Samo dan nakon što je generalna sekretarka Evropa Nostra Srbija Vesna Marjanović podsetila javnost da su zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane pod zaštitom zakona i da je potrebna vrlo ozbiljna procedura da bi bilo moguće „raditi šta god nekome padne na pamet na tom mestu“, premijer Miloš Vučević potpisao je veoma jednostavnu odluku čije je suština da baš hoće uraditi šta god im padne na pamet.
Usvojenom vladinom Odlukom utvrđeno je da ovim zgradama „prestaje svojstvo kulturnog dobra i brišu se iz registra nepokretnih kulturnih dobara“ i da će odluka stupiti za osam dana od objavljivanja u Službenom glasniku. I to je sve. Kada je nedavno komentarisao planove Rio Tinta, predsednik Vlade je izjavio: „Treba da čujemo i jednu i drugu stranu, pre svega da čujemo struku koja mora da se obrati i građanima, da čuju šta kaže struka i ljudi koji su pozvani da nam kažu šta može, šta ne može, šta je plus, a šta minus, da bismo mi kao država i društvo doneli konačnu odluku.“ Po pitanju sudbine kulturnog nasleđa ništa slično nije najavio, a i da ga je zanimalo šta struka misli ne bi ni morao da pita, pošto do sada samo što nije počela da vrišti na ovu temu.
Struka – glasna i jasna
Prvo je u maju objavljena Deklaracija o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba, dokument iza koga je stao nezapamćen broj akademskih ustanova, strukovnih udruženja i organizacija, a u kome se izričito zahteva restauracija kompleksa Generalštaba u skladu sa utvrđenim merama zaštite, kao i očuvanje njegove upravno-administrativne namene. Takođe je zahtevano da se kategoriše kao kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Umesto odgovora vlasti, dočekala nas je vest o ostavci direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture od koje je očekivano da skine zaštitu sa Generalštaba, a ostavku je podnela i direktorka Gradskog zavoda, što je imalo odjeka izvan granica Srbije. Pored podrške Deklaraciji koja je stigla iz regiona, oglasio se čak i ICOMOS (međunarodna organizacija čije mišljenje je neophodno za upisivanje bilo kog kulturnog dobra na Uneskovu listu svetskog nasleđa) i izrazio zaprepašćenje zbog pritiska koji se vrši na stručnjake, što su zajedno sa planiranim rušenjem Generalštaba smatrali užasnim presedanom za kulturno nasleđe u Srbiji.
Da je Vučevića zaista zanimalo šta struka misli po pitanju sudbine kulturnog nasleđa, ne bi ni morao da pita, pošto do sada samo što nije počela da vrišti na ovu temu
Istovremeno, 50 konzervatora iz Republičkog zavoda usprotivilo se nameri vlasti u otvorenom pismu (odmah su im se pridružile i kolege iz Gradskog zavoda) i upozorilo da bi kršenje zakona i skidanje zaštite mimo propisane procedure pokrenulo „nezaustavljiv proces uništenja svih kulturnih dobara na prostoru Srbije“.
Pa da li je procedura ispoštavana?
„Regularna procedura podrazumeva da Republički zavod napravi obrazložen predlog ‘skidanja zaštite’, šalje ga Ministarstvu kulture koje ga prosleđuje Vladi da donese odluku. Po onome što mi znamo i što smo pogledali u našoj dokumentaciji, iz Republičkog zavoda nije ništa tog tipa izašlo. Sigurno je da niko od stručnjaka zaposlenih u Republičkom zavodu koji imaju položen konzervatorski ispit i koji bi to mogli da rade, to nisu radili. Razlozi za ukidanje statusa kulturnog dobra su takođe zakonom definisani – kulturno dobro može da izgubi status ukoliko je toliko devastirano da je izgubilo spomenička svojstva zbog kojih je utvrđeno za kulturno dobro. Zgrada Generalštaba utvrđena je 2005. godine, u stanju u kome se i dan-danas nalazi, tako da bombardovanje nije argument. Ono što piše u tadašnjoj odluci je da se utvrđuje zbog toga što je vrhunsko delo Dobrovića, zbog toga što je urbanistički pozicionirana volumenom i gabaritom tako kako jeste na okosnici dve glavne ulice, i predstavlja jedan od simbola grada. Ako poštujemo zakon, trebalo bi da kažemo da to više nije tako – ali to i dalje jeste Dobrovićevo delo i sve što sam navela. Tako da ne samo da nije ispoštovana procedura, nego ni zakon nije ispoštovan“, kaže zamenica direktora Republičkog zavoda Estela Radonjić Živkov.
I dodaje da su u Zavodu radili na odluci kojom bi se Generalštab kategorisao kao dobro od izuzetnog značaja, zato što je dobio još jednu odliku – memorijalni značaj, kao simbol NATO bombardovanja.
