređenom društvu. Ako sada odustanemo, predajemo se u ruke sistema koji nas ne vidi kao ljude, već samo kao prepreku.
U aprilu je održana rasprava na kojoj je preko 350 stručnjaka zauzelo jednoglasan stav da treba sačuvati komplekse Sajma i Generalštaba. Da li vam se, kao autorima deklaracije o njihovoj sudbini, iko obratio iz vlasti?
Ne, i to ne iznenađuje. Dijalog je odavno prestao da postoji, priznaje se samo monolog u kojem je svaka odluka unapred doneta, bez obzira na bilo kakve druge argumente. Struka se ne vidi kao saveznik, već kao neprijatelj koji remeti planove. Kada preko 350 stručnjaka jednoglasno stane u odbranu Sajma i Generalštaba, to je izuzetno jaka poruka. To nije problem samo za našu struku, to je onda problem za celo društvo koje se guši pod teretom neznanja i bahatosti.
I onda su u istom danu bageri počeli da ruše hotel Jugoslaviju, za čiju se zaštitu zauzeo Arhitektonski fakultet, a Službeni glasnik je u tišini objavio odluku o „prestanku svojstva kulturnog dobra“ za Generalštab. Da li se posle višemesečne tišine to zove „otvaranje javne rasprave“?
To se zove demonstracija sile. Jedno uništavanje identiteta i vrednosti grada, i to ne samo fizički nego i simbolički. U pitanju je čin varvarstva gde se grad vidi kao plen, a potezi koji se povlače su potezi rušitelja a ne graditelja, kako je Bogdan Bogdanović govorio. Dakle u pitanju je prezir prema gradu i onima koji u njemu žive.
Istovremeno je promenjena odluka koju je ova ista vlast usvojila pre samo četiri godine, a kojom je područje uz Ulicu kneza Miloša zaštićeno kao kulturno-istorijska celina, uz isticanje da je osim arhitektonskog nasleđa njena suštinska vrednost upravo javna namena i uloga administrativno-upravnog centra, što je bila ideja još kneza Miloša Obrenovića. O kakvoj preostaloj zaštiti uopšte govorimo ukoliko se dopušta izgradnja ogromnog privatnog hotela na mestu kulturnog dobra?
Predložena izgradnja je čin bezdušnog uništavanja, ali i promišljeno odricanje od svega što taj prostor predstavlja. Kulturno dobro je temelj identiteta jednog društva, most između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Njegov gubitak je uništavanje kolektivnog sećanja i zajedničkih vrednosti. To su spomenici, građevine, prostori i predmeti koji pričaju priče o tome ko smo bili, kako smo se razvijali i kakvi želimo da budemo. Ova vlast i nasleđe tretira kao resurs za profit, potpuno zanemarujući značaj koji ima za identitet i kontinuitet zajednice. Takvo društvo, koje uništava svoju prošlost, gubi ne samo deo svog identiteta, već i sposobnost da gradi svoju budućnost.
Nadstrešnica nije pala tek tako, ona je pala zbog bahatosti i sistema koji je obesmislio znanje, zakonitost i odgovornost
U toj odluci je za zaštićeno područje pisalo da svojim reprezentativnim arhitektonskim fondom „čuva sve graditeljske mene Beograda i kroz njih priča o političkim aspiracijama različitih režima, državnim ambicijama, političkim ideologijama“. Možda se političke aspiracije i ideologija ovog režima nisu mogle adekvatno „upisati“ u Kneza Miloša na legalan način?
Legalno podrazumeva poštovanje zakona, procedura i institucija, dakle sve suprotno od onoga što je trenutna praksa. Političke aspiracije ovog režima ne mogu se uklopiti u taj okvir jer zahtevaju ne samo kršenje pravila, već i potiranje vrednosti koje taj prostor simbolizuje. Umesto toga, te aspiracije se ostvaruju pritiscima, manipulacijama i zloupotrebom moći, čime se narušava pravni poredak i uništavaju temelji kolektivnog identiteta povezanog s tim prostorom.
Usled pritisaka da stane iza takvih odluka, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Dubravka Đukanović je u junu podnela ostavku. Ipak, kada su uporedo sa tragedijom u Novom Sadu, u Beogradu krenuli radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića, koji predstavljaju poslednji u nizu napada na Kalemegdan kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, zaposleni Zavoda su uspeli da ih zaustave. Da li ovo treba da nam pruži nadu da je otpor unutar institucija i dalje moguć ili je samo najava dubljih čistki?
Svaka čast zaposlenima u Zavodu, to i jeste uloga institucija. Taj otpor uliva nadu, jer pokazuje da unutar institucija još uvek postoje integritet i odgovornost. U autoritativnom uređenju, one najčešće postaju alat za sprovođenje volje vlasti, uz strah i pritiske kao deo svakodnevice. Baš kao i iznenadna poseta BIA Zavodu koja zapravo pokazuje dokle pritisci mogu ići. Međutim, takvo zastrašivanje ne sme nas obeshrabriti. Naprotiv, ono je razlog više da se struka ujedini i zajednički kaže – dosta.
Ako sada odustanemo od borbe, predajemo se u ruke sistema koji nas ne vidi kao ljude, već samo kao prepreku
Još jedna stvar koja je paralelno započeta jesu radovi na uklanjanju Starog savskog mosta. Kako tumačiti pokretanje odjednom toliko procesa kojima se građani protive?
Istovremeno pokretanje više procesa nije slučajno. To je strategija iscrpljivanja građanskog otpora, odnosno pokušaj da se parališe javnost količinom problema. Ali upravo tu leži razlog zašto ne smemo odustati. Iako se čini da su moć i resursi na strani onih koji donose ove odluke, iskustvo nas uči da istrajnost daje rezultate. Kriminal i javašluk cvetaju tamo gde se ljudi predaju apatiji. Dakle, nije gotovo dok god postoje oni koji ne pristaju na to. Svaki glas, svaka akcija, svaki otpor usporava i razotkriva ovu politiku nasilja, a borba je znak da nije sve izgubljeno. Jer, kada mi odustanemo, oni pobeđuju – a to nije opcija.
Šta struka može da učini dalje po pitanju svega ovoga? Da li je zamisliva „strukovna neposlušnost“, recimo bojkot državnih projekata?
Ja vidim mogućnost promene samo u zajedničkom i odlučnom stavu da se ovom užasu stane na put. Prosto je nemoguće da nekog nije briga, jer ako mu nije pala nadstrešnica na glavu taj dan, pašće neki drugi. A postoji i velika mogućnost da prerano oboli ili umre od zagađenja vazduha. Dakle, kada se nad nama i našim gradovima sprovodi nasilje, posebno ono koje za posledice ima gubitak života, a neko bira da ćuti, postaje deo problema. Ćutanje nije neutralan stav – ono je saučesništvo. Naravno, ne smemo zaboraviti da postoje oni koji se bore i ne odustaju. Pitanje za sve ostale je – šta ostavljate za sobom? Naša profesija nije alibi, ona je odgovornost. Sramota je da nas istorija pamti po tome što smo dozvolili da se sve uništi, a ne po tome što smo imali hrabrosti da se suprotstavimo.
