Prošle nedelje, Zeleno-levi front izneo je informaciju da je početkom oktobra Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbacilo zahtev za izdavanje upotrebne dozvole za staničnu zgradu Glavne železničke stanice u Beogradu – poznatog Prokopa. Prokop nema upotrebnu dozvolu. Sama ta rečenica trebalo bi da bude dovoljna da svima bude jasno da ta zgrada ne sme da se koristi.
Ono što je prošlo najmanje zapaženo u vezi sa ovom objavom jeste da se radi o javnom dokumentu koji je od donošenja javno dostupan na CEOP-u. Nismo ga dobili od insajdera, nije bio proizvod višemesečnog istraživačkog rada. Moje koleginice i kolege proveravale su podatke o očiglednom nameštanju poslova firmi povezanoj sa SNS-om i naišle na ovo rešenje. Ukratko, tender je namešten, a Prokop je gradila firma koja je registrovana mesec dana pre dobijanja posla. Još jedna uspešna priča srpske građevinske industrije.
Pitanje je zašto bi neko bio toliko aljkav da podnese takvu dokumentaciju za Prokop. Možda zato što tehničkog pregleda nije ni bilo? Možda zato što ni komisije za tehnički pregled nije bilo, a jedinu komisiju činili su Vučić i njegova svita
Stanična zgrada na Prokopu otvorena je pompezno, neposredno pre početka predizborne kampanje 2023. godine. U tom trenutku, da zgrada nema upotrebnu dozvolu sigurno su znali oni koji su je otvarali, mogla je da zna i najšira javnost (zainteresovana da pretražuje CEOP), ali valja postaviti i pitanje ko je još morao da zna i, još važnije, šta je na osnovu tog saznanja trebalo da uradi. Pitam se, o čemu razmišlja građevinski inspektor ili inspektorka dok na televiziji gleda otvaranje Prokopa (a čak i da u kući nema TV, od ove vesti teško da se moglo pobeći)? Da li se zapita, ima li ova zgrada upotrebnu dozvolu? U godini koja je iza nas, više puta smo slušali da zgrada prokišnjava, sumnje u stabilnost pokretnih stepenica koje vode do perona… onda kada uopšte i rade. Godinu dana kasnije, pomoćnik ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbacuje zahtev Infrastrukture železnice da se izda upotrebna dozvola, a rešenje se postavlja na CEOP. Tamo je već više od mesec dana, od 4. oktobra. Da li o tome obaveštava kolege i koleginice iz odeljenja građevinske inspekcije? Čisto sumnjam.
Staničnu zgradu su svesno pustili u rad
U međuvremenu, umesto da se oglase ministarstvo, građevinska inspekcija ili tužilaštvo, Vučić objašnjava da upotrebna dozvola može da bude i privremena, a da ima još onoliko objekata koji nisu imali ili sada nemaju upotrebnu dozvolu – pa šta. Prvo, privremena upotrebna dozvola ne postoji, i nije to prvi put da Vučić izmišlja, ne trepnuvši. Može da postoji probni rad, koji je detaljno uređen propisima, ali su u ovom slučaju čak i za to istekli rokovi, a iz objavljenog rešenja se jasno vidi da nema potrebnih podataka o probnom radu, odnosno da ga je u stvarnosti i bilo.
Iako zabašurena u nazovistručnu građevinsku terminologiju, ova Vučićeva izjava zapravo je priznanje da su staničnu zgradu svesno pustili u rad iako su znali da nije izvršen tehnički pregled i da možda nije bezbedna za upotrebu. I nastavili su da o tome ćute godinu dana. Zato je ZLF pozvao tužilaštvo da krene sa saslušanjima onih koji su se 20. oktobra prošle godine fotografisali na Prokopu, pa neka oni objasne ko je dao nalog da se stanična zgrada pusti u upotrebu i ko će biti odgovoran u slučaju nesreće. Potencijalnih krivičnih dela ima, navedimo samo dva – nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova i izazivanje opšte opasnosti. Sve ovo me podseća na nekadašnji džingl Radija B92 u kom Raša Popov izgovara: „Ko laže, taj i krade. Ko krade, ide u zatvor, a ko ide u zatvor, taj je na nizbrdici.“ Srbija je danas na nizbrdici, ali oni koji otvoreno lažu sa malih ekrana, još uvek su daleko od zatvora.
ZLF pozvao tužilaštvo da krene sa saslušanjima onih koji su se 20. oktobra prošle godine fotografisali na Prokopu, pa neka oni objasne ko je dao nalog da se stanična zgrada pusti u upotrebu i ko će biti odgovoran u slučaju nesreće
Prokop ni danas nema upotrebnu dozvolu, jer je zahtev za njeno izdavanje koji je podnet 26. jula ove godine i koji je naknadno dopunjavan – odbačen. Šta uopšte znači odbacivanje? Zahtev koji je podnet je takav da ne zadovoljava ni formalne uslove da bude razmatran i uz njega nije priložena hrpa potrebne dokumentacije. Iako se tako naizgled čini, ovde se ne radi samo o papirologiji.
