Izdavačka kuća Prometej objavila je roman Nikole Anoa Krave gospodina Burbura koji počinje zvonkom rečenicom: „Kada Lukas Prašček postade predsednik Slavanije, svi šefovi evropskih država, otvorenih usta i iskolačenih očiju, žestoko se usprotiviše.“ Slede pitanja: „Kako?“. Ili: „Jedan populista najgore vrste prokrčio je sebi put do najviših političkih sfera? Šta?“
Naš sagovornik, rođen 1989. u Belgiji, „nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida“ – naglasiće i prof. dr Ljiljana Matić, prevodilac dela s francuskog, te našeg razgovora – posvećuje prvenac profesorici slovenačkog. „Prvi slovenski jezik koji sam naučio, otkrivši da je ključ za učenje drugih.“
No, nas je zanimao nastavak posvete. Naglašava da mu je ona otvorila vrata „druge Evrope“. Druge?
„Istočna Evropa je za zapadnjake nešto što postoji i u izvesnoj meri ostaje tajanstveno. Taj svet ih kopka ali ga ne razumeju. Zato sam se odlučio da pripovedam o izmišljenoj zemlji“, objašnjava za Radar.
Pažljivo sluša dok mu prepričavamo radnju Evrope broj dva Vojislava Despotova, štampane 1998. Pošto je kupio konzerve jelenskog mesa, spremio šator, baterijske i karbitne lampe, tranzistor, plinski grejač, šibice i vreću za spavanje – njegov junak krenuo je u Sibir da potraži „Evropu“ iz naslova koju su gradili kažnjenici proterani u vreme carevine, u staljinističko doba… Despotovljev umetnik–performer ne beži na Zapad od devedesetih, već u Rusiju, gde su robijaši „premeštali brda i doline“, ne bi li u prirodnoj veličini izgradili novi Rim, niz norveških fjordova, finska jezera… Zatiče kolege čiji se performans sastoji od rušenja Zida u sibirskom „Berlinu“. Pamtimo povik: „Moj će Staljin vašem Staljinu iščupati brkove!“
Lik hoće nacionalni stadion
U pogovoru Ljiljane Matić čitamo da je Ano „imao u vidu rečenicu Aleksandra Lukašenka kada je gradio lik Lukasa Praščeka: ’Bolje biti diktator nego peder’“, te da je Prašček „sinteza svega što se može naći u političkom životu: agresivna demagogija, prostački oportunizam, vulgarnost i mržnja prema strancima, ženama…“
Pripovedač je nadahnut u opisima. Taj je državnik „ličnost zlokobnog karaktera“, „kočijaš“, „varalica“. „Priprost“ čovek s bogatstvom stečenim u građevinarstvu; moćni kapitalista. Odlikuju ga „želja za uspehom“, „nepokolebljivost“, „nepoštenje“. „Ceo život u građevinarstvu naučio je Praščeka da jedino uništenje dopušta odnošenje pobede nad svojim suparnicima“ – čitamo na 12. stranici.
Birajući vladu, oslanja se isključivo na muškarce, „sa značajnim izuzetkom jedne žene ministra za Porodicu i Tradiciju“. Ministar trgovine je tip od poverenja, dugogodišnji dobavljač armiranog betona. Želi da izgradi nacionalni stadion, a čim se nađe pred naizgled nerešivim problemom, ponudi raspisivanje referenduma.
Nikola Ano ističe da je bio iznenađen koliko su fikciju sustizale aktuelnosti. „Pisao sam i događaji su se prosto odvijali u stvarnosti. Obistinile su se pojedinosti izmišljene za prozu.“
Deluje da je dobro izučio živote autokrata, populista, diktatora.
