U predvečerje predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama komičar Toni Hinčklif je izazvao skandal dosetkama izrečenim na predizbornom skupu Donalda Trampa u njujorškom Medison skver gardenu. Zadužen da otvori ono što je Njujork tajms nazvao „karnevalom resantimana“, Hinčklif je uspeo da uvredi Portoriko („plutajuće ostrvo smeća“), Latinose (među kojima je „previše onih koji vole da prave decu“), Afroamerikance („žderače lubenica“), Palestince („bacače kamenja“) i tako redom.
I mnogi drugi su, a ne samo liberali i manjine, bili ogorčeni. Izašlo se čak s pretpostavkom kako bi ovakva vrsta netolerancije mogla da naudi Trampovim izgledima za pobedu; Latinosi će sigurno svi glasati za Kamalu Haris. Nisu bili u pravu. Hinčklifova vrsta humora pomogla je Trampu, ili mu u najmanju ruku nije naudila: 46 odsto onih koji sebe identifikuju kao Hispanike glasalo je za njega.
Hinčklif, 40-godišnjak odrastao u zaostalom delu Ohaja a sada baziran u Teksasu, voli da šokira ljude. Njegovi nastupi spadaju u ono što se naziva „komičnim vređanjem“. Zbijanje viceva na račun slavnih ličnosti, kao i ljudi koji se u tom trenutku nalaze u publici, pokretač je njegove vrste humora.
Najveći deo onih koji glasaju za Trampa oseća se isključenim i prezrenim od privilegovanih urbanih profesionalaca. Oni su „nedostojni“, da se poslužimo zloglasnom formulacijom Hilari Klinton
U SAD postoji duga tradicija takvog humora. Hinčklif je poštovalac pokojnog jevrejskog komičara Dona Riklsa, poznatog i kao „Trgovac otrovom“. (U pitanju je neprevodiva igra reči: engleski original Riklsovog nadimka Merchant of Venom aluzija je na Merchant of Venice, kako glasi originalni naziv Šekspirovog Mletačkog trgovca, u kome je glavni negativni lik, zelenaš Šajlok, prikazan u skladu s rasističkim stereotipima o Jevrejima, prim.) Rikls je vređao sve redom, od Italijana, Poljaka, crnaca i Jevreja do svojih slavnih prijatelja – uključujući tu i Dina Martina i Frenka Sinatru – pa čak i samog sebe. Ali njegovo istovremeno namigivanje publici garantovalo mu je da će se malo ko uvrediti zbog onog što je izricao.
Mnogo oštriji i skandalozniji zabavljač od Riklsa bio je Leni Brus, stendap komičar koji je u nastupima namerno psovao i koristio uvredljive izraze kako bi razotkrio hipokriziju društva koje je na verbalnom nivou insistiralo na učtivosti, a istovremeno tolerisalo rasističko zlostavljanje, policijsko nasilje i političku korupciju. Brus je 1961. zbog korišćenja „opscenih“ izraza tokom nastupa bio i uhapšen; iako zbog toga pred sudom nije proglašen krivim, bilo mu je zabranjeno da se pojavljuje na televiziji, a policija je nastavila da ga proganja sve dok pet godina kasnije nije preminuo.
Ono što je Brusu bilo važnije od svega bila je sloboda govora. Posao komičara, po njegovom viđenju, bio je da pomera granice dobrog ukusa i društvenih konvencija. Hinčklif deli isto stanovište. „Moj stav je da komičari nikada ne treba da se izvinjavaju za viceve koje prave, nikad ne treba da prestanu da rade svoj posao ako se neko okomi na njih, i nikad ne treba da povuku ručnu“, objasnio je u jednom intervjuu objavljenom u aprilu.
Ali postoji jedna važna razlika između Brusa i Hinčklifa. Brus je bio hipster koji je svoje izvođačke rutine modifikovao po uzoru na fri džez, i potpuno uronjen u svet kontrakulture – bit poeziju, crnačku muziku i seksualnu revoluciju. Njega su podržavali umetnici i intelektualci koji su sebe smatrali delom „progresivne“ avangarde.
