Robert Smit ponovo oseća. Pevač i tekstopisac legendarnog britanskog benda Kjur (The Cure) dospeo je u kolektivni imaginarijum zahvaljujući razmrljanom crvenom karminu i raštrkanoj kosi natopljenoj lakom, pojavljivanju u Saut parku, odrazima u Džokeru Hita Ledžera, ali se ljubiteljima benda iz predgrađa Brajtona u podsvest urezao sposobnošću da emocije oblandira u ironični ton iza kojeg ipak ne stoji onaj zloglasni namig koji će ga kao pesnika i muzičara osloboditi odgovornosti pred slušaocem. Njegov patos ne nalikuje Morisijevom iz omraženih – Smit bi rekao: nikada i suparničkih! – Smitsa, jer mu manjka arogancije. Nije uporediv ni s onim koji je proslavio Marka Smita, pevača benda The Fall i verovatno najboljeg pesnika te generacije, jer ne ide do koske; štaviše, retko zadire u meso i najčešće obitava u sugestijama i slikama. Jedinstven je i ne uvek savršeno izražen. Zagledan u sebe i dubinu, i pogled mu, sasvim logično, ponekad odluta, kao na lošijim albumima iz dvehiljaditih. I, zaista, mnogi su se poklonici njegovog benda – a ima ih u svim supkulturnim podgrupama, što svedoči o visokom položaju osećanja u recepciji muzike, ali i Kjura u savremenom muzičkom panteonu – dugo pitali da li Smit može ponovo da oseća. Može li da ponovi sebe najboljeg, ili, u njegovom slučaju, najranjivijeg.
Šesnaest godina iščekivani novi album ikona pop, goth, post pank, šugejz… muzike (Pesme izgubljenog sveta, ili Songs of a Lost World) dao je nedvosmisleno potvrdan odgovor. Smit nije bio ovoliko titrav još od remek-dela Disintegration iz 1989. godine. Taj album će uvek zvučati savremeno ne samo zbog avangardne produkcije, razlivenih melodija koje se tematski prepliću, retko skladne strukture, nego i zbog suptilno iscrtanog osnovnog narativa sugerisanog već u naslovu. Dezintegracija, raspadanje – mladosti i mladalačkih uspomena, nadomak Smitovog tridesetog rođendana, prijateljstva s klavijaturistom, prijateljem i tada okorelim alkoholičarem Lolom Tolherstom, duševnog mira koji je nastradao po bespućima svetskih turneja. Smit se tu borio s melanholijom, mlađom sestrom starijeg brata, naime, procesa gubljenja nečega što je delovalo da će uvek biti tu. Na novom albumu, Smit se ne bori, već se miri s gubitkom kao svršenim činom. Muzički nacrti pesama su nastajali unazad desetak godina, ali njihov glavni kompozitor se, priznao je, dugo plašio da nema šta da smisleno poruči. Otuda i pauza. Međutim, najbliži članovi njegove porodice su se u kratkom periodu odselili na mesta s kojih se ne vraća – bar da je nauci poznato – i katastrofa se već dogodila. Ako je Disintegration o gubljenju, osam „pesama izgubljenog sveta“ je o gubitku. Smitove reči kako mu je izvođenje novih numera isprva bila izazovno, ali da je s vremenom dobilo obrise psihodramske terapije, zvuče logično i uverljivo.
I omot albuma je slikovit. Crno-bela fotografija skulpture Bagatela slovenačkog umetnika Janeza Pirnata iz 1975. deluje kao da je iz prošlih vremena, ali i kao da je nastala juče, samo na površini udaljene planete. Sve što imamo bagatelno je i s adekvatnim filterom može delovati drevno, nepoznato, udaljeno u vremenu ili prostoru. Bezbojno. Atmosfera je mogla je da bude vampirska, nepomerljiva; ipak, odiše mirom u životnim okolnostima koje ga onemogućuju, ali ga nemilosrdno zahtevaju. Neko mlad bi osetio depresiju; šezdesetpetogodišnji Smit oseća tugu i prihvata je.