„Ne bavim se politikom! Nisam ih proučavao s te tačke gledišta, ali u susretu s ljudima koji suštinski nisu politički orijentisani, već rade druge poslove, primetio sam da je nemoguće izbeći politiku. U čemu je stvar? Oni se igraju sa krajnjim granicama demokratije. Praktično se prolazi kroz diktaturu… Ipak, izgleda da nije tako, zbog načina kako se situacija predstavlja.“
Nadovezujemo se: Erik Vijar, dobitnik Gonkurove nagrade, kazao nam je ranije da tirani legitimišu vlast najpre prividnim poštovanjem formi, draže im je da se oslanjaju na navodni konsenzus. „Državni udari uvek nastoje da se zaogrnu legalnošću. Nekad su prepoznatljivi po tome da se drže formi na krut, ljigav, licemeran način.“
Ko glasa za Praščeka
U Kravama gospodina Burbura, romana s ključem, gde su imena gradova sakrivena iza anagrama – državni službenici, radnici na šalterima jesu bitni epizodisti. Birokratija pokriva nepodopštine?„Pokriva sve manje i manje“, brzo uzvraća Ano.
Nailazimo na teze da je satira izgubila snagu. Da njene potencijalne protagoniste uopšte ne treba ismejavati preko mere do koje sami ispadaju smešni.
„Politika postaje karikatura karikature. Možda nije slučaj u Srbiji, ali satira izaziva pažnju i podozrenje. U Francuskoj trenutno postoje ljudi koji se podsmevaju vlasti i bivaju kažnjeni. Satira raste!“
Osim pobednika izbora, Ano paralelno prati sudbinu junakinje po imenu Mira. Puni osamnaest na dan presudnog glasanja i sprema se za Pariz, s dobijenom stipendijom. „Trista mu dlakavih medveda“, viknuće njen otac čim čuje vest o procentima.
„Prošćavajte, znate l’ di ja možem d’ nađem ambasadu Kroemije“, izgovara treći lik, čiča Tuone Burbur. Ogradivši Slavaniju gvozdenom žicom, Prašček čini da starac ostane razdvojen od svoje dve krave. Dve krave ostaju „s onu drugu stranu“.
Tri narativne linije, prelazak iz glasa u glas. „Svakog dana pisao sam o jednom liku. Radnja se odvija u istom času. Imao sam ’agendu’ za junake jer se prizori odigravaju istovremeno. Osećao sam potrebu da ispoštujem temporalnost.“
Zbog migrantske krize, ali i netrpeljivosti prema homoseksualcima, Prašček se sukobljava sa Briselom. Pratimo podizanje najrazličitijih žica, zidova, ograda. S tim ide glasnije insistiranje na ličnim dokumentima, pasošima, vizama.
Što više gubite identitet, to od vas češće traže isprave na proveru.
„Pročitao sam da ima mladih koji odlaze i da fenomen postaje normalan. Interesantno mi je bilo da progovorim na tu temu jer pomenuti problem na Zapadu retko ko može da razume. Jednostavno nisu svesni da postoji.“
Već na prvoj strani, slavanski narod opisan je kao ravnodušan, kasnije – zamoren; govori da su iz socijalističkog doba, tokom života u Mikroslaviji, „nasledili vid potčinjenosti“, izvesnu „pasivnost“. Izlaz je u buntu mlađih generacija?
Prašček misli da današnja omladina nema zrelosti da se suoči sa svakodnevicom punom nedaća i pomera granicu punoletstva na dvadeset jednu godinu. Hoće li „odrasli punoletni danas postati maloletni sutra“?
Čitalac će sam otkriti! Pogotovo vezu te mere sa smanjenjem glasačkog tela budućeg protivnika.
Međutim, ko su njegovi glasači… Narator u uvodu nabraja moguće motive: „Nepoverenje prema Evropskoj zajednici, koja nije dopuštala maloj zemlji da se podigne posle kraja komunističkog režima; pad industrije, koja je nekad bila tako razvijena, kada je Slavanija bila u središtu šahovske table istok-zapad; razočaranje u presveti kapitalistički sistem; veliko iseljavanje mladog stanovništva koje je otišlo da proveri da li je trava ukusnija kod suseda iz Zapadne Evrope…“ Neizlaženje na glasanje, revolt i izlazak na glasačka mesta novih Praščekovih pristalica iz napuštenih sela, radnika, nezaposlenih; sveta što „crkava od gladi“.