Kako obrisati parcelu
Na istoj sednici Vlade, usvojene su i izmene odluke kojom je područje uz ulicu Kneza Miloša proglašeno za kulturno-istorijsku celinu. Izmenama je kompleks Generalštaba uklonjen sa spiska objekata na koje se primenjuju posebne mere zaštite, ali ni to nije bilo dovoljno da bi se na njegovom mestu izgradio planirani džinovski hotel, pošto se nikako ne bi uklopio ni u opšte mere zaštite. I opšte mere za celo obuhvaćeno područje podrazumevaju očuvanje građevinskog fonda, javne namene i karaktera prostora kao administrativno-upravnog centra (što je bila zamisao još kneza Miloša Obrenovića), očuvanje pejzažnih vrednosti, visinsko usklađivanje zgrada i zabranu gradnje objekata koji svojom namenom, gabaritom, volumenom i oblikom mogu ugroziti autentičnost ambijenta.
Rešenje? Parcela sa Generalštabom je potpuno uklonjena iz obuhvata područja iako su baš sve parcele sa kojima se graniči – unutar njega. Nešto poput investitorske ambasade za koju važe neka potpuno druga pravila.
Razlozi za ukidanje statusa kulturnog dobra su takođe zakonom definisani – kulturno dobro može da izgubi status ukoliko je toliko devastirano da je izgubilo spomenička svojstva zbog kojih je utvrđeno za kulturno dobro. Zgrada Generalštaba utvrđena je 2005. godine, u stanju u kome se i dan-danas nalazi, tako da bombardovanje nije argument
Estela Radonjić Živkov
Ipak, u brzopletosti da se izađe u susret investitoru (pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD se pominje kao mogući razlog, budući da iza projekta stoji njegov zet) napravljeni su i propusti. Pa su tako zaboravili da iz teksta odluke izbrišu deo u kome se za zgrade viđene za rušenje navodi da su „svojom urbanističkom dispozicijom i snagom celokupnog ansambla postavljenog na jednu od najprometnijih gradskih saobraćajnica, postali jedna od najmarkantnijih urbanih slika Beograda“. A kako nisu stigli da urade preparcelizaciju (nije da ne umeju, setili su u slučaju Sajma gde su izolovali Halu 1 da bi sve ostalo rušili) deo Generalštaba je ostao na parceli sa dva i dalje zaštićena kulturna dobra, zgradom starog Generalštaba i kasarnom VII puka, a ta parcela nije obrisana iz prostorne celine.
„I po jednoj i po drugoj odluci je na tom prostoru zabranjena gradnja, i izgleda da su zaboravili da i njih izbrišu. Ali verovatno će i njih staviti van snage, ako im zatreba. Ni u ovom slučaju nije ispoštovan zakon koji izričito kaže kaže da se brisanje kulturnog dobra vrši istim postupkom kao i utvrđivanje, a obrazloženje je izostalo. Pri tome, prvobitna odluka za Kneza Miloša je mlada, doneta je 2020. godine. To što Vlada mimo svojih ovlašćenja donosi ovakve odluke je presedan presedana i po meni ovime više ne postoji ni Zakon o kulturnom nasleđu ni služba zaštite. Jer ako možemo da brišemo kulturno dobro koje nam smeta, šta onda mi uopšte štitimo?“, kaže Radonjić Živkov.
Ukidanje statusa spomenika nije nečuveno, ali je izrazito retko. Od 1981. godine, od kada postoji Centralni registar nepokretnih kulturnih dobara, u njega je upisano 2.657 nepokretnih kulturnih dobara, a izbrisano samo sedam za koje je dokazano da su izgubili spomenička svojstva. I to se radi kada je reč o objektima koji više apsolutno ne postoje, što je ipak neophodno potkrepiti elaboratima koji to dokazuju. I zaista, u obe takve dostupne odluke Vlade iz prošle godine postoji sintagma „izgubila je svojstva kulturnog dobra“, dok u odluci za Generalštab koja još uvek nije stupila na snagu, umesto toga piše da kompleksu „prestaje svojstvo kulturnog dobra“ – verovatno snagom volje Miloša Vučevića.
I šta onda preostaje zaposlenima u Zavodu?
„Zaposleni u Zavodu su poprilično ogorčeni, mi smo za ovo u petak saznali iz medija i od tada smo na vezi. Ne znamo ni sami šta možemo da uradimo, ali smatramo da se na ovaj način služba zaštite ukida. Ako ono zbog čega smo osnovani da radimo više ne radimo mi, nego radi Vlada, onda ne vidim zbog čega postojimo. To je manje-više mišljenje svih zaposlenih i neki su i zabrinuti da će to i da se desi. Očekujem da ćemo u ponedeljak izaći sa saopštenjem za javnost i reći šta mislimo. Koliko će to imati efekat, sve manje verujem u to, ali to je verovatno zadnje što možemo da uradimo“, odgovara Radonjić Živkov.
Jedno je sigurno, nominacija Generalštaba za jedan od „sedam najugroženijih“ objekata i celina u Evropi, koje svake godine bira Evropa Nostra, teško da može išta da promeni, čak iako se kompleks nađe na finalnoj listi. Jer šta je 10.000 evra podrške Evropske investicione banke koji sleduju „pobednicima“ za mašineriju kojoj čitav grad i svi ljudi u njemu znače samo kao izvor profita? A to što će zgranuti evropske stručnjake namernim rušenjem spomenika kulture, uvek se može pokriti jednim „pa šta?“.
