Kad se u Sjedinjenim Državama održavaju predsednički izbori, najveći deo evropskih štampanih medija, pre svega onih s nedeljnim ritmom izlaženja, suočava se s nepremostivom preprekom. Kombinacija dva nepromenljiva faktora – vremenske razlike između SAD i najvećeg dela Evrope (američka istočna obala je šest sati iza centralnoevropske vremenske zone, zapadna čitavih devet) i rokova za odlazak u štampu – onemogućava ih da o ishodu glasanja izveste u prvom narednom broju, pa se na kioscima pojavljuju bez osnovne informacije: ko je, dođavola, prebacio magičnu cifru od 270 elektorskih glasova (od ukupno 538) i na kraju pobedio.
Tako je, recimo, bilo pre četiri godine, kad je ovim objektivnim ograničenjima pridodat faktor neizvesnosti oko odgovora na to pitanje: na njega je trebalo sačekati još nekoliko dana.
Ali ne i ovog puta.
Bez drame
Vrlo brzo otklonjene su sve nedoumice oko konačnog ishoda, ako ih je, s obzirom na tok izborne noći, uopšte i bilo. Par sati posle ponoći, kad je projektovani broj elektorskih glasova republikanskog kandidata dostigao 266, s dobrim izgledima da do kraja daleko premaši pomenuti minimum, sumnje više nije bilo: Donald Tramp je pobedio demokratsku protivkandidatkinju Kamalu Haris (koja je u međuvremenu stigla do 218) i posle četiri godine vraća se u Belu kuću. Oko pola tri izjutra po lokalnom vremenu pred pristalice na Floridi izašao je i sam Tramp da tu pobedu, ne čekajući prelazak magične cifre, formalno proglasi – da bi potom krenuo u beskrajni, nepovezani monolog (precizniji termin bi, ako ćemo pravo, bio laprdanje) o svemu i svačemu, nagoveštavajući tako na šta će na tom elementarnom, pojavnom nivou ličiti njegov drugi mandat.
Vrlo brzo otklonjene su sve nedoumice oko konačnog ishoda, ako ih je, s obzirom na tok izborne noći, uopšte i bilo. Par sati posle ponoći, kad je projektovani broj elektorskih glasova republikanskog kandidata dostigao 266, sumnje više nije bilo
Očekivana drama je, dakle, u potpunosti izostala. Prema projekcijama, Tramp je u džepu srazmerno brzo imao Severnu Karolinu, Džoržiju i Pensilvaniju, tri od sedam tzv. kolebljivih saveznih država (eng. swing states), onih u kojima se birači od prilike do prilike većinski opredeljuju za jednu ili drugu stranku – a nasuprot onima u kojima se ishod najčešće praktično unapred zna; te prednost u dotad prebrojanim glasovima u ostale četiri. Nije prošlo mnogo pre nego što je konzervativni kanal Foks njuz, prvi od velikih medija, formalno objavio projekciju po kojoj je Tramp pobedio.
Pre četiri godine, demokrata Džo Bajden je za pobednika proglašen tek u subotu, četiri dana nakon izbora – koji se, ako je potrebno podsetiti, u SAD uvek održavaju utorkom – kad su konačno postali izvesni ishodi u Pensilvaniji i Nevadi. Rezultati u Mičigenu i Viskonsinu znali su se dan nakon izbora, ali se zato na one iz Arizone čekalo sve do 12, Severne Karoline 13, a Džordžije čak do 19. novembra.
Uoči ovog glasanja očekivanja su bila da će rezultati u Mičigenu i Viskonsinu kao i 2020. biti poznati dan kasnije, ali da će se ishod ranije nego prošli put znati u Pensilvaniji – mada ne i u Nevadi: procene su bile da će se tamo, kao i u Arizoni, na rezultate čekati koliko i pre četiri godine. Kako je, međutim, za malopre pomenute tri savezne države prilično rano postalo jasno da će pripasti Trampu, moglo se razabrati i da višednevnog čekanja na proglašenje pobednika neće biti.
Neuporediva komplikovanost američkog izbornog sistema nameće potrebu da se, makar reda radi, ponovi i kako bi, ukoliko negde margina između dva kandidata bude manja od 0,5 odsto ili ako je u nekoj od država glasove potrebno ponovo prebrojati, u nekoj od kolebljivih država sve moglo potrajati i duže nego 2020. U Pensilvaniji, na primer, zakon ne dozvoljava da se glasovi pristigli poštom prebrojavaju pre dana glasanja, što automatski znači da će i brojanje glasova trajati duže nego što bi u drugim okolnostima moralo. Moglo bi se maltene do unedogled nabrajati šta bi sve moglo da zakomplikuje stvari u ovoj ili onoj od kolebljivih država. Ali sve to je do vremena kad je ovaj tekst završavan postalo irelevantno: u sredu ujutro situacija se izbistrila neuporedivo ranije nego 2020.
