Kad god bi se u proteklih 12 godina neki ekspert javio i dao objektivno i, daleko bilo, nezavisno mišljenje o nekoj temi za koju je stručan, ukoliko se ne bi poklapalo sa mišljenjem predsednika države Aleksandra Vučića, on bi ga častio posprdnim kvalifikacijama „onaj stručnjak“ ili „onaj genije“. Ništa bolje nisu prošli ni naučnici, kojima je nedavno objašnjavao kako bi trebalo da budu lojalni i rade za državu koja ih plaća, drugim rečima da zanemare činjenice i više govore ono što njegovim ušima prija. Bez obzira na činjenice.
Taj nakaradni sistem, u kojem lojalnost ima prednost nad znanjem i stručnošću, ovog puta nas je koštao ljudskih života. I bilo je samo pitanje dana kada će se to desiti. Jer lojalnost i preterane pohvale na račun predsednika možda jesu dobre za izgradnju ličnih pozicija i beneficija, ali te „veštine“, bez neophodnog znanja, ne vrede ništa kada treba da se izgrade most, put ili zgrada.
A dešavalo se već svašta. Malobrojni su upozoravali, ali oni koji se svaki čas hvale svojim rejtingom i podrškom većine, nisu slušali. Urušavala su se brda na novim putevima, kroz ganc nove tunele kamioni nisu mogli da prođu, tek renovirani bazeni morali su da se ponovo renoviraju, a o već legendarnom preslaganju kaldrme na Trgu republike u Beogradu da se i ne govori. Vlast je građane častila polufunkcionalnom i nedovršenom železničkom stanicom na Prokopu i autobuskom na Novom Beogradu. U EPS je postavila direktora koji je umesto uglja ložio blato i očekivao da će proizvesti struju. Novosađane je snabdevala pijaćom vodom obogaćenom crvima, dok u nekim drugim gradovima mesecima ni takve vode nije bilo. U Beogradu je za gradonačelnika postavila čoveka koji se doslovno iživljava nad građanima… Spisak je mnogo duži, ali je možda bolje i ne podsećati na sva dostignuća aktuelne vlasti.
Nakaradni sistem u kojem lojalnost ima prednost nad znanjem i stručnošću, ovog puta koštao nas je ljudskih života. Lojalnost i preterane pohvale na račun predsednika možda jesu dobri za izgradnju ličnih pozicija i beneficija, ali te „veštine“, bez neophodnog znanja, ne vrede ništa kada treba da se izgrade most, put ili zgrada
Ovog puta četrnaestoro nedužnih ljudi platilo je glavom nepojmljivu bahatost onih koji nisu u stanju da razumeju da ne može neko juče da bude ministar odbrane, danas ministar za socijalna pitanja, sutra za trgovinu, prekosutra za saobraćaj, pa za digitalnu transformaciju. A pri tome nije stručan ni za jedno od tih mesta. Kažu da moć opija, pa ima onih koji misle ne samo da mogu i da im je dozvoljeno sve – a jeste, jer je uzurpiran kompletan sistem – već misle i da znaju sve. Za njih ne važi ona Sokratova „Znam da ništa ne znam“. Kod njih je na snazi: „Znam da znam sve i ko je uopšte taj stručnjak Sokrat?!“
Pa ako predsednik pred kamerama jedan dan doktorima objašnjava šta su respiratori i kako rade, drugi dan crta puteve, treći predviđa globalno umiranje od hladnoće i gladi, jer on, jelte, ima prave informacije, zašto i ovi ostali oko njega ne bi umislili da znaju dovoljno da mogu da vode potpuno različite ministarske resore. Bez ikakve dileme, sa stavom „pa šta i ako zabrljam, ‘oće neko možda da me uhapsi zbog toga?!“.
Ovih dana pokazali su da su u nečemu, ipak, verzirani i stručni. U vađenje krvavih fleka. Peru se na sve načine. Prevideli su samo da kad se prolije tolika krv nevinih ljudi, ne pomažu ni varikina, ni spin doktori. Možda bi donekle pomoglo da bar jednom pokažu da su ljudi, priznaju grešku i prihvate moralnu i krivičnu odgovornost. Resorni ministar Goran Vesić je, posle tri dana ćutanja, pokušao nešto slično, ali nije baš uspeo. Saopštio je da podnosi ostavku, da ne može da prihvati krivicu za smrt 14 ljudi i da nema ni trunku odgovornosti za tragediju koja se desila, ali da ostavku podnosi „kao odgovoran čovek“, šta god to značilo. Jer, ne možeš u isto vreme i biti odgovoran čovek i ne osećati ni trunku odgovornosti za nešto. Ne, ako želiš da budeš čovek. E, ako želiš da budeš Vesić, to je već druga stvar.
