Nije sporno da naše visoko obrazovanje treba da se trgne iz letargije. Fali nama dosta toga. Fakultetima u Srbiji, na primer, i dalje ne pada na pamet da otvore mogućnost da neko dođe iz inostranstva i predaje kod nas. Nije nama bliska ni ideja da konkursi za izbore u zvanja budu stvarno otvoreni niti da komisije koje o tome odlučuju budu stvarno nezavisne. Zaista ne bi bilo loše da ovde imamo i neke dobre strane univerzitete kao alternativu. Možda bi oni otvorili vrata za ljude iz naše dijaspore koji bi se vratili u Srbiju kad bi imali gde. Možda bi čak i nepotizam izbledeo za nijansu ili dve.
Podsticaji fakultetima
Ima, naravno, mnogo država koje su procenile da njihovo visoko obrazovanje nije dovoljno dobro i da treba širom da otvore vrata kvalitetnim i dobro organizovanim stranim univerzitetima. Većina njih to radi planski. Znaju šta ne znaju, ali su spremni da uče. Prvo prate kako to najbolji svetski univerziteti rade, onda rade zajedno sa njima i na kraju se zahvale strancima i nastave sami. To, međutim, funkcioniše u nekoj drugačijoj kulturi, tamo se u obrazovanje ulaže više nego u bilo šta drugo i gde postoji jasan konsenzus šta hoće da urade od svoje budućnosti. To nije ova naša kultura.
Ono što ozbiljne države nikako ne rade je dovođenje ispostava stranih univerziteta kao nelojalne konkurencije domaćim. Vlast je kod nas došla upravo na takvu ideju
Ipak, države češće biraju da unapređuju ono što već imaju. To rade, kako bi drugačije, metodom štapa i šargarepe. Ako neće univerzitet da se reformiše sam od sebe, a neće, onda treba insistirati na doslednoj primeni propisa koji već postoje, sa jedne strane, i raznim podsticajima sa druge. Naše visoko obrazovanje bi moglo, na primer, da se malo internacionalizuje. Setimo se koliko je stranaca svoje fakultetske diplome sticalo u Jugoslaviji. Nije to lako danas opet izvesti, ali kad bismo fakultetima obećali dvostruko veći budžet za internacionalne programe možda bi nekome i uspelo. Možda bi i neki ozbiljni strani predavači došli kao pojačanja. Ili, na primer, da dajemo podsticaje fakultetima koji naprave programe sa dvojnom diplomom, tj. one programe koji su akreditovani i kod nas i negde drugde u akademskom svetu. Studenti bi onda dobili mogućnost da studiraju malo ovde, malo tamo, da vide kako studiranje nije samo ono što piše u programu. Konačno, studenti bi tako dobili i mogućnost da zarade dve diplome, i jednog našeg i jednog stranog univerziteta. Ni to nije lako izvesti, ali daleko od toga da je nemoguće. Potrebno je samo malo podsticaja.
Mali i veliki bezobrazluk
Ono što ozbiljne države nikako ne rade je dovođenje ispostava stranih univerziteta kao nelojalne konkurencije domaćim. Vlast je kod nas došla upravo na takvu ideju. Nisu hteli da zamaraju akademsku javnost trivijalnostima, pa su funkcioneri i državni službenici sve sami smislili. Procenili su da za to nisu potrebne značajne izmene zakona i da javna rasprava nije neophodna. Ta beznačajna predložena izmena zakona bi stranim univerzitetima omogućila da ovde osnivaju svoje ispostave tako što jednostavno sklope sporazum sa Ministarstvom prosvete. Tako bi se rešio i problem akademske birokratije. Za strane investitore, mislim univerzitete, i one koji se tako deklarišu, više ne bi bili potrebni ni recenzenti, ni provera kvaliteta. Praktičnosti radi izvršna vlast bi direktno odlučivala o tome ko može da dobije dozvolu za rad, a po potrebi i kome bi od tih univerziteta trebalo dati subvencije. Iz republičkog budžeta, naravno.
Sve bi to bio mali bezobrazluk da predlagač nije smislio da se o samim izmenama ovog zakona uopšte ne glasa već da to ide u paketu sa Zakonom o budžetu. To već nije mali bezobrazluk. Od bezobrazluka je još gore to što roboti glasaju po automatizmu.
*Napomena: Tekst je pisan pre donošenja odluke o povlačenju iz skupštinske procedure Predloga zakona o dopuni Zakona o visokom obrazovanju.