I Senat u rukama republikanaca
Trampov povratak na vlast još značajnijim nego inače čini ishod istovremeno održanog glasanja za popunu svih 435 mesta u Predstavničkom domu i trećine od ukupno 100 mesta u Senatu, gornjem domu Kongresa. U Predstavničkom domu tanku većinu dosad su držali republikanci, u Senatu najmanju moguću demokrate; da bi u izbornoj noći, nakon pobeda njihovih kandidata u Ohaju i Zapadnoj Virdžiniji, i Senat pao u ruke republikancima. O budućem odnosu snaga u Predstavničkom domu još se nije moglo sa sigurnošću govoriti, ali ako republikanci zadrže kontrolu i nad njim, onda na putu sprovođenja Trampove radikalizovane MAGA (Make America Great Again) agende neće stajati apsolutno ništa. Tim pre što je Ustavni sud još u vreme Trampovog prvog mandata popunjen izrazito konzervativnim sudijama, pa u njemu sada takvi imaju izrazitu prevagu (6:3), uz mogućnost da u naredne četiri godine taj odnos bude dodatno promenjen na štetu liberalnog dela Amerike. (Još jedno podsećanje: sudije Ustavnog suda imaju doživotne mandate, i jedini način da pre vremena odu s dužnosti jeste da se sami povuku.)
Pokazalo se da ekonomske prilike, kao po pravilu uvek najvažnija izborna tema, te problem ilegalne imigracije, za većinu birača imaju apsolutni prioritet u odnosu na eventualnu zabrinutost za stanje demokratije, ljudskih prava, slobode medija i drugih temeljnih principa na kojima Amerika makar načelno počiva
Tramp je, uostalom, zbog nepopularnosti Bajdenove administracije od početka važio za favorita, da bi taj status zadržao i nakon što je ulogu predsedničkog kandidata od odlazećeg šefa preuzela Harisova, pa i onda kada je ta personalna promena neko vreme davala snažan vetar u leđa demokratama. A i bez naknadne pameti nije naročito teško razumeti zbog čega su – mimo ponovo pogrešno odabrane izborne strategije demokrata – stvari otišle u tom smeru.
Ekonomija (opet) presudila
Pokazalo se, naime, da ekonomske prilike, kao po pravilu uvek najvažnija izborna tema u SAD, te problem ilegalne imigracije (toksičnom MAGA propagandom pretvoren u egzistencijalno pitanje), za većinu birača imaju apsolutni prioritet u odnosu na eventualnu zabrinutost – ako je kod njegovih birača uopšte ima, a reklo bi se da to nije slučaj – za stanje demokratije, ljudskih prava, slobode medija i drugih temeljnih principa na kojima Amerika makar načelno počiva. I koje bi sad već otvoreno autoritarno nastrojeni Tramp, okružen mnogo sposobnijim, i stoga opasnijim ljudima nego pre osam godina, ozbiljno mogao da potkopa i uruši.
Ništa tu nije ništa vredelo što je američka ekonomija u celini posmatrano po gotovo svim pokazateljima u odličnom stanju, i što već duže vreme beleži rezultate o kakvima evropske zemlje, recimo, mogu samo da sanjaju: ključna je percepcija MAGA izborne baze – koja, pritom, u mnogim slučajevima nije daleko od realnosti – da danas žive lošije i imaju manje nego u vreme Trampovog prvog mandata. Nije vredelo to što su iz dana u dan ponavljane nezamislive budalaštine i skaredne laži o migrantima, u Trampovim fantazmagorijama svedenim na nivo niži od ljudskog. Ni od kakvog značaja se nisu pokazali ni evidentni sunovrat Trampovih kognitivnih sposobnosti (koje nikad nisu ni bile na visokom nivou), njegovi učestali gubici kontrole i znaci staračke pogubljenosti: MAGA birače za to savršeno nije briga.
Suzbijanje prava na protest i pretnja zloupotrebom vojske za zavođenje reda u slučajevima masovnih demonstracija u velikim gradovima? Što da ne. Dodatno sužavanje ili potpuno ukidanje prava na abortus? Ko mari. Ukidanje mera za suprotstavljanje klimatskim promenama zarad interesa krupnog kapitala? Ko bi još u ultrakapitalističkoj Americi stajao na putu nečemu takvom? Sumračni likovi poput Ilona Maska i Roberta F. Kenedija Džuniora na važnim funkcijama u administraciji? Šta fali?
A tek spoljnopolitičke reperkusije, o kojima narednom prilikom…
MAGA noć pada na Ameriku. I mogla bi da potraje i duže od četiri godine.