„Something wicked this way comes to steal away my brother’s life“, zaziva on Šekspirovog Makbeta u numeri I can never say goodbye, gotovo šestominutnoj elegiji čije se klavijature po uvodnim minutima rasipaju kao lišće na vetru, ili pahulje; u njoj, njegov preminuli brat čuje ono što drugima do ušiju ne dopire, naime, usamljeno zvono čiji se zvuk prenosi preko talasa Lamanša. Ova pesma, baš kao i dva singla koji su album najavili (Alone, koji otvara album, i A Fragile Thing, u kojima su ljubav i život jedno te isto, divne stvarčice sklone propadanju) prate davno utabanu strukturu Kjurovih kompozicija: dugi uvod u kojem se uspostavljaju i atmosfera i osnovne melodijske teme koje će se harmonijski preplitati, potom smenjivanje strofe i refrena koje će isporučiti idejnost iza same numere, i, u poslednjim sekundama, rečenica koju Smit ostavi da lebdi u vazduhu, a koja neretko koincidira s naslovom pesme. U slabijim Kjurovim iteracijama, ovaj manirizam znao je da zaliči na autoparodiju; na ovom albumu, međutim, on postaje pečat autorske izvrsnosti.
Stalno izbegavanje kataklizme
U sredini albuma ugnežđene su dve pesme koje je Smit uvrstio na nagovor supruge i ljubavi iz srednjoškolskih dana – Drone: Nodrone i Warsong – i koje, u okolnostima opšte lelujavosti nude nešto uzemljenije aranžmane, ili, narodski rečeno, gruv. I slušaoci se ovde moraju zahvaliti Meri Pul, jer te numere, spravljene po mustrama zaostalim iz perioda Fascination Street i Burn, razbijaju ustanovljenu dinamiku i u crno-belo osećanje sveta unose neophodne nijanse kojima je moguće obojiti i međuljudske i geopolitičke odnose što zazivaju armagedon. „But the answers that I have are not the answers that you want“, peva Smit u prvoj i potcrtava trenutak u kojem nesporazum preraste u podlogu za sukob, koji u drugoj dobija formulaciju: „I want your death, you want my life, we tell each other lies to hide the truth, and we hate ourselves for everything we do.“ U mladosti, rekao je Smit u jednom intervjuu, učen je da su ljudi u načelu dobri, s povremenim destruktivnim ispadima. Sada, u starosti, zna da je dinamika suprotna – istorija odnosa je istorija izbegavanja kataklizme, male ili velike.
Ko među novim pesmama bude tražio parnjake veselim hitovima Just Like Heaven ili Why Can’t I Be You, razočaraće se; optimizam i elan zaljubljenosti ostali su u prošlim svetovima, ali to ne znači – i tu možda treba tražiti dobronamernu ironiju s početka teksta – da je Kjur muzički ogrezao u nihilizam i bledilo prisutno na albumima Pornography i Faith. Ovaj album je lep. Uz Disintegration, možda bi ga najlakše bilo uporediti s ostvarenjem The Head on the Door, osim što je razbaškaren. Manje jezgrovit i istačkan bas-bubnjem koji je pre četrdeset punih godina trebalo da publiku pozove na ples.
Ko među novim pesmama bude tražio parnjake veselim hitovima Just like heaven ili Why can’t I be you, razočaraće se; elan zaljubljenosti ostao je u prošlim svetovima
A upravo bubanj čini okosnicu velikog finala albuma, desetominutne numere Endsong koja će se u budućnosti sasvim izvesno naći na kraju svake poštene rekapitulacije Kjurovog stvaralaštva. Trenutak kada uvodni, bezmalo tribalni ritam postane stabilan bit, trenutak je u kome šesnaest godina dugo obećanje dobija svoje ispunjenje, propraćeno klavijaturama i diskretnom gitarskom temom. Tu je Kjur na svom terenu i tu je Smit najogoljeniji. Zagledan u krvavi Mesec, pita se šta li se desilo s dečakom koji je bio i svetom koji je smatrao za svoj, kako je ostao u mraku, nepopravljivo mator. „Left alone with nothing at the end of every song“, osvrće se Smit na dotadašnji tok albuma, ali i celokupnu karijeru koja se ispostavlja kao ipak neuspelo bežanje od usamljenosti. Šta se izbegne do smrti, tuđe i svoje, smrt sustigne.
I možda baš u tim rečima treba tražiti prostor optimizma. Jer, ono što je Smitov životni poraz – a zapravo, njegov najdublji uvid – ujedno je kolektivna životna pobeda: umetnosti kao nasušne potrebe, strpljive Kjurove publike, umetnika nad prolaznošću. Jer, i život i smrt su vredni samo ako neko o njima pričaju ili pevaju. Na Kjurovom četrnaestom studijskom albumu, Smit to radi ubedljivo, kao retko kada dosad. I zato u njemu mogu uživati svi kojima osećanja nisu bauk, čak i ako njihovi uzroci nisu bol, gubitak i žal.