Rešenje sa CEOP-a ima šest stranica, a razlozi za odbacivanje dati su u 29 tačaka. U ovom neverovatnom broju nedostataka ključna su dva. Prvo, niko od uključenih i odgovornih na projektu – ni investitor, ni nadzor, ni izvođač radova – nije dao izjavu da je objekat uopšte završen u konstruktivnom smislu, niti je iko potvrdio da je objekat izveden na način na koji je projektovan. Ne navodi se ni kada su imenovani članovi komisije za tehnički pregled, ni njihova imena, niti licence. Drugo, ne može se utvrditi po kojim standardima i na koji način je kontrolisan kvalitet izvođenja radova i ugrađenog materijala. Kako onda zaključiti da li je objekat bezbedan – objekat za javnu upotrebu, kroz koji već godinu dana dnevno prolazi na hiljade ljudi.
Činjenica je da niko nije iznenađen. Jer u Srbiji postoji nebrojeno mnogo objekata koji nemaju upotrebnu dozvolu. Nije retkost da privatni investitor nakon dobijanja građevinske dozvole odluči da izgradi još neki sprat, pa zbog neusklađenosti sa prvobitnim projektom zgrada nema upotrebnu dozvolu. I nikom ništa. Nemanje upotrebne dozvole se odomaćilo. Inspekcija ćuti, a stanari često ne mogu sami da legalizuju objekat. I svi se nadamo da do nesreće neće doći.
I rudnik Soko gde su poginuli rudari nije imao dozvolu
Ipak, kada je u pitanju železnička stanica, veliki državni projekat, ovi argumenti ne stoje. A postavlja se i pitanje zašto bi neko bio toliko aljkav da podnese takvu dokumentaciju za Prokop. Možda zato što tehničkog pregleda nije ni bilo? Možda zato što ni komisije za tehnički pregled nije bilo, a jedinu komisiju činili su Vučić i njegova svita? Ako tako postavimo stvari, onda one zvuče dosta ozbiljnije.
Setimo se da je 15 meseci nakon pogibije osmorice rudara u rudniku „Soko” ustanovljeno da rudnik nije imao dozvolu za rad. Iz svega toga proizašla je samo prijava za privredni prestup
Nažalost, železnička stanica u Novom Sadu nije prvi slučaj u kom se naknadno otkrilo da nešto nije imalo dozvolu. Setimo se da je 15 meseci nakon pogibije osmorice rudara u rudniku „Soko” ustanovljeno da rudnik nije imao dozvolu za rad. Iz svega toga proizašla je samo prijava za privredni prestup za preduzeće koje je upravljalo rudnikom i firmu koja je bila zadužena za tehničku kontrolu objekta. Drugim rečima, niko nije otišao u zatvor, a za pogibiju rudara – odgovorni su oni sami. Ipak, neko je morao da zna da rudnik radi bez dozvole, zar ne? Da su se ministarstva i inspektori bavili svojim poslom, da li bi do nesreće došlo? Mnogo je onih koji, iako nisu deo kriminalne elite na vlasti, svesno ili ne, doprinose njenom održanju – i na vlasti i na slobodi.
Jedan od ključnih segmenata kriminalne vlasti Srpske napredne stranke je u uspešnoj normalizaciji korupcije. Svi znamo da kradu, svi vidimo da kradu, ali veliki broj ljudi smatra da se to dešava negde drugde – da je daleko od njihove kuće, daleko od njihovog posla, daleko od njihove porodice. Sada je jasno da korupcija ubija i da, ako zaista želimo da se „ovo više nikad ne ponovi” kao što često piše na transparentima na protestima koji nas okupe nakon velikih tragedija, moramo da mislimo unapred. Koji nam još to veliki projekat visi nad glavama, dok mi stojimo i čekamo da nas ubije. Pogledajmo samo na EXPO. Koliko li je tu ugradnje, zarad koje se olako prelazi preko bezbednosti.
Zbog toga smo pozvali sve stručnjake, pre svega one iz oblasti arhitekture i građevinarstva, koji znaju šta se sve i kako gradi da javno istupe i iznesu dokaze. Ovih dana sve nas je oduševio istup inženjera Zorana Đajića, njegova hrabrost, integritet i odgovornost. Nažalost, dok većina ćuti, nadajući se da se sve ovo dešava negde drugde i nekom drugom, svi zajedno ostajemo na nizbrdici. Ili pod nadstrešnicom.