Što su više Njujork tajms i drugi organi kulturnog establišmenta revoltirani Trampovim izlivima, to više na drugoj strani raste njegova privlačnost
Nasuprot tome, Hinčklif je svoje dosetke plasirao na mitingu Republikanske partije. Ljudi koji su mu klicali ni po čemu nisu progresivni. Štaviše, to su ljudi koji su bez snebivanja prigrlili Trampa, čoveka koji imigrante naziva „kriminalcima“ i „silovateljima“, učestalo plasira izmišljotine o Amerikancima haićanskog porekla koji tobože jedu kućne ljubimce, govori o slanju svojih protivnika u zatvor i uništavanju onih koji ga kritikuju. Kao i druge medijske figure iz Trampovog sveta, Hinčklif želi slobodu da bude bigot, što je dijametralno suprotno Brusovim pozivima na veću toleranciju.
Ali gledati na Brusa kao progresivno orijentisanog a na Hinčklifa kao na konzervativca značilo bi promašiti poentu. Kao ni Tramp, ni Hinčklif nipošto nije konzervativac, već neko ko se buni protiv uštogljenog establišmenta – po mnogo čemu nalik Brusu, koji je na nišan uzimao moćne, biznismene, puritance, štrebere. Isto se, na izvestan način, može reći i za Hinčklifa, koji uznemirava elite koje dominiraju američkim univerzitetima, medijskim organizacijama, izdavačkim kućama, muzejima, fondacijama i nevladinim organizacijama.
Najveći deo onih koji glasaju za Trampa oseća se isključenim i prezrenim od tih privilegovanih urbanih profesionalaca. Oni su „nedostojni“, da se poslužimo zloglasnom formulacijom Hilari Klinton (iz vremena njene neuspele predsedničke kandidature za izbore 2016, prim.); ne dele iste poglede na rod, rasno pitanje i društvenu pravdu poput onih koji popunjavaju najuglednije američke institucije; i dosta im je toga da im se pridikuje i govori s visine.
Trampova pobeda nije trijumf konzervativizma, već nečeg potpuno suprotnog; to je pobuna kulturološki uskraćenih koji se osećaju politički osnaženim kad im samoproklamovani autsajder obećava radikalnu promenu. To uključuje i Hispanike kojima se ne dopada da ih nazivaju Latinx (politički korektni, rodno neutralni ili „nebinarni“ neologizam koji se forsira na račun tradicionalnih, rodno specifičnih termina preuzetih iz španskog jezika kakvi su Latino i Latina, prim.); kao i za priličan broj muškaraca afroameričkog porekla.
I sam Tramp je neka vrsta „komičara koji vređa“. Sirovost njegovih dosetki je ono što se mnogima dopada kod njega. A što su više Njujork tajms i drugi organi kulturnog establišmenta revoltirani Trampovim izlivima, to više na drugoj strani raste njegova privlačnost.
Liberali moraju da klasu potenciraju više nego rasu, rod i seksualnu politiku. Kulturni ratovi možda donose glasove birača u urbanim sredinama, ali to neće značajno uticati na politiku na nacionalnom nivou
Mnogi liberali, s pravom očajni zbog Trampove izborne pobede, mogli bi da padnu u iskušenje da krivicu za takav ishod prevale na rasizam i netoleranciju njegovih birača. Ali to bi bila ogromna greška. Demokrate ne mogu da povrate poverenje velikog broja američkih birača izvan velikih gradova i univerzitetskih centara tako što će biti stranka društvenih elita. A bez podrške onih koji nemaju visoko obrazovanje, evangelista i birača iz ruralnih delova zemlje, demokrate su osuđene na neuspeh.
Liberali moraju da klasu potenciraju više nego rasu, rod i seksualnu politiku. Kulturni ratovi možda donose glasove birača u urbanim sredinama, ali to neće značajno uticati na politiku na nacionalnom nivou. Ima naznaka da Haris to razume. U kampanji nije pridavala naročiti značaj svom poreklu i uglavnom se držala bazičnih izbornih tema.
Ali bilo je to i premalo i prekasno. Samo njeno učešće u trci – žene drugačije boje kože koja se tu našla kao zamena u poslednji čas – dalo je podsticaj pobuni protiv kulturnog establišmenta. Hinčklifov tip humora zbilja je nedostojan. Ali skandalizovanje njegovim nastupom manje je korisno od pokušaja da se shvati zašto se ljudi smeju onome što izgovara.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
